Глодари су најраспрострањенији сисари на свету. Једном од подреда припадају и пухови, латински Gliridae. У свом изгледу и начину живота објединили су особине две друге врсте глодара, веверица и мишева. Ова врста ситнијег ноћног глодара има три рода – само један афрички род, Graphirus, европски и азијски. Иако су као врста неомиљени, праве штеточине, пухови код људи не изазивају претеран отпор. Током развоја успели су да од себи сличних животиња поприме за људски укус само лепше особине.
Баш такве су две најпознатије и најраширеније врсте пуха – мали или риђи пух, Muscardinus avellanarius, и обични пух, Glis glis.
Мали, риђи, прождрљиви спавач
Мали, риђи пух, познат и под именом лешникар или орашар, становник је целе Европе, од севера Скандинавије до јужних крајева Балкана, и тек нешто већи од кућног миша. Шта највише воли да једе, открива његово име. Иако му је тело дугачко свега осам центиметара, баш као и реп, а тежак је неколико десетина грама, овај мали створ риђе длаке прави је прождрљивко. Може да поједе велике количине ораха и лешника и то на јединствен начин. Снажним оштрим зубима пух избуши рупу на чврстој љусци и једноставно исиса језгро. Гнездо орашара увек је пуно разних коштуњавих плодова.
А и само гнездо прича је за себе. Лети је то мала, округла настамба исплетена од грана ниско у жбуњу, на травњацима или на листопадном дрвету у шуми, где најчешће и живи. Ту миран и шћућурен проводи дан. Тама је његово безбедно окружење. Тада креће у живот и потрагу за храном вратоломно крстарећи с гране на грану.
За зиму мали пух бира другачије станиште – веће и пространије гнездо високо на грани усред црногоричне шуме и од њега прави складиште ораха и лешника. Кад стигну прве хладноће, завуче се у то сигурно, топло склониште, царство хране, легне на бок и савије се у клупко, а потом се препусти зимском сну. На северу, тај сан може да потраје и 250 дана. Прича се да пух може тако дубоко да утоне у хибернацију да га је могуће котрљати а да се не пробуди. Једини разлог за његово буђење увек ће бити само празан желудац. Али, биће то у ствари само полусан у коме ће да се придигне и предњим шапама устима принесе орах или лешник, а чим утоли глад, окренуће се можда на други бок и поново заспати.
Наравно, пре зимског сна пар пухова ће да се побрине да обезбеди потомство. На свет ће донети неколико изузетно ситних младунаца слепљених очију који ће од родитеља брзо научити све вештине преживљавања. Међу њима ће свакако бити и акробатско верање по гранама, чудесни скокови, јуришање и пентрање с главом
надоле.
Обични, сивосмеђи прождрљиви спавач
 |
Јабука за ручак |
Обичан пух настањује континентални део Европе, као и већа средоземна острва попут Сардиније, Корзике, Сицилије, Крита, а у Азији све до Ирана. Мада су орашар и обичан пух сродници, готово и да не личе. Обичан пух може да достигне дужину и до 30 центиметара, реп да премаши 15 центиметара, а тежина да достигне око 200 грама. Крзно му је сивосмеђе, реп веома китњаст. На први поглед, највише подсећа на веверицу. Али, за разлику од ње, пух дању углавном спава у дупљама дрвећа, а ноћу живи. Из своје дупље излази у сумрак и креће у потрагу за храном коју чине плодови воћа, храста, кестена, букве. Сласно ће појести и каквог миша, птицу или жабу ако успе да их улови. У дупљу се враћа тек у свануће.
Слично својим најближим сродницима, и обичан пух скоро две трећине живота проведе у сну али, за разлику од других, он не спава само зими, него и лети и то током дана. Његов зимски сан траје око седам месеци.
У дупљи коју понекад направи и на земљи, на свет донесе пет до седам голуждравих и слепих младунаца који расту зачуђујуће брзо. Природа је то тако удесила, младунци морају брзо да одрасту и стасају јер су им родитељи у току године будни тек четири месеца.
Животиња налик на веверицу, сјајних црних очију, великих округлих ушију и китњастог репа, која се лако припитомљава и постаје весели кућни љубимац, сврстана је међу угрожене животиње нижег степена. Мали, риђи пух нестаје с тла Старог континента упоредо с крчењем шума, а обичан пух има исувише лепо крзно и веома укусно месо да би измакао људској руци. Тако је од давнина. Сласт пуховог меса опевали су још стари Римљани а и даље је на мети сладокусаца.
Пуховима треба дати прилику да опстану међу нама. Само четири месеца годишње.
