А. Пераграш диже поглед с књиге и гледа преко наочара своју жену. Јасно се сећа да је он сам њу одабрао. Свега се савршено сећа. Његови родитељи, отац (а камоли мајка!), нису је ни познавали пре него што је одлучио да је запроси. Зашто онда има утисак да је временом она прешла у њихов табор? Вероватно је због тога његов брак тако успешан, помишља А. Пераграш: он је као месечар одабрао девојку која је управо по укусу његових родитеља! Он је бирао уместо њих! Чак и да је тако – не каје се. Уосталом, како можемо да знамо да ли је нешто плод наше воље, или неких неупоредиво јачих и недокучивих сила? Професор се зато држи чврсто онога што поуздано зна. Искључује телевизор. Жена га гледа упитно. Одлучује да треба да јој стави до знања колико јој је наклоњен и објасни јој да је срећна.

„Да ли сам ти испричао зашто сам онолико обилазио око манастира Свете Ане у четврти Кастело, последњи пут када смо били у Венецији?”

„Ниси”, мирно одговара госпођа А. Пераграш. Прекршта руке на крилу и спушта главу на наслон бержере. Смеши се. Очигледно је спремна да чује причу.

„Дакле, извесни Ђакомо да Фано, испосник, следбеник светог Августина, године 1242. купио је земљиште у Венецији, на месту где и данас стоји црква Свете Ане. Ту је подигао цркву и манастир, посветивши их светицама Ани и Катарини. Неколико пута обнављана у прошлости, здања су 1304. године препуштена бенедиктинским калуђерицама. Занимљивости ради, требало би имати у виду да су ту живот провеле Алтурија и Перина, кћерке славног венецијанског сликара Јакопа Робустија званог Тинторето. Наиме, отац девојака сматрао је како је монашки живот за њих једини достојан. А то што је он одлучио, за Алтурију и Перину био је закон. И тако су Тинторетове наследнице своју младост и зреле године посветиле молитви и везу. Шта су то везле? Олтарску свилу и то према Тинторетовом нацрту. Легенда каже да је једна од скромних и послушних сликаревих кћери ослепела истога дана када је са сестром окончала вишегодишњи посао.

Међу зидовима манастира Свете Ане живот је, али против своје воље, провела монахиња – бунтовница, списатељица Арканђела Таработи. Она је покушала да се ослободи наметнутог живота, пишући неколико дела, између осталих „Очинска тиранија”, „Монашки пакао”, али и „Монашки рај”. Елена Касандра Таработи (1604–1652) била је најстарија од деветоро деце богатог Венецијанца Стефана Таработија. Као и многе друге девојке из угледних кућа, и њу су као девојчицу послали у манастир – да учи. Био је то манастир Свете Ане у Кастелу у Венецији. У шеснаестој години Елена је постала искушеница, али против своје воље. Остала је у клаузури, у затвореном делу манастира, до краја живота. Из њених рукописа могуће је сазнати да су манастири у то време у Венецији били места где су богати младићи налазили жене, јер су девојке из најбољих кућа биле склоњене иза манастирских врата. Сестра Арканђела није се удавала. Уосталом, њена намера није била да се удаје ни за Бога, ни за човека, већ да се посвети писању. То јој је и успело. Пре списатељице из манастира, многе девојке су против своје искрене жеље провеле живот онако како су то хтели њихови родитељи, између манастирских зидина. И тако долазимо до једне од најпознатијих венецијанских легенди која приповеда о Кјарети Лоредан чији се јецаји наводно могу чути и данас, шест векова касније, управо у близини манастира Свете Ане. Ето, зашто сам се тамо врзмао. Хтео сам да је снимим. Да чујем бар њен глас.

Кјарета је рођена у богатој породици. Била је љубимица свог оца, Лоренца Лоредана. Девојчица није ни слутила да ће још у детињству почети да воли младог столара Саура који је живео и радио у близини Арсенала. Приметила је нешто необично: да Саура сваким даном воли све више, а не мање, као што је то уобичајено. Донела је одлуку да ће постати његова жена, ма шта отац на то имао да каже. Ако треба, бежаће заједно! Није, нажалост, рачунала да неће имати времена ни за размишљање, ни за бег.

’Какав сиромашни столар! Ако заиста желиш да се удаш за столара, нека то буде Исус Христ!’, биле су очеве речи.

Ипак, девојчица се није предавала... Очајавала је и покушавала да побегне. Напослетку су се и остале часне сестре сажалиле. Позвале су Лоренца Лоредана да дође по њу, да бар још једном размисли о својој одлуци. Отац је стигао баш оне вечери кад је Кјарета требало да побегне чамцем са својим изабраником Сауром. Лоренцо Лоредан клизио је каналима у својој прекрасној гондоли. Управо када је пристајао уз манастирско здање, видео је своју кћерку како улази у мали чамац сиромашног столара. Муњевито их је сустигао. Извадио је мач, усмртио Кјарету и тешко ранио њеног изабраника. А онда је изговорио своју страшну клетву:

’Лутаћеш, несрећнице, око овог манастира и нећеш наћи мира све док од манастира буде остао један једини камен!’ Када су остале сестре дотрчале, нису више могле да помогну јадној девојци. Сахраниле су је у дворишту храма, а младића примиле на лечење. Чим се опоравио, Сауро је почео да ради. Али, убрзо је напустио Арсенал. Отишао је на острво Сан Франческо и приступио фрањевачком реду.

Када родитељ прокуне дете, онда је то заиста тешка клетва. То не мисле само Венецијанци. Дух несрећне Кјарете почео је да кружи наоколо. Занимљиво је да се од самог почетка нико није плашио њеног духа. У ствари, сви би се растужили када би зачули њен јецај... Прошле су многе године. У близини манастира живела је веома лепа и сиромашна девојка. Заљубила се у сина богатог венецијанског занатлије. Он јој је једнаком љубављу узвратио. Ах, овога пута младожењин отац био је камен спотицања. Није хтео ни да чује за сироту девојку. Укратко, сиротица је решила да се убије. Набавила је отров од познате венецијанске врачаре. Када је пала ноћ, сва у сузама, у својој соби принела је течност уснама. Тог часа, поред ње је, попут лаког ветра, прошла једна прозрачна људска фигура... Девојка ништа није осетила, али је приметила да јој је дух – очито Кјарете Лоредан – најблажим додиром истргао пехар отрова из руке. Осим тога, под ноге јој је бацила торбу. А та торба, у шта се девојка могла уверити неколико тренутака касније, била је препуна златника.

И док је тако стајала нема од изненађења, видела је како кроз прозор улази њен вољени и саопштава јој: ’Без обзира на то шта мој отац рекао, ја ћу те узети за жену! Не могу без тебе да живим!’

Као што се може претпоставити, живели су у срећи и богатству. Али, дух несрећне монахиње наставио је да кружи око манастира Свете Ане у венецијанском Кастелу. Плаче и даље јадна Кјарета и не можда да престане. Додуше, што јест’, јест’... Пропуштена и несрећна љубав, то је велики јад. Може да траје ко зна колико... Безгранично! Будући да манастир стално обнављају, тешко се може очекивати да ће од њега нестати и последњи камен, како гласи та тешка клетва...”

Професор А. Пераграш гледа љубопитљиво у своју жену. Верује да је он њен омиљени приповедач. Очекује ипак неку врсту похвале. Макар у виду неког изненађења. Може то бити и колач! Његова жена се не помера. И даље се смешка.

Професор А. Пераграш не схвата зашто његова жена и даље мирно седи у фотељи и не устаје. Као да жели да преузме улогу приповедача:

„Бићу кратка”, каже госпођа А. Пераграш. „Не умем лепо да причам као ти. Дакле у улици Сан Вио, односно Сан Вито, некада давно уздизала се веома лепа црква, црква посвећена свецима Виту и Модесту. Та црква је срушена и сада је остала тек мала капела поред које си прошао, а да је ниси ни приметио. Улица води до малог трга који такође носи назив Сан Вио. Ту је 1288. године рођена и у својој предивној кући живела блажена грофица Таљапјетра, племенита Венецијанка. Не зна се тачно, али блажена грофица као девојка почела је често да одлази у цркву Светог Мауриција, с друге стране Канала гранде. Грофица Таљапјетра састајала се, наводно, са свештеником из ове цркве. Везивала их је оданост вери. Видевши да девојка живи само за те духовне сусрете који су је чинили све замишљенијом и чуднијом, родитељи су забранили свим гондолијерима да превозе грофицу Таљапјетра на другу обалу, до цркве Светог Мауриција. Блажена грофица није се изгледа много секирала. Њен духовни учитељ научио је изгледа једној вештини... Или чаролији? Дакле, сваки пут када би желела да оде на другу обалу Канала гранде, грофица би са своје обале везала и прострла бело ланено платно које би се по њеној жељи пружило до друге обале. По њему би корачала својим нежним стопалима и доспела до цркве Светог Мауриција, не поквасивши ципеле! Ето, некоме никакве забране ништа не могу!”, закључује госпођа А. Пераграш не устајући и даље из фотеље.

Професор А. Пераграш је, као што смо рекли, човек старинског кова. Не жели да помишља на неке теорије завере што је постала мода. Ни о белим платнима и самовољи венецијанске грофице. Па ни због чега му је жена одговорила причом на причу. Зато, у себи, доноси чврсту одлуку. Следећи пут ће у Венецију отпутовати сам. Можда ће срести дух Кјарете Лоредан? Ако буде чуо њен глас, можда ће се испоставити да је тај глас нешто што му је врло важно.