Први рођендан детета за родитеље и ближу родбину без сумње је највећа свечаност и једнако велико узбуђење. Још уколико су слављеници близанци..! Пометња која се ствара том приликом – припремањем деце да буду дотерани и лепи, као што су већ лепи својим родитељима и пригодних закуски – превазилази уобичајене способности, као и праг емотивне издржљивости родитеља. Срећом, у највећем броју случајева преовлада усхићеност. Тако је, у најкраћим цртама, било недавно, на прослави првог рођендана београдских близанаца Ане и Вука. Многобројни гости тискали су се како би помиловали штипнули две буцмасте бебе.

„Медени су ... шећерлеме… слатки су” – следили су уобичајени изрази дивљења прикупљени са „слатког” рукавца језика намењеног најмлађима. А онда је дошао један од кумова. Најпре је добро је осмотрио бебе. Затим је баритоном из кога је исијавало усхићење громогласно узвикнуо: „Врх! Ма какав врх – брука једна какви су!”

Родитељи су се насмешили, примивши комплимент с нескривеним задовољством. Знали су о каквој бруци кум говори. Бабе и деде су на кратко разменили поглед неверице. Брука? Њихови унуци да буду брука! Да се то кум можда не изражава тако обичаја ради, односно против урока? С друге стране, родитељи су очигледно знали шта је њихов пријатељ желео да каже. Он се само изражавао по овдашњој најновијој језичкој моди.

Јер, реч брука, донедавно, означавала је оно што је за велику осуду, срамоту или подсмех. Бруку представља и нечији кукавичлук. Обруканац или обруканица – све до ових дана нису баш били за посебну похвалу. Али сада су се ствари промениле… Тачније, окренуле наопако. Сличним поступком, али доследан у иронији и описивању апсурда, користио се својевремено славни шпански редитељ Луис Буњуел. Тако у филму „Дискретан шарм буржоазије” званице на свечаној вечери седе на клозетским шољама заједно око стола, а појединачно, кријући се, иду да вечерају у тоалет. И закључавају се, наравно. Док једу, а не док су на клозету.

Али, вратимо се нашој бруци. У ствари, пре него што је брука у изврнутом значењу постала тако модеран израз, у исте сврхе, коришћена је реч врх. „Како ти се чини мој моја нова фризура?”

„Врх!”

„Да ли је вечера била укусна?”

„Врх!” – и тако даље. Све је било врх. Не врхунско, него - врх. Можда због тога што врх враћа у сећање планински врх, оно што се налази на недостижној висини. А врхунско је „само” врхунско. Не толико упечатљиво као врх.

Дакле, у односу на врх, брука представља следећи ступањ, неку врсту појачаног комплимента. Није више врх, него је брука. Односно, да се постидиш колико је нешто лепо. Брука је оно што све засењује.

Језик је толико моћан да трпи бројне промене. Међутим, за време тих промена ипак осећамо битну разлику у изражавању. Неко се изражава старински, а неко старомодно; један граматички непогрешиво, други раскошно, трећи сликовито и маштовито, неки сиромашно, аскетски… а многи користе улични језик. У свему ипак постоје велике разлике. Жаргон може да буде савршени додатак књижевном језику, оно што га чини живим и занимљивим. Међутим, није баш све што попут модног таласа запљусне језик истовремено и симпатично и лепо. Добар пример за то јесте управо новопечени комплимент звани брука. Иако није псовка, нити каква “безобразна” реч, брука звучи и пара уши као недостатак доброг језичког стила. Као израз надобудности и простоте. Таква брука није чак ни духовита! Нека врста парадокса који не погађа мету.

Ко зна, можда ће и брука и врх у овом новом значењу врло брзо изаћи из моде. Видећемо шта ће их заменити. Да ли ће нас та нова реч којом ћемо описивати лепоту опет обрукати? Добро ослушнимо шта се у језику дешава и како се мења. Можда нисмо сви једнако музички обдарени, али језик је нешто друго. Што рече један наш писац – језик је наш цео живот.

Када је о помодним изразима реч, употреба страних речи, углавном из енглског језика, постала је безмало – досадна. Ево и премера. Како гласе наслови сталних рубрика у једном градском листу који излази два пута месечно? Управо овако:TREND, SHOPPING, ZAPPING, URBAN FLASH, AUTO, CLUBBING...! Чак и да се дели бесплатно, тешко да би некога привукли ови немаштовити страни наслови рубрика овог листа. Чак ни највеће помодаре, односно снобове! Извесно је да у нашем језику не постоје одговарајуће речи за све што на свету постоји, али не и требало да претерујемо. У једном од својих бројних есеја посвећених језику, Давид Албахари, земунски писац с пребивалиштем у Канади, књижевник који је увек у брзи за свој опстанак и останак у српском језику, једном приликом написао је и ово:

„Ако наша деца и унуци не буду говорили наш језик, кривца не треба тражити у другима. Ми ћемо бити главни кривци и уколико већ желимо да у некога уперимо прст, онда га уперимо у себе”. А када смо већ код језика и писаца из Земуна, ево још једног веселог примера уличног говора и о томе како се комплименти могу давати на различите начине. Дакле, питање гласи: како Земунац честита својој сестри диплому? „Брате сестро, ћале си! Кеве ми!”