Glodari su najrasprostranjeniji sisari na svetu. Jednom od podreda pripadaju i puhovi, latinski Gliridae. U svom izgledu i načinu života objedinili su osobine dve druge vrste glodara, veverica i miševa. Ova vrsta sitnijeg noćnog glodara ima tri roda – samo jedan afrički rod, Graphirus, evropski i azijski. Iako su kao vrsta neomiljeni, prave štetočine, puhovi kod ljudi ne izazivaju preteran otpor. Tokom razvoja uspeli su da od sebi sličnih životinja poprime za ljudski ukus samo lepše osobine.
Baš takve su dve najpoznatije i najraširenije vrste puha – mali ili riđi puh, Muscardinus avellanarius, i obični puh, Glis glis.
Mali, riđi, proždrljivi spavač
Mali, riđi puh, poznat i pod imenom lešnikar ili orašar, stanovnik je cele Evrope, od severa Skandinavije do južnih krajeva Balkana, i tek nešto veći od kućnog miša. Šta najviše voli da jede, otkriva njegovo ime. Iako mu je telo dugačko svega osam centimetara, baš kao i rep, a težak je nekoliko desetina grama, ovaj mali stvor riđe dlake pravi je proždrljivko. Može da pojede velike količine oraha i lešnika i to na jedinstven način. Snažnim oštrim zubima puh izbuši rupu na čvrstoj ljusci i jednostavno isisa jezgro. Gnezdo orašara uvek je puno raznih koštunjavih plodova.
A i samo gnezdo priča je za sebe. Leti je to mala, okrugla nastamba ispletena od grana nisko u žbunju, na travnjacima ili na listopadnom drvetu u šumi, gde najčešće i živi. Tu miran i šćućuren provodi dan. Tama je njegovo bezbedno okruženje. Tada kreće u život i potragu za hranom vratolomno krstareći s grane na granu.
Za zimu mali puh bira drugačije stanište – veće i prostranije gnezdo visoko na grani usred crnogorične šume i od njega pravi skladište oraha i lešnika. Kad stignu prve hladnoće, zavuče se u to sigurno, toplo sklonište, carstvo hrane, legne na bok i savije se u klupko, a potom se prepusti zimskom snu. Na severu, taj san može da potraje i 250 dana. Priča se da puh može tako duboko da utone u hibernaciju da ga je moguće kotrljati a da se ne probudi. Jedini razlog za njegovo buđenje uvek će biti samo prazan želudac. Ali, biće to u stvari samo polusan u kome će da se pridigne i prednjim šapama ustima prinese orah ili lešnik, a čim utoli glad, okrenuće se možda na drugi bok i ponovo zaspati.
Naravno, pre zimskog sna par puhova će da se pobrine da obezbedi potomstvo. Na svet će doneti nekoliko izuzetno sitnih mladunaca slepljenih očiju koji će od roditelja brzo naučiti sve veštine preživljavanja. Među njima će svakako biti i akrobatsko veranje po granama, čudesni skokovi, jurišanje i pentranje s glavom
nadole.
Obični, sivosmeđi proždrljivi spavač
 |
Jabuka za ručak |
Običan puh nastanjuje kontinentalni deo Evrope, kao i veća sredozemna ostrva poput Sardinije, Korzike, Sicilije, Krita, a u Aziji sve do Irana. Mada su orašar i običan puh srodnici, gotovo i da ne liče. Običan puh može da dostigne dužinu i do 30 centimetara, rep da premaši 15 centimetara, a težina da dostigne oko 200 grama. Krzno mu je sivosmeđe, rep veoma kitnjast. Na prvi pogled, najviše podseća na vevericu. Ali, za razliku od nje, puh danju uglavnom spava u dupljama drveća, a noću živi. Iz svoje duplje izlazi u sumrak i kreće u potragu za hranom koju čine plodovi voća, hrasta, kestena, bukve. Slasno će pojesti i kakvog miša, pticu ili žabu ako uspe da ih ulovi. U duplju se vraća tek u svanuće.
Slično svojim najbližim srodnicima, i običan puh skoro dve trećine života provede u snu ali, za razliku od drugih, on ne spava samo zimi, nego i leti i to tokom dana. Njegov zimski san traje oko sedam meseci.
U duplji koju ponekad napravi i na zemlji, na svet donese pet do sedam goluždravih i slepih mladunaca koji rastu začuđujuće brzo. Priroda je to tako udesila, mladunci moraju brzo da odrastu i stasaju jer su im roditelji u toku godine budni tek četiri meseca.
Životinja nalik na vevericu, sjajnih crnih očiju, velikih okruglih ušiju i kitnjastog repa, koja se lako pripitomljava i postaje veseli kućni ljubimac, svrstana je među ugrožene životinje nižeg stepena. Mali, riđi puh nestaje s tla Starog kontinenta uporedo s krčenjem šuma, a običan puh ima isuviše lepo krzno i veoma ukusno meso da bi izmakao ljudskoj ruci. Tako je od davnina. Slast puhovog mesa opevali su još stari Rimljani a i dalje je na meti sladokusaca.
Puhovima treba dati priliku da opstanu među nama. Samo četiri meseca godišnje.
