Био је Кинез, прави правцати џин, висок два метра и тридесет шест центиметара и тежак 150 килограма, и пропутовао је свет показујући своју величину. За две деценије јавних наступа посетио је Европу, затим Америку и Аустралију, почињући наступе рано изјутра а завршавајући касно у ноћ. Ретко је спавао дуго, вероватно јер му је сваки кревет био мали, али свуда где је одседао морали су рубове врата да секу све до плафона да би могао комотно да пролази. У ствари, чак и тада, Чанг Ву Гоу морао је да се сагиње не би ли прошао до трпезарије и сео за сто који је увек носио са собом, а који је био висок метар и по. И, људи су се заиста дивили његовој невероватној величини, поштовали његову сирову снагу. Говорили су да је јак као Херакле а леп као Аполон, и клели се да је био најдивнији џин кога су икада видели.

Али, оно што је стварно било огромно у њему, била је његова питома душа.

Чанг, Див из Кине, рођен је 1845. године у малој провинцији Фучао и с двадесет три године већ је израстао у праву правцату слику из бајке „Гуливер у земљи Лилипутанаца”. Радост је заиграла у очевом срцу кад је схватио да је дечак жедан учења, жељан живота, кадар да истражи свет. Понос се оцртавао на лицу мајке кад је посматрала како неспретним покретима али нежног срца по пиринчаним пољима трчкара горостасни Чанг, кога су се плашили вршњаци, за ким су уздисале сељанке. А напослетку, кад је из приче неког трговца цар Тунгџи, Син небеса и девети владар династије Ћинг, чуо па послао по њега, Чанг се појавио на двору у Забрањеном граду одевен у најфинију свилу и показао се у пуној величини. Цар није могао да верује очима. Његов народ одувек је био омален, али, ето, сад је зурио у џина. Ту, окружен бројном свитом, праћен погледом стотина очију, човек кога се плашила нација од милијарду душа клекнуо је пред огромним дечаком и пружио му руку, очекујући истог тренутка да ће му силни стисак нагњечити кости шаке.

Али, Чанг га је само нежно дохватио. Његово дечачко лице, које живот никада није наљутио или повредио, зрачило је ведрином. Био је пустолов, и с двадесет пет година помиловао је своју ситну браћу и сестре, поздравио оца, дубоко се поклонио пред мајком, а онда се укрцао на пароброд и путевима свиле докопао енглеског острва. Лондон је оставио без даха, проткао га неверицом. Престоница је одиста била у бунилу. „Пазите, тамо спава џин”, увек су говорили за Кину, али то је била само узречица. Сад је то већ било нешто друго. Сви који су држали до себе трудили су се да га позову на вечеру или да, барем, посете његову представу. Чанг, Див из Кине, следеће две године провео је на турнеји балоном и посетио сваки град и сваку забит.

И док би, обучен у кинеску ношњу, крупним корацима шетао неким мирним градићем или сеоцетом или седео на бини и јео на свом огромном столу, публика би у одушевљењу, у зависти, уз дубоке уздисаје, без трептаја пратила његове џиновске покрете, а понекад се дешавало да га приређивачи упаре с патуљцима који би му седели у крилу, па тој лудници не би било краја. Али, и тада, док би сви чекали да џин згроми патуљка као пласт сена, Чанг би се само пријатно осмехнуо, а поезија на енглеском, француском или немачком текла је из његовог грла као да пева славуј.

Био је путујућа атракција и кад би се појавио у неком граду у Америци, све позоришне представе или прославе отказиване су јер је публика била на другој страни. Године 1881. велики П. Т. Барнум, за многе највећи забављач који је икада корачао земљом, оснивач бројних циркуса и човек који је смислио реченицу „Сваког минута роди се једна наивчина”, а који је јавно говорио да му је једини циљ у животу да згрне огромни новац, уврстио је Чанга у своју „Највећу представу на свету”. За шестсто долара недељно, колико му је износила плата, Див из Кине био је најплаћенија атракција свог времена. Обучен у шарене сатенске огртаче или разне униформе, понекад је глумио мандаринског ратника, понекад француског официра, а повремено је играо само полку и, наравно, рецитовао на разним језицима. Али, вредео је сваку пару. Представе су биле изузетно посећене. Армије обожавалаца недељама унапред куповале су карте за његове наступе, па се чинило да је само питање времена кад ће, потпомогнут Барнумовом рекламном кампањом, и цео свет поклекнути пред његовом величином.

Даме су ипак биле прве које су поклекле. Заправо, иако је већином наступао с омаленом Кинескињом по имену Кинг-Фо, кобајаги својом женом, удаваче су биле толико упорне да је Барнум ускоро био принуђен да унајми лично обезбеђење за највећег човека на свету. И тако, док су уздишући, са сузама у очима, седеле у првим редовима посматрајући како му Кинг-Фо у наручје ставља бебу од непуних месец дана, биле су преплашене. Немир и неверица осликавали су се у њиховим црвенкастим очима. Али, и тада се Див из Кине само пријатно осмехивао и савршено нежно држао у руци дете, једва веће од његове шаке. А глас којим је умиривао његов плач био је благ и спокојан као да је мајчин.

Намах га је обузела некаква чудна топлина која као да је допирала из стомака. То никад раније није осетио. Читао је бројне књиге, говорио пет језика, али о љубави није знао ништа, њену тајну мапу није поседовао. Погледао је око себе у страху. Ноге су му клецале, очи су га пекле од прелепог привиђења, било је право чудо како се није сручио на земљу. Затим је осетио вишу силу и у пуној величини закорачио према девојци која је, пак, истог тренутка добила утисак да ће је прегазити. Али, и тада, више него икад, његов звонки глас био је благ као пролећни поветарац. Широк као рамена био је његов искрени осмех. И кад ју је погледао право у очи, кад јој је пружио руку велику као слоново стопало и наслонио је на њено раме, девојци се ипак учинило да ју је додирнуо анђео. Следећег трена били су у загрљају. Он, Див из Кине, она, Катарина Сантеј из Ливерпула.

И тако је џин нашао свог патуљка. Почела је једна дубока љубав која је крунисана браком и дарована двојицом нормалних малих дечака. Тако се завршио Чангов пређашњи живот.

Није познато зашто је непосредно после женидбе одлучио да прекине с појављивањима у јавности кад му је тако добро ишло. Можда му је било досадно и желео је да се смири, а можда му је дојадило да изиграва ходајућу атракцију. А можда је, једноставно, у наручју своје жене и осмеху синова нашао оно за чим је трагао целог живота, од Кине до Америке – смирај душе и прилику да некоме у целости поклони своје велико срце. Није познато ни зашто је после рођења деце отишао да живи у Кину на само две године, да би се поново вратио у Енглеску, у Борнмаут, где је купио вилу и отворио кућу чајева. Ту је, говорили су мештани, исказао сву своју источњачку разноврсност, и често је шетао градом разговарајући с децом, радницима или старцима, увек оран да пружи руку и увек спреман да покаже своје добро срце.

Али, зато је добро познато колико брзо је успео да потроши богатство које је крваво стицао. На врата његове виле долазили су просјаци, скитнице, свако коме је била потребна помоћ, и Чанг је, као и увек у животу, био широке руке. Неретко се дешавало да га опседају варалице, добар глас далеко се чује, чекајући га испред куће и измишљајући најразличитије приче да би му узели новац. Па и тада, иако би их посматрао проницљивим очима, његова рука била је широка, слична величини вечитог осмеха. Рекло би се да тог топлокрвног дива, чије је срце било једнако велико, живот мора да награди. Нажалост, судбина има сопствена, недокучива мерила. Године 1883. његова вољена Катарина Сантеј изненада је умрла. Од тог трена повукао се у своје одаје и више никада није изашао. Четири месеца касније Див из Кине је умро. Сви који су га знали, укључујући и његовог најбољег пријатеља фотографа Вилијама Деја, који је бдео над њим у тим последњим тренуцима, клели су се да је умро од сломљеног срца. – Можда је тако и боље – изјавио је фотограф следећег дана за локалне новине. – Био је див над дивовима. Али, имао је најнежнију природу и срце толико искрено да је на крају једноставно пукло.