У библиотеци се налазе „старе српске и глагољске књиге, дубровачке и хрватске, листови и часописи од 18. до краја 19. века. У њој има дела на латинском, немачком и мађарском језику, писаних у 16, али и у 17. и 18. веку. Само из 16. века у њој је 25 књига, међу којима су и ретка издања из млетачке штампарије Божидара Вуковића Подгоричанина, као што је „Празнични минеј” из 1538. године, али и дела из 17. века, од чега је преко 50 домаћих и страних аутора попут, примера ради, Халкокондилове „Историје Турака” из 1650. године или „Путовања” Едварда Брауна из 1686. године. „Најпотпунија Сербика” поседује и око 200 књига из 18. века, међу којима је и први српски буквар из 1739. године, као и први српски часопис „Славено-сербски магазин” из 1768. године. У библиотеци се налази и преко 900 књига из разних области, најчешће првих издања из прве половине 19. века.

Поклањајући библиотеку, велепоседник Јован Вујић поклонио је и своју богату архивску грађу са око 4000 докумената, подељених у четири целине. У једној се налазе 272 писма из 18. века, у другој је 1427 докумената о преписци кнеза Милоша Обреновића, док трећу групу архивских докумената чини преписка Косте Анастасијевића, српског агента у Букурешту. Посебно је занимљив део архиве који се односи на преписку познатих и мање познатих личности новијег доба, где има око 2000 докумената. Реч је о преписци Христофора Жефаровића, Илије Гарашанина, Љубомира Ненадовића, Вука Стефановића Караџића, Јоакима Вујића, Радоја Домановића, Јанка Веселиновића, Јована Јовановића Змаја и других. Посебну групу докумената чине војни и политички извештаји и отворени и шифровани телеграми из српско–турског рата 1875–1878. године и из ратова од 1912. до 1918. године.

О жељи да своју библиотеку учини доступном јавности, Вујић је 1931. године обавестио ректора Београдског универзитета, а већ следеће године она је пренета из његове родне куће у Сенти. Није дочекао да се оствари и његово друго завештање: да се збирка уметничких дела српских мајстора пренесе и уреди као Галерија Универзитета у Београду. За то су се побринули његов син Јован и кћерка Даринка 1940. године, шест година после очеве смрти. Вујићеви наследници очекивали су да ће бити испуњени договорени услови – да се збирка уметничких дела претвори у галерију која би носила име „Галерија Јоце Вујића, велепоседника из Сенте”, као и да се смести у свечаној сали Техничког факултета у тадашњој Александровој улици број 73, док се не сагради музеј Универзитета у који би галерија била пренесена као засебна целина. Вујићев захтев био је и да се ни у ком случају не смеју раздељивати или отуђивати дела из поклона, као и да се он (поклон) што пре уреди и преда јавности. Захтевао је и да се сачини каталог слика у који би се унела историја настанка збирке, историјски и критички приказ, као и све појединости о сликарима и њиховим делима.

До испуњења Вујићевог завештања није дошло стицајем разних околности, али му се Универзитет одужио још за његовог живота. На основу фотографије урађен је портрет Јована Вујића и постављен у свечаној сали Ректората, о чему је Урош Џонић, управник Универзитетске библиотеке, писмом обавестио дародавца: „У Ректорату већ постоји Ваш портрет. Израдио га је у боји, према фотографији, Боривоје К. Раденковић, учитељ вештина Техничког факултета. У соби где је Ваша библиотека, доћи ће, бар се надам, доцније, који други портрет”… „Политикин Забавник” је проверио – тог портрета данас у Ректорату нема, а дела из поклоњене збирке за универзитетску галерију предата су 1949. године Народном музеју на чување због лоших услова њиховог смештаја на Техничком факултету, који је током бомбардовања у Другом светском рату претрпео велика разарања. Тако је од 250 уметничких дела, колико је Универзитет примио од породице Вујић, Музеј преузео 229, од чега је пет одмах „расходовано” због великих оштећења. Та збирка данас се у Музеју води под ознаком НМ ЈВ (Народни музеј, Јоца Вујић), а до данас су сва дела рестаурисана и значајна су основа за изучавање српске уметности 18. и 19. века.

