Prvi rođendan deteta za roditelje i bližu rodbinu bez sumnje je najveća svečanost i jednako veliko uzbuđenje. Još ukoliko su slavljenici blizanci..! Pometnja koja se stvara tom prilikom – pripremanjem dece da budu doterani i lepi, kao što su već lepi svojim roditeljima i prigodnih zakuski – prevazilazi uobičajene sposobnosti, kao i prag emotivne izdržljivosti roditelja. Srećom, u najvećem broju slučajeva preovlada ushićenost. Tako je, u najkraćim crtama, bilo nedavno, na proslavi prvog rođendana beogradskih blizanaca Ane i Vuka. Mnogobrojni gosti tiskali su se kako bi pomilovali štipnuli dve bucmaste bebe.

„Medeni su ... šećerleme… slatki su” – sledili su uobičajeni izrazi divljenja prikupljeni sa „slatkog” rukavca jezika namenjenog najmlađima.

A onda je došao jedan od kumova. Najpre je dobro je osmotrio bebe. Zatim je baritonom iz koga je isijavalo ushićenje gromoglasno uzviknuo:

„Vrh! Ma kakav vrh – bruka jedna kakvi su!”

Roditelji su se nasmešili, primivši kompliment s neskrivenim zadovoljstvom. Znali su o kakvoj bruci kum govori.

Babe i dede su na kratko razmenili pogled neverice. Bruka? Njihovi unuci da budu bruka! Da se to kum možda ne izražava tako običaja radi, odnosno protiv uroka? S druge strane, roditelji su očigledno znali šta je njihov prijatelj želeo da kaže. On se samo izražavao po ovdašnjoj najnovijoj jezičkoj modi.

Jer, reč bruka, donedavno, označavala je ono što je za veliku osudu, sramotu ili podsmeh. Bruku predstavlja i nečiji kukavičluk. Obrukanac ili obrukanica – sve do ovih dana nisu baš bili za posebnu pohvalu. Ali sada su se stvari promenile… Tačnije, okrenule naopako. Sličnim postupkom, ali dosledan u ironiji i opisivanju apsurda, koristio se svojevremeno slavni španski reditelj Luis Bunjuel. Tako u filmu „Diskretan šarm buržoazije” zvanice na svečanoj večeri sede na klozetskim šoljama zajedno oko stola, a pojedinačno, krijući se, idu da večeraju u toalet. I zaključavaju se, naravno. Dok jedu, a ne dok su na klozetu.

Ali, vratimo se našoj bruci. U stvari, pre nego što je bruka u izvrnutom značenju postala tako moderan izraz, u iste svrhe, korišćena je reč vrh.

„Kako ti se čini moj moja nova frizura?”

„Vrh!”

„Da li je večera bila ukusna?”

„Vrh!” – i tako dalje. Sve je bilo vrh. Ne vrhunsko, nego - vrh. Možda zbog toga što vrh vraća u sećanje planinski vrh, ono što se nalazi na nedostižnoj visini. A vrhunsko je „samo” vrhunsko. Ne toliko upečatljivo kao vrh.

Dakle, u odnosu na vrh, bruka predstavlja sledeći stupanj, neku vrstu pojačanog komplimenta. Nije više vrh, nego je bruka. Odnosno, da se postidiš koliko je nešto lepo. Bruka je ono što sve zasenjuje.

Jezik je toliko moćan da trpi brojne promene. Međutim, za vreme tih promena ipak osećamo bitnu razliku u izražavanju. Neko se izražava starinski, a neko staromodno; jedan gramatički nepogrešivo, drugi raskošno, treći slikovito i maštovito, neki siromašno, asketski… a mnogi koriste ulični jezik. U svemu ipak postoje velike razlike. Žargon može da bude savršeni dodatak književnom jeziku, ono što ga čini živim i zanimljivim. Međutim, nije baš sve što poput modnog talasa zapljusne jezik istovremeno i simpatično i lepo. Dobar primer za to jeste upravo novopečeni kompliment zvani bruka. Iako nije psovka, niti kakva “bezobrazna” reč, bruka zvuči i para uši kao nedostatak dobrog jezičkog stila. Kao izraz nadobudnosti i prostote. Takva bruka nije čak ni duhovita! Neka vrsta paradoksa koji ne pogađa metu.

Ko zna, možda će i bruka i vrh u ovom novom značenju vrlo brzo izaći iz mode. Videćemo šta će ih zameniti. Da li će nas ta nova reč kojom ćemo opisivati lepotu opet obrukati? Dobro oslušnimo šta se u jeziku dešava i kako se menja. Možda nismo svi jednako muzički obdareni, ali jezik je nešto drugo. Što reče jedan naš pisac – jezik je naš ceo život.

Kada je o pomodnim izrazima reč, upotreba stranih reči, uglavnom iz englskog jezika, postala je bezmalo – dosadna. Evo i premera. Kako glase naslovi stalnih rubrika u jednom gradskom listu koji izlazi dva puta mesečno? Upravo ovako: TREND, SHOPPING, ZAPPING, URBAN FLASH, AUTO, CLUBBING..! Čak i da se deli besplatno, teško da bi nekoga privukli ovi nemaštoviti strani naslovi rubrika ovog lista. Čak ni najveće pomodare, odnosno snobove! Izvesno je da u našem jeziku ne postoje odgovarajuće reči za sve što na svetu postoji, ali ne i trebalo da preterujemo. U jednom od svojih brojnih eseja posvećenih jeziku, David Albahari, zemunski pisac s prebivalištem u Kanadi, književnik koji je uvek u brzi za svoj opstanak i ostanak u srpskom jeziku, jednom prilikom napisao je i ovo:

„Ako naša deca i unuci ne budu govorili naš jezik, krivca ne treba tražiti u drugima. Mi ćemo biti glavni krivci i ukoliko već želimo da u nekoga uperimo prst, onda ga uperimo u sebe”.

A kada smo već kod jezika i pisaca iz Zemuna, evo još jednog veselog primera uličnog govora i o tome kako se komplimenti mogu davati na različite načine. Dakle, pitanje glasi: kako Zemunac čestita svojoj sestri diplomu?

„Brate sestro, ćale si! Keve mi!”