Висок и веома мршав, британски писац Џорџ Бернард Шо (1856–1950) није пропуштао прилику да задиркује свог пријатеља и књижевног супарника Гилберта Кута Честертона (1874–1936) који је, иначе, био буцмаст. – Знаш, да сам дебео као ти, обесио бих се одмах! – рекао је Шо једном приликом Честертону. – Лепо ми предлажеш – одговорио је Честертон. – Па добро, уколико будем одлучио да се обесим, искористићу тебе као конопац.

Кад год прође неком од улица Суботице и на паркингу угледа запуштена кола на чијем прашњавом задњем стаклу пише „Опери ме!”, Снежана, професорка српског језика, сети се једног догађаја из осамдесетих година кад је с тек добијеном факултетском дипломом пристигла из Београда у град на северу Војводине да би предавала у неколико средњих школа. Не познајући град нити икога у њему, одмах је положила возачки испит и купила аутомобил, половни „фијат”, да би њиме одлазила на посао и што чешће у Београд. Али, убрзо је престала да вози јер јој у Суботици и није био потребан аутомобил, а до Београда се више исплатило аутобусом. „Фијат” је, паркиран испред зграде, сакупљао прашину. Једног јутра осванула је и на њему, као и на свим прљавим колима, порука „Опери ме!” Тако је прве слободне суботе узела кофу са сапуњавом водом и крпе и здушно се дала на трљање не штедећи снагу и не заобилазећи ниједан делић каросерије. Како није имала црево, сваки час је улазила у зграду да промени воду. Наравно, није јој промакло да је с прозора једне од приватних кућа посматра тамнокоси брка. Са занимањем је пратио сваки њен покрет. Али, она се није обазирала јер је ускоро њен аутомобил заблистао белином, одскачући од већине паркираних око њега. Снежани је преостало још да га опере изнутра. Машила се кључа, али он није хтео да уђе у браву. Покушала је с бравом других врата. Узалуд. Збуњена, схватила је да јој брка маше с прозора. Љутито се окренула ка њему, спремна да му свашта каже ако проговори. Али, он је само испружио руку с кључевима. Збуњена, Снежана се укопала на тротоару, а онда је полако спустила поглед на регистарску таблицу аутомобила. – Твоја кола су она, друга десно – мирно је одговорио брка.

Један београдски лекар, стручњак за токсикологију, међу својим пријатељима и колегама био је познат и као страствени сакупљач и познавалац сликарских дела. Поред тога што је зидове своје породичне куће на Црвеном крсту пунио уљима, акварелима, графикама познатих страних и домаћих академских уметника, што их је поклањао најближима, увек је био спреман да изађе у сусрет сваком ко затражи савет или процену при одабиру каквог дела. У збирци слика токсиколога, крупног и проћелавог господина, било је и уметнина купљених на „бувљацима”. Нека вредна дела набавио је ту у бесцење. За поправку неких оштећених уља давао је касније и цело богатство, а неким сликама је само мењао или поправљао оквир. Те поправке је обављао сам – учврстио би их, замазао бојом и враћао им пређашњи сјај. Временом је открио да се оштећења на црним оквирима најбоље прекривају црним лаком за нокте и то оним гушћим који је годинама куповао у једној приватној парфимерији у близини Каленић пијаце. Али, кад се пре извесног времена парфимерија затворила, а лака за поправку понестало, очајни љубитељ уметности нашао се на муци. Дао се у потрагу за парфимеријама и одговарајућим лаком. Нашао га је на Славији. Како на основу изгледа течности у бочицама није могао да одреди густину, а продавачица није била претерано љубазна да му помогне, замолио је да лак проба. С уживањем је гледао запрепашћење у њеним очима док је онако крупан с два прста одвијао поклопац и наносио лак на нокат малог прста. – Одговара ми – рекао је мирно, платио и изашао. Тек на улици се гласно насмејао.