Вујић је скоро пола века прикупљао слике, археолошке предмете, старо оружје, књиге, уметничке предмете националне уметности. Део своје сликарске колекције завештао је Матици српској, где су се нашла дела домаћих сликара Христофора Жефаровића, Теодора Крачуна, Захарија Орфелина, Теодора Илића Чешњара, Константина Данила, Стеве Тодоровића, Ђорђа Крстића, Ђуре Јакшића и других. Међу поклоњеним сликама је и чувена слика Ђуре Јакшића „Жена у плавом”. Своје збирке сам је стручно обрадио и пописао у каталогу за свој приватни музеј, истовремено и први приватни музеј у нас. Налазио се у његовој кући у Сенти. Дела су систематизована по групама у четири одељка. Реч је о Галерији слика са 375 дела, потом је ту био одељак Вајарских радова са осам дела, 59 цртежа, 983 штампаних слика, фотографија и цртежа, као и 180 експоната, почев од оружја, преко накита, гусала, посуђа и народних радова.

Јован Вујић дружио се и дописивао с најпознатијим културним људима свога доба, као што су Урош Предић, Тома Росандић, Марко Мурат, Милан Миловановић, Тодор Швракић, Надежда Петровић, Милан Кашанин, Вељко Петровић, Калман Варади, Геза Кутнер, владика др Иринеј Ћирић. Многи критичари говорили су да је Предићев портрет Јована Вујића ремек-дело, а сам сликар признао је да му је то један од најбољих уметничких радова, јер је урађен „са највећом вољом искрено и са пуно љубави”. Јован Вујић био је члан Матице српске од 1922. године и у њеном раду је активно учествовао, па је изабран за почасног члана њеног Књижевног одељења. Био је и почасни члан новосадског Историјског друштва, а након пријема поклона од 46 уметничких дела 1933. године, приликом отварања Музеја, Матица српска прогласила га је почасним председником свог новооснованог музеја.

Вујић је више од 50 година сакупљао књиге, рукописе, уметничка дела, а потребу да то чини овако је објашњавао: „Чинио сам то у циљу да оставим једну збирку која ће приказати наш целокупни духовни живот, нарочито живот нашег народа с ове стране Саве и Дунава. Ја мислим да оваква збирка може знатно да олакша рад научним радницима, који би иначе били принуђени да своје студије врше по разним библиотекама и по разним местима не само наше него и страним земљама.”

У својим доброчинствима Јован Вујић није се зауставио само на прикупљању уметничких и историјских дела. Подигао је српску народну школу у селу Салка у Будимској епархији 1912. године, а поклоном од 250 ретких књига учествовао је 1921. године у оснивању библиотеке Филозофског факултета у Скопљу. Помагао је Српску православну цркву, која је у његово време била и средиште просветног и општенародног живота Срба у Сенти. Јован Вујић је у двадесет и шестој години изабран за председника црквене и школске општине у Сенти и на том положају остао је пуних двадесет година. Забележено је да је у његово доба српска црквена општина у Сенти била једна од најуређенијих и најнапреднијих у целој Карловачкој митрополији. Са сестром Идом и њеним мужем Ђеном Брановачким градио је вероисповедне школе на сенћанским салашима. Истовремено помагали су Јовану Ђорђевићу у оснивању и раду Српског народног позоришта. Шта је за њега и његове суграђане значило Српско народно позориште Јован Вујић овако је објашњавао: „Ишли смо на представе са осећајима какве данашњи нараштај ни замислити не може. Врло сам мало рекао, ако кажем да смо ишли у Позориште као на свету литургију. Били смо уверени да је наше Позориште најјачи фактор буђења и одржања народне свести.” Више пута је за свој рад био одликован. Осим ратном споменицом из балканских ратова, одликован је и орденом Црвеног крста, као и вишеструким орденима Светог Саве, као и орденима Југословенске круне и Белог орла.