Kao u pravoj priči strave i užasa, kasno je veče, oluja besni, jak vetar povija grane koje silovito udaraju o prozorska okna. U svojoj kući u Vigu Huan Gomez Alonso sedi ispred televizora i nervozno menja programe. Iako se ne plaši munja i gromova, nevreme mu uvek izaziva neku vrstu nelagodnosti. U jednom trenutku, pažnju mu privlači crno-beli film. Huan Alonso odlaže daljinski upravljač i, kao prikovan, nastavlja da gleda priču o Drakuli. U jednom trenutku samo što nije poskočio i viknuo „eureka”. Shvata da se lik vampira Drakule, stvoren u mašti irskog pisca Brema Stokera (1847–1912), ponaša slično čoveku obolelom od besnila.
Huan Gomez Alonso nije tek neki šarlatan, već ozbiljan naučnik – neurolog koji je u tom trenutku zaposlen u bolnici u španskom gradu Vigu. Odlučuje da zamisao koja mu se tako iznenadno javila produbi i podrobnije ispita, što je krunisao tekstom koji je 1998. godine objavljen u priznatom medicinskom časopisu „Neurologija”.
Ispoljavanje simptoma ljudi obolelih od besnila veoma su slična vampirskom ponašanju. Pošto virus besnila napada onaj deo mozga koji pod upravom drži nasilno ponašanje, oboleli su često skloni da lako planu i pobesne, mogu čak nekog i da ugrizu. Virus pogađa i hipotalamus, deo centralnog nervnog sistema, i izaziva nesanicu, tako da čovek zaražen besnilom provodi besane noći i vileniše kad ostali svet spava. I ne samo to. Besnilo podstiče preteranu osetljivost, recimo, na svetlost zbog čega se pacijenti danju povlače u kuću i izbegavaju ogledala, ali se klone i jakih mirisa, posebno od belog luka. Bolest izaziva i grčenje mišića lica, pa se usne zategnu i otkrivaju očnjake. Ni tu nije kraj sličnostima između besnila i vampirizma.Kao i vampirizam, i besnilo može da se prenese ugrizom i znatno je češće među muškarcima nego ženama. Sve navedene osobine Gomez Alonso potkrepljuje i istorijskim podacima. Naime, kopajući po arhivima raznih evropskih zemalja, ovaj španski neurolog otkrio je da je epidemija besnila harala u pojedinim krajevima Evrope u 18. veku, baš u vreme kad su i nastajala predanja o vampirima. Besnilo je pogađalo ljude, ali istovremeno i pse i vukove, što je bio slučaj i s Mađarskom u godinama između 1721. do 1728. godine.
Na vrhuncu popularnosti, engleski kralj Džordž III (1760–1820) ozbiljno se razboleo. Teškoće koje je imao s vidom i reumatizmom nisu bile ništa u poređenju s duševnim tegobama. Dugo se verovalo da je pred kraj života zapravo izgubio razum. Pošto je bio nesposoban da vlada, zavlačio se u privatne odaje i danima nije izlazio, njegov najstariji sin prvo je vladao kao regent, a posle smrti oca proglašen je za kralja Džordža IV (1820–1830). I on je, kako beleže istoričari, osim prevelike gojaznosti i veoma slabog vida izazvanog kataraktom, patio od, kako je tek kasnije utvrđeno, porfirije.
Pre nego što je doktor Gomez Alonso povezao vampirizam s besnilom, jedan kanadski naučnik došao je do sličnog zaključka, samo što je vampirizam povezao s drugim oboljenjem. Radi se o kanadskom biohemičaru Dejvidu Dolfinu koji je 1985. godine naučnom svetu predočio mogućnost da su neuki ljudi bolest poznatu kao porfirija pogrešno protumačili i stvorili legendu o vampirima, ali i vukodlacima.
Porfirija je retko i hronično oboljenje krvi izazvano nedostatkom enzima zbog kojih se ne proizvodi hem, važan sastojak u organizmu čoveka najviše sadržan u koštanoj srži, crvenim krvnim zrncima i jetri. Koja je teorija Dejvida Dolfina?
Pre svega, bolesnici od porfirije izuzetno su osetljivi na svetlost, može da se dogodi da im strada koža lica, a usne i zubno meso toliko se zategnu da se, kao i kod navodnih vampira, jako istaknu očnjaci. Da bi izbegle sunce, osobe s teškim oblikom porfirije izlaze jedino noću, baš kao i grof Drakula. Pošto se u nekim slučajevima ovo oboljenje leči nekim krvnim sastojcima, lako je povezati legende o vampirima koji preživljavaju hraneći se krvlju drugih osoba.
Jeste da je porfirija nasledna, ali ne mora da se ispolji sve do nekog stresnog događaja. Zna se, na primer, da je Džordž III doživeo veliki udarac kad je čuo da mu je umrla kćerka ljubimica, princeza Amelija. Dvorjani su rekli da je danima plakao, ne uspevajući da se pribere. A šta je s belim lukom od koga navodno vampiri zaziru? U belom luku sadržane su hemikalije koje pogoršavaju simptome porfirije, pa ga bolesnici izbegavaju u širokom luku.
Teorije Dejvida Dolfina izazvale su veliku buku i nepravedno obeležile bolesnike. Treba naglasiti da ima nekoliko vrsta porfirije i da se sve ne ispoljavaju promenama na koži, a ni osetljivošću na svetlost. Nije dokazano ni da beli luk pogoršava porfiriju.
 |
Engleski kralj Džordž III |
Ako ne mogu da se povežu s vampirima, da li oboleli od porfirije onda imaju sličnosti s vukodlacima? Kod pojedinih bolesnika zaista se ispoljava pojačana dlakavost, zatim promena boje kože, nakaznost lica i izobličenost prstiju, stanjene usne i uočljivi očnjaci. Međutim, bez obzira na to što mogu da se otkriju podudarnosti između porfirije, vampira i vukodlaka, naučnici ipak imaju poslednju reč: onaj ko dokaže da čovek oboleo od porfirije može da se pretvori u vuka, zaslužuje sva postojeća akademska priznanja.
Ali, da se vratimo početku priče. Oluja besni, sevaju munje koje, s vremena na vreme, osvetle šumu čija se stabla povijaju od jačine vetra. Stazom hoda čovek koji zavija na Mesec, istaknuti su mu očnjaci, osvrće se nervozno oko sebe. Ta scena više se ne odvija u 20. već u 18. veku, kad su ljudi, posebno oni koji ne žive u gradovima, veoma neuki i podložni sujeverju i izmišljanju svakovrsnih legendi. Za seljaka koji je po takvom nevremenu, usred noći, ugledao čoveka koji besciljno luta šumom, sasvim je bilo svejedno da li se radilo o biću obolelom od besnila ili porfirije. Ili je to ipak bio vampir? Ili vukodlak?
