Испољавање симптома људи оболелих од беснила веома су слична вампирском понашању. Пошто вирус беснила напада онај део мозга који под управом држи насилно понашање, оболели су често склони да лако плану и побесне, могу чак неког и да угризу. Вирус погађа и хипоталамус, део централног нервног система, и изазива несаницу, тако да човек заражен беснилом проводи бесане ноћи и виленише кад остали свет спава. И не само то. Беснило подстиче претерану осетљивост, рецимо, на светлост због чега се пацијенти дању повлаче у кућу и избегавају огледала, али се клоне и јаких мириса, посебно од белог лука. Болест изазива и грчење мишића лица, па се усне затегну и откривају очњаке. Ни ту није крај сличностима између беснила и вампиризма.

Као и вампиризам, и беснило може да се пренесе угризом и знатно је чешће међу мушкарцима него женама. Све наведене особине Гомез Алонсо поткрепљује и историјским подацима. Наиме, копајући по архивима разних европских земаља, овај шпански неуролог открио је да је епидемија беснила харала у појединим крајевима Европе у 18. веку, баш у време кад су и настајала предања о вампирима. Беснило је погађало људе, али истовремено и псе и вукове, што је био случај и с Мађарском у годинама између 1721. до 1728. године.

На врхунцу популарности, енглески краљ Џорџ III (1760–1820) озбиљно се разболео. Тешкоће које је имао с видом и реуматизмом нису биле ништа у поређењу с душевним тегобама. Дуго се веровало да је пред крај живота заправо изгубио разум. Пошто је био неспособан да влада, завлачио се у приватне одаје и данима није излазио, његов најстарији син прво је владао као регент, а после смрти оца проглашен је за краља Џорџа IV (1820–1830). И он је, како бележе историчари, осим превелике гојазности и веома слабог вида изазваног катарактом, патио од, како је тек касније утврђено, порфирије.

Пре него што је доктор Гомез Алонсо повезао вампиризам с беснилом, један канадски научник дошао је до сличног закључка, само што је вампиризам повезао с другим обољењем. Ради се о канадском биохемичару Дејвиду Долфину који је 1985. године научном свету предочио могућност да су неуки људи болест познату као порфирија погрешно протумачили и створили легенду о вампирима, али и вукодлацима.

Порфирија је ретко и хронично обољење крви изазвано недостатком ензима због којих се не производи хем, важан састојак у организму човека највише садржан у коштаној сржи, црвеним крвним зрнцима и јетри. Која је теорија Дејвида Долфина?

Јесте да је порфирија наследна, али не мора да се испољи све до неког стресног догађаја. Зна се, на пример, да је Џорџ ИИИ доживео велики ударац кад је чуо да му је умрла кћерка љубимица, принцеза Амелија. Дворјани су рекли да је данима плакао, не успевајући да се прибере. А шта је с белим луком од кога наводно вампири зазиру? У белом луку садржане су хемикалије које погоршавају симптоме порфирије, па га болесници избегавају у широком луку.

Ако не могу да се повежу с вампирима, да ли оболели од порфирије онда имају сличности с вукодлацима? Код појединих болесника заиста се испољава појачана длакавост, затим промена боје коже, наказност лица и изобличеност прстију, стањене усне и уочљиви очњаци. Међутим, без обзира на то што могу да се открију подударности између порфирије, вампира и вукодлака, научници ипак имају последњу реч: онај ко докаже да човек оболео од порфирије може да се претвори у вука, заслужује сва постојећа академска признања.

Али, да се вратимо почетку приче. Олуја бесни, севају муње које, с времена на време, осветле шуму чија се стабла повијају од јачине ветра. Стазом хода човек који завија на Месец, истакнути су му очњаци, осврће се нервозно око себе. Та сцена више се не одвија у 20. већ у 18. веку, кад су људи, посебно они који не живе у градовима, веома неуки и подложни сујеверју и измишљању сваковрсних легенди. За сељака који је по таквом невремену, усред ноћи, угледао човека који бесциљно лута шумом, сасвим је било свеједно да ли се радило о бићу оболелом од беснила или порфирије. Или је то ипак био вампир? Или вукодлак?