Visok i veoma mršav, britanski pisac Džordž Bernard Šo (1856–1950) nije propuštao priliku da zadirkuje svog prijatelja i književnog suparnika Gilberta Kuta Čestertona (1874–1936) koji je, inače, bio bucmast. – Znaš, da sam debeo kao ti, obesio bih se odmah! – rekao je Šo jednom prilikom Čestertonu. – Lepo mi predlažeš – odgovorio je Česterton. – Pa dobro, ukoliko budem odlučio da se obesim, iskoristiću tebe kao konopac.

Kad god prođe nekom od ulica Subotice i na parkingu ugleda zapuštena kola na čijem prašnjavom zadnjem staklu piše „Operi me!”, Snežana, profesorka srpskog jezika, seti se jednog događaja iz osamdesetih godina kad je s tek dobijenom fakultetskom diplomom pristigla iz Beograda u grad na severu Vojvodine da bi predavala u nekoliko srednjih škola. Ne poznajući grad niti ikoga u njemu, odmah je položila vozački ispit i kupila automobil, polovni „fijat”, da bi njime odlazila na posao i što češće u Beograd. Ali, ubrzo je prestala da vozi jer joj u Subotici i nije bio potreban automobil, a do Beograda se više isplatilo autobusom. „Fijat” je, parkiran ispred zgrade, sakupljao prašinu. Jednog jutra osvanula je i na njemu, kao i na svim prljavim kolima, poruka „Operi me!” Tako je prve slobodne subote uzela kofu sa sapunjavom vodom i krpe i zdušno se dala na trljanje ne štedeći snagu i ne zaobilazeći nijedan delić karoserije. Kako nije imala crevo, svaki čas je ulazila u zgradu da promeni vodu. Naravno, nije joj promaklo da je s prozora jedne od privatnih kuća posmatra tamnokosi brka. Sa zanimanjem je pratio svaki njen pokret. Ali, ona se nije obazirala jer je uskoro njen automobil zablistao belinom, odskačući od većine parkiranih oko njega. Snežani je preostalo još da ga opere iznutra. Mašila se ključa, ali on nije hteo da uđe u bravu. Pokušala je s bravom drugih vrata. Uzalud. Zbunjena, shvatila je da joj brka maše s prozora. Ljutito se okrenula ka njemu, spremna da mu svašta kaže ako progovori. Ali, on je samo ispružio ruku s ključevima. Zbunjena, Snežana se ukopala na trotoaru, a onda je polako spustila pogled na registarsku tablicu automobila. – Tvoja kola su ona, druga desno – mirno je odgovorio brka.

Jedan beogradski lekar, stručnjak za toksikologiju, među svojim prijateljima i kolegama bio je poznat i kao strastveni sakupljač i poznavalac slikarskih dela. Pored toga što je zidove svoje porodične kuće na Crvenom krstu punio uljima, akvarelima, grafikama poznatih stranih i domaćih akademskih umetnika, što ih je poklanjao najbližima, uvek je bio spreman da izađe u susret svakom ko zatraži savet ili procenu pri odabiru kakvog dela. U zbirci slika toksikologa, krupnog i proćelavog gospodina, bilo je i umetnina kupljenih na „buvljacima”. Neka vredna dela nabavio je tu u bescenje. Za popravku nekih oštećenih ulja davao je kasnije i celo bogatstvo, a nekim slikama je samo menjao ili popravljao okvir. Te popravke je obavljao sam – učvrstio bi ih, zamazao bojom i vraćao im pređašnji sjaj. Vremenom je otkrio da se oštećenja na crnim okvirima najbolje prekrivaju crnim lakom za nokte i to onim gušćim koji je godinama kupovao u jednoj privatnoj parfimeriji u blizini Kalenić pijace. Ali, kad se pre izvesnog vremena parfimerija zatvorila, a laka za popravku ponestalo, očajni ljubitelj umetnosti našao se na muci. Dao se u potragu za parfimerijama i odgovarajućim lakom. Našao ga je na Slaviji. Kako na osnovu izgleda tečnosti u bočicama nije mogao da odredi gustinu, a prodavačica nije bila preterano ljubazna da mu pomogne, zamolio je da lak proba. S uživanjem je gledao zaprepašćenje u njenim očima dok je onako krupan s dva prsta odvijao poklopac i nanosio lak na nokat malog prsta. – Odgovara mi – rekao je mirno, platio i izašao. Tek na ulici se glasno nasmejao.