U poznu jesen 1914. godine vrhovni zapovednik austrougarskih oružanih snaga bio je nadvojvoda Fridrih Marija Albreht Vilhelm, načelnih štaba Konrad fon Hecendorf, dok je Potjorek zadržao komandu nad Balkanskom vojskom (5. i 6. armija, grupe Šnjarić i Hauzer). Pri tome, 5. armija Liborijusa fon Franka, 6. armija Oskara Potjoreka kao i samostalne bosanskohercegovačke grupe (brigade) general-majora Luke Šnjarića i grupe pukovnika Edmunda fon Hauzera (3. landšturmska teritorijalna bataljona) bile su izuzete iz nadležnosti načelnika Generalštaba i direktno podređene habzburškom nadvojvodi.
Austrougarska monarhija nikako nije mogla da se pomiri s porazima koje je pretrpela na Ceru i Drini. Uporni Potjorek zahtevao je ofanzivu, tako da su borbe nastavljene što je iscrpljivalo obe ratujuće strane. Pod stalnim pritiskom brojnijeg neprijatelja, srpska vojska uskoro se povukla na desnu obalu Kolubare. Posle pada Valjeva, 16. novembra 1914, Potjorek je glavnini 6. armije (15. i 16. korpusu) dao kraći odmor, a 5. armiji naloženo je da započne pripreme za forsiranje Kolubare. Zapovednik Balkanske vojske smatrao je, naime, da su Srbi na izdisaju te da su u pitanju dani kad će im zadati odlučujući udarac.
To, nažalost, nije bilo daleko od istine. Povlačenje uz neprekidne borbe, nedostatak artiljerijske municije i hladno vreme praćeno snegom uticali su na moral loše odevenih i opremljenih srpskih vojnika. Dezerterstvo je postalo uobičajena pojava kod pojedinih jedinica, a neki položaji padali su gotovo bez borbe. Malodušnost se naročito izražavala kod jedinica 1. armije Petra Bojovića, koje su odstupale po planinskim predelima zavejanim snegom. Bez Kolubare koja bi, kao prirodna prepreka, umanjila pritisak neprijateljske 6. armije, veterani iz bojeva na Sokolskoj planini i Mačkovom kamenu trpeli su najveći pritisak.
Izveštaj vojnog izaslanika u Sofiji o depeši francuske vlade „kako su Srbi na izdisaju” i iskazi srpskih zarobljenika, naveli su Potjoreka na pomisao da se srpska vojska povukla čak do Aranđelovca, ostavljajući na desnoj obali Kolubare samo zaštitnice. Na osnovu ovakvog zaključka, 16. novembra 1914. naredio je trupama 5. armije prelazak preko nabujale reke. Osnovna zamisao „feldcugmajstera” bila je da osigura železničku prugu Obrenovac – Valjevo i tako Balkanskoj vojsci omogući dotur neophodnih namirnica i ratnog materijala iz Srema. Udaljavajući se od polazne osnovice, Austrijanci su sve više osećali nedostatak urednog snabdevanja koje je, uz grdne muke, vršeno raskaljanim kolskim putevima iz Bosne. No, i Srbi su bili svesni ove Potjorekove slabosti – kad su se austrijske trupe dokopale tako željene pruge, ona je na više mesta bila minirana a sav železnički materijal premešten. Srpski inženjerci obavili su posao tako revnosno da je neprijatelju bilo potrebno više nedelja da se pruga koliko-toliko osposobi.
Ne sumnjajući da pred sobom imaju celokupnu 2. armiju Stepe Stepanovića i 3. srpsku armiju Pavla Jurišića Šturma, austrougarske trupe pokušavale su, u duhu Potjorekovog naređenja, da forsiraju Kolubaru. Ali, zbog neprekidnih kiša, reka je sve više bujala a ceo predeo pretvarao se u ogromnu kaljugu. Tako je teškom mostovom trenu (kolima s pontonima) bilo nemoguće da priđe obali, a topovi, koje su konopcima teglili vojnici, propadali su u blato sve do glavčina točkova. Oko prelaza su se razvile i žestoke borbe pa je do 18. novembra zauzet samo Lazarevac, a 9. praška generala Franca Danijela i 36. zagrebačka divizija Klaudijusa Čibulke tek je trebalo da posednu položaje oko grada koje je držala 2. srpska armija.
Početna zamisao srpske Vrhovne komande za bitku koja je otpočinjala, a koju Potjorek nije ni predvideo, bila je odbrambenog karaktera. Vojvoda Putnik je, naime, bio svestan teškog stanja u trupama, ali i činjenice da dalje odstupanje može da bude kobno jer bi se nastavilo rasulo i vojska bi se jednostavno istopila. Jedini izlaz video je u otporu na Kolubari koji bi dao vremena neophodnog za pristizanje veće količine artiljerijske municije iz Francuske, te popunu jedinica regrutima. Nakon toga prešlo bi se u napad.
Konačno shvativši da pred sobom ima celu srpsku vojsku, Potjorek je prekinuo odmor 6. armiji i uputio je za 1. srpskom armijom u pravcu Mednika i Maljena. Istovremeno, 5. armiji je naredio snažniji nastavak napada preko Kolubare.
Protiv Balkanske vojske
Prelaz preko nabujale i razlivene reke 18. novembra započele su trupe Kombinovanog korpusa „Gojginger” (improvizovan od 7. osječke, 29. terezinske divizije i landšturmskih formacija, te stavljen pod komandu generala Hajnriha Gojgingera) i 8. korpusa generala Viktora grofa Šeuhenštula. Uz velike teškoće, u blizini Lazarevca uspela je da se prebaci samo pešadija 21. praške landverske divizije s nekoliko topova. No, tu ih je dočekala Timočka divizija II poziva pukovnika Mirka Milosavljevića i nanela im strahovite gubitke. Nekoliko kilometara južnije, na Čovki i Vračem brdu, međutim, Moravska divizija generala Ilije Gojkovića trpela je uragansku artiljerijsku vatru. Na ovom području razvile su se krvave borbe koje su trajale desetak dana. Na Vračem brdu je 20. novembra poginuo i Dimitrije Tucović. Dok su jedinice 2. i 3. armije na obalama Kolubare i Ljiga manje-više uspešno odolevale austrougarskom pritisku, na frontu 1. armije postajalo je sve „vrelije”. Upravo u trenutku najveće krize komandu nad ovom armijom od đenerala Bojovića, ranjenog u nogu u noći 14. novembra, preuzeo je Živojin Mišić. Kao večiti optimista, Žuća je smatrao da je protivnapad jedini izlaz za srpsku vojsku. Kao dete iz naroda, odlično je poznavao duh srpskog vojnika i bio je svestan da je povlačenje pogubno po moral, te da će klonulost nestati čim se krene u napad. No, postavljalo se pitanje kako ovo izvršiti u vreme kad je tri slabe, premorene divizije pritiskao dvostruko jači neprijatelj. Da bi donekle popravio odnos snaga, Mišić je od Vrhovne komande zatražio da 1. armiju ojača bar još jednom divizijom. Tako je pod njegovu komandu pridodata Drinska divizija I poziva pukovnika Nikole Stefanovića koja je u tom trenutku, nažalost, brojala svega 4200 vojnika. I sam pobornik ofanzive, vojvoda Putnik je 22. novembra naredio da sve tri armije krenu u opšti napad. Ali, i pored pojedinačnih uspeha, ovo je bio očajnički potez, Balkanska vojska još je bila isuviše jaka za oslabljene srpske snage koje su, da nesreća bude veća, ostale bez artiljerijske municije. Umesto željenog uspeha, počeli su da se nižu novi porazi. Izgubivši položaje na Medniku, desno krilo 1. armije povuklo se na Suvobor, a levo krilo zadržavalo je teškom mukom pritisak 16. dubrovačkog korpusa Vencela Vurma. Odred na Maljenu, i pored jakih mrazeva i snežne mećave, hrabro se borio protiv specijalne taktičke grupe pukovnika Hajnriha Videna fon Alpenbaha. Koristeći gustu maglu, ova grupa napala je, u zoru 23. novembra, Maljen. Napad je izvršen iz više pravaca, što je dovelo do opkoljavanja branilaca. Jedinice iz 1. armije i Užičke vojske Vukomana Aračića, koje su poslate u pomoć, zbog magle i smetova, visine i do dva metra, nisu uspele da stignu na vreme. Posle dvodnevne junačke borbe, Maljenski odred je uz velike gubitke odstupio. Ovo je dovelo do „otkrivanja” levog boka 1. armije na Suvoboru, kao i desnog krila Užičke vojske kod Ražane. Ogorčene borbe razvile su se i na frontu 2. srpske armije. Kod sela Konatica se preko Kolubare prebacila češka, terezinska 29. divizija generala Eduarda Zanantonija iz sastava Kombinovanog korpusa. Srpske trupe su odstupile od dva do pet kilometara i tu se ponovo utvrdile. Iscrpljeni austrougarski 8. korpus, na sreću, nije više imao snage da ih goni. Uvidevši da neprijateljski napad prema 2. armiji slabi, vojvoda Putnik je vrebao sledeću priliku za napad. Pošto se naslućivala Potjorekova težnja da glavni napad postepeno prenosi u pravcu Beograda, ojačan je Obrenovački odred koji je dobio zadatak da uz pomoć Konjičke divizije pukovnika Branka Jovanovića, kod Konatice, protera Kombinovani korpus preko Kolubare. Napad je počeo u zoru 28. novembra i do podneva je ratna sreća bila u srpsku korist: u bliskoj borbi bajonetima i bombama, zauzeti su utvrđeni neprijateljski položaji. No, popodnevni snažni neprijateljski kontranapad prisilio je Srbe da se vrate na početne položaje. Južnije, na sektoru 1. i 3. armije, srpskoj vojsci nije išlo ništa bolje. Padom Maljena na levom krilu 1. armije, te rasturanjem Timočke divizije II poziva Krste Smiljanića, okolnosti su postajale sve kritičnije. Iz dana u dan, pod pritiskom neprijatelja, 1. armija se primetno topila. Đeneralu Mišiću bilo je jasno da od protivnapada nema ništa. Trupe su bile nepouzdane i oskudevale su u svemu, a padom važnijih položaja izgubljeni su i odgovarajući položaji za napad. Razvoj situacije primorao je Mišića na radikalan potez koji umalo nije doveo do sukoba s vojvodom Putnikom. Uvidevši, naime, da neće moći da se održi na Suvoboru, odnosno položajima na vododelnici Kolubare i Zapadne Morave, Mišić je odlučio da, povlačeći trupe znatno dalje na istok, izvuče armiju iz dodira s neprijateljem. Zamisao je bila da se trupe ovde odmore i nahrane, popune regrutima, i da se sačeka preko potrebna artiljerijska municija koja je bila na putu iz Francuske. Osim toga, na novim položajima front 1. armije bio bi skraćen na polovinu, što je pružalo znatno veće šanse za protivnapad. Iz štaba u kafani sela Vrnčana Mišić je u kasnim časovima 28. novembra o svojim namerama telefonom izvestio vojvodu Putnika. Ova vest uznemirila je starog vojvodu. On ne odobrava Mišićev plan, smatrajući da je suviše rizičan jer bi ugrozio ostale armije a doveo bi u pitanje i položaj prestonice. Mišić je Putniku više puta ponavljao razloge za povlačenje. Iznerviran neshvatanjem okolnosti, ponudio je i ostavku na mesto komandanta armije. Imajući poverenje u čoveka koji mu je do pre dve nedelje bio pomoćnik, Putnik je posle dvočasovnog telefonskog razgovora ponovo pozvao Mišića i odobrio njegovu zamisao.
Pad Beograda
U zoru narednog dana, pod zaštitom jake magle, počelo je povlačenje 1. armije ka Gornjem Milanovcu. Jake zaštitnice ostavljene na položajima zadržavale su pritisak austrougarske prethodnice. Do kraja dana armija je uspešno posela nove položaje. Povlačenje su istovremeno započele i preostale dve armije. Težak položaj 3. armije, kao i greške u komandovanju, međutim, prouzrokovale su povlačenje 2. armije više nego što je bilo neophodno. Zbog poremećaja u osnovnom operacijskom planu, vojvoda Putnik je, teška srca, doneo odluku o napuštanju Beograda. Trupe odbrane Beograda, koje su uspešno branile prestonicu, dobile su zadatak da se 30. novembra povuku na položaje Varovnica – Kosmaj. Izviđanjem iz aviona, Austrijanci su zaključili da je „neprijatelj napustio prostor Obrenovac – Beograd – Ripanj” a da se tri srpske divizije nalaze tek zapadno od Aranđelovca. Bez obzira na to, Sremski (Petrovaradinski) odred Adabelberta Tamešija tek se u zoru 2. decembra prebacio preko Save i ušao bez borbe u napušteni grad. Nešto kasnije, tokom prepodneva, iz Ostružnice je, preko Železnika, na Banovo brdo stigao i 1. puk 104. zagrebačke landšturmske brigade a iz štaba Kombinovanog korpusa upućen je kamion sa oficirom i odeljenjem vojnika koji su zauzeli dvor u ulici Kralja Milana i istakli na njemu crno-žutu zastavu. Za to vreme, austrougarske trupe su, zadržavane jakim srpskim zaštitnicama, na drugim pravcima sporo napredovale. Njihovo stanje bilo je na granici ljudske izdržljivosti, naročito kod jedinica iz 6. armije koje su na planinskom zemljištu najviše trpele posledice lošeg snabdevanja. Proređene, izgladnele, s artiljerijom kojoj je počela da ponestaje municija, s upropašćenim konjskim zapregama, bile su u stanju sličnom kao i srpska vojska na početku povlačenja s Drine. Potjorek je, međutim, bio u euforiji. Izveštaje komandanata korpusa o teškom stanju trupa, koje je primao u štabu u Koviljači, smatrao je preteranim. Iako ubeđen da je srpska vojska pobeđena i da se nalazi pred potpunim rastrojstvom, ipak je bio prinuđen da zaustavi iscrpljenu i proređenu 6. armiju radi odmora i popune. No, zato je poterao 5. armiju da izvede složen manevar premeštanja s kolubarskog na beogradski pravac, kako bi bočno udario srpsku vojsku i, prodirući na jug, „savio čitav srpski front u okruženje”. Pad Beograda i saveznici su doživeli kao propast Srbije. Novine su sa iskrenim žaljenjem pisale kako je Srbija doživela sudbinu Belgije. Za to vreme u Beogradu su vršene pripreme za paradu koja je trebalo da se održi 3. decembra, „u čast slavnog zauzimanja Beograda”. Niko u Beču nije mogao da sluti da je srpski manevar bio samo sabijanje opruge koja će, nakon otpuštanja, zbrisati sve pred sobom. Znatan deo krivice za nedaće srpske vojske krajem 1914. godine snosila je nestašica artiljerijske municije. Poljski brzometni top bio je najznačajnije oruđe tadašnjih armija, bez čije je vatre bila nezamisliva značajnija bitka. Srpska artiljerija, zahvaljujući kvalitetu topova i posluge, ovenčala se slavom još u balkanskim ratovima. No, u istim sukobima utrošene su rezerve municije tako da je srpska vojska u svetski rat ušla sa svega 651 granatom na pojedinačni poljski top. Kriza je dostigla vrhunac pred povlačenje s fronta na Drini, kad je broj metaka spao na 80–100 na poljski top i 20–30 na poljsku haubicu. Kragujevački Vojnotehnički zavod imao je ograničene mogućnosti po pitanju proizvodnje artiljerijske municije tako da je vojska uglavnom zavisila od uvoza. Ozbiljnost položaja u kom su se trupe našle na početku Kolubarske bitke vidi se iz izveštaja vojvode Putnika, gde doslovce kaže: „Treba svim silama nastojati da se iz Francuske, Engleske i Rusije u što kraćem vremenu nabavi što veća količina artiljerijske municije. U protivnom, ako se ovo ne učini, ja skidam sa sebe svaku odgovornost za kobne posledice koje nas mogu postići.” Posle ovog vapaja, Nikola Pašić tražio je od francuske vlade da se Srbiji hitno isporuči veća količina artiljerijskih metaka. Iako i sami opterećeni nedostatkom municije, ali svesni značaja balkanskog vojišta, Francuzi su pristali da ispune srpske zahteve.
Skraćivanje čaura
Brod s francuskom municijom uplovio je u solunsku luku 26. novembra, a već polovinom narednog dana prva železnička kompozicija natovarena granatama stigla je u Niš, gde je bila prijemna stanica. No, tada je opštu radost zamenio očaj: ispostavilo se, naime, da su Francuzi isporučili municiju za svoj poljski top M1897. Iako istog kalibra, ovaj metak se po nekim osobinama razