Bio je Kinez, pravi pravcati džin, visok dva metra i trideset šest centimetara i težak 150 kilograma, i proputovao je svet pokazujući svoju veličinu. Za dve decenije javnih nastupa posetio je Evropu, zatim Ameriku i Australiju, počinjući nastupe rano izjutra a završavajući kasno u noć. Retko je spavao dugo, verovatno jer mu je svaki krevet bio mali, ali svuda gde je odsedao morali su rubove vrata da seku sve do plafona da bi mogao komotno da prolazi. U stvari, čak i tada, Čang Vu Gou morao je da se saginje ne bi li prošao do trpezarije i seo za sto koji je uvek nosio sa sobom, a koji je bio visok metar i po. I, ljudi su se zaista divili njegovoj neverovatnoj veličini, poštovali njegovu sirovu snagu. Govorili su da je jak kao Herakle a lep kao Apolon, i kleli se da je bio najdivniji džin koga su ikada videli.

Ali, ono što je stvarno bilo ogromno u njemu, bila je njegova pitoma duša.

Čang, Div iz Kine, rođen je 1845. godine u maloj provinciji Fučao i s dvadeset tri godine već je izrastao u pravu pravcatu sliku iz bajke „Guliver u zemlji Liliputanaca”. Radost je zaigrala u očevom srcu kad je shvatio da je dečak žedan učenja, željan života, kadar da istraži svet. Ponos se ocrtavao na licu majke kad je posmatrala kako nespretnim pokretima ali nežnog srca po pirinčanim poljima trčkara gorostasni Čang, koga su se plašili vršnjaci, za kim su uzdisale seljanke. A naposletku, kad je iz priče nekog trgovca car Tungdži, Sin nebesa i deveti vladar dinastije Ćing, čuo pa poslao po njega, Čang se pojavio na dvoru u Zabranjenom gradu odeven u najfiniju svilu i pokazao se u punoj veličini. Car nije mogao da veruje očima. Njegov narod oduvek je bio omalen, ali, eto, sad je zurio u džina. Tu, okružen brojnom svitom, praćen pogledom stotina očiju, čovek koga se plašila nacija od milijardu duša kleknuo je pred ogromnim dečakom i pružio mu ruku, očekujući istog trenutka da će mu silni stisak nagnječiti kosti šake.

Ali, Čang ga je samo nežno dohvatio. Njegovo dečačko lice, koje život nikada nije naljutio ili povredio, zračilo je vedrinom. Bio je pustolov, i s dvadeset pet godina pomilovao je svoju sitnu braću i sestre, pozdravio oca, duboko se poklonio pred majkom, a onda se ukrcao na parobrod i putevima svile dokopao engleskog ostrva. London je ostavio bez daha, protkao ga nevericom. Prestonica je odista bila u bunilu. „Pazite, tamo spava džin”, uvek su govorili za Kinu, ali to je bila samo uzrečica. Sad je to već bilo nešto drugo. Svi koji su držali do sebe trudili su se da ga pozovu na večeru ili da, barem, posete njegovu predstavu. Čang, Div iz Kine, sledeće dve godine proveo je na turneji balonom i posetio svaki grad i svaku zabit.

I dok bi, obučen u kinesku nošnju, krupnim koracima šetao nekim mirnim gradićem ili seocetom ili sedeo na bini i jeo na svom ogromnom stolu, publika bi u oduševljenju, u zavisti, uz duboke uzdisaje, bez treptaja pratila njegove džinovske pokrete, a ponekad se dešavalo da ga priređivači upare s patuljcima koji bi mu sedeli u krilu, pa toj ludnici ne bi bilo kraja. Ali, i tada, dok bi svi čekali da džin zgromi patuljka kao plast sena, Čang bi se samo prijatno osmehnuo, a poezija na engleskom, francuskom ili nemačkom tekla je iz njegovog grla kao da peva slavuj.

Bio je putujuća atrakcija i kad bi se pojavio u nekom gradu u Americi, sve pozorišne predstave ili proslave otkazivane su jer je publika bila na drugoj strani. Godine 1881. veliki P. T. Barnum, za mnoge najveći zabavljač koji je ikada koračao zemljom, osnivač brojnih cirkusa i čovek koji je smislio rečenicu „Svakog minuta rodi se jedna naivčina”, a koji je javno govorio da mu je jedini cilj u životu da zgrne ogromni novac, uvrstio je Čanga u svoju „Najveću predstavu na svetu”. Za šeststo dolara nedeljno, koliko mu je iznosila plata, Div iz Kine bio je najplaćenija atrakcija svog vremena. Obučen u šarene satenske ogrtače ili razne uniforme, ponekad je glumio mandarinskog ratnika, ponekad francuskog oficira, a povremeno je igrao samo polku i, naravno, recitovao na raznim jezicima. Ali, vredeo je svaku paru. Predstave su bile izuzetno posećene. Armije obožavalaca nedeljama unapred kupovale su karte za njegove nastupe, pa se činilo da je samo pitanje vremena kad će, potpomognut Barnumovom reklamnom kampanjom, i ceo svet pokleknuti pred njegovom veličinom.

Dame su ipak bile prve koje su poklekle. Zapravo, iako je većinom nastupao s omalenom Kineskinjom po imenu King-Fo, kobajagi svojom ženom, udavače su bile toliko uporne da je Barnum uskoro bio prinuđen da unajmi lično obezbeđenje za najvećeg čoveka na svetu. I tako, dok su uzdišući, sa suzama u očima, sedele u prvim redovima posmatrajući kako mu King-Fo u naručje stavlja bebu od nepunih mesec dana, bile su preplašene. Nemir i neverica oslikavali su se u njihovim crvenkastim očima. Ali, i tada se Div iz Kine samo prijatno osmehivao i savršeno nežno držao u ruci dete, jedva veće od njegove šake. A glas kojim je umirivao njegov plač bio je blag i spokojan kao da je majčin.

Namah ga je obuzela nekakva čudna toplina koja kao da je dopirala iz stomaka. To nikad ranije nije osetio. Čitao je brojne knjige, govorio pet jezika, ali o ljubavi nije znao ništa, njenu tajnu mapu nije posedovao. Pogledao je oko sebe u strahu. Noge su mu klecale, oči su ga pekle od prelepog priviđenja, bilo je pravo čudo kako se nije sručio na zemlju. Zatim je osetio višu silu i u punoj veličini zakoračio prema devojci koja je, pak, istog trenutka dobila utisak da će je pregaziti. Ali, i tada, više nego ikad, njegov zvonki glas bio je blag kao prolećni povetarac. Širok kao ramena bio je njegov iskreni osmeh. I kad ju je pogledao pravo u oči, kad joj je pružio ruku veliku kao slonovo stopalo i naslonio je na njeno rame, devojci se ipak učinilo da ju je dodirnuo anđeo. Sledećeg trena bili su u zagrljaju. On, Div iz Kine, ona, Katarina Santej iz Liverpula.

I tako je džin našao svog patuljka. Počela je jedna duboka ljubav koja je krunisana brakom i darovana dvojicom normalnih malih dečaka. Tako se završio Čangov pređašnji život.

Nije poznato zašto je neposredno posle ženidbe odlučio da prekine s pojavljivanjima u javnosti kad mu je tako dobro išlo. Možda mu je bilo dosadno i želeo je da se smiri, a možda mu je dojadilo da izigrava hodajuću atrakciju. A možda je, jednostavno, u naručju svoje žene i osmehu sinova našao ono za čim je tragao celog života, od Kine do Amerike – smiraj duše i priliku da nekome u celosti pokloni svoje veliko srce. Nije poznato ni zašto je posle rođenja dece otišao da živi u Kinu na samo dve godine, da bi se ponovo vratio u Englesku, u Bornmaut, gde je kupio vilu i otvorio kuću čajeva. Tu je, govorili su meštani, iskazao svu svoju istočnjačku raznovrsnost, i često je šetao gradom razgovarajući s decom, radnicima ili starcima, uvek oran da pruži ruku i uvek spreman da pokaže svoje dobro srce.

Ali, zato je dobro poznato koliko brzo je uspeo da potroši bogatstvo koje je krvavo sticao. Na vrata njegove vile dolazili su prosjaci, skitnice, svako kome je bila potrebna pomoć, i Čang je, kao i uvek u životu, bio široke ruke. Neretko se dešavalo da ga opsedaju varalice, dobar glas daleko se čuje, čekajući ga ispred kuće i izmišljajući najrazličitije priče da bi mu uzeli novac. Pa i tada, iako bi ih posmatrao pronicljivim očima, njegova ruka bila je široka, slična veličini večitog osmeha. Reklo bi se da tog toplokrvnog diva, čije je srce bilo jednako veliko, život mora da nagradi. Nažalost, sudbina ima sopstvena, nedokučiva merila. Godine 1883. njegova voljena Katarina Santej iznenada je umrla. Od tog trena povukao se u svoje odaje i više nikada nije izašao. Četiri meseca kasnije Div iz Kine je umro. Svi koji su ga znali, uključujući i njegovog najboljeg prijatelja fotografa Vilijama Deja, koji je bdeo nad njim u tim poslednjim trenucima, kleli su se da je umro od slomljenog srca. – Možda je tako i bolje – izjavio je fotograf sledećeg dana za lokalne novine. – Bio je div nad divovima. Ali, imao je najnežniju prirodu i srce toliko iskreno da je na kraju jednostavno puklo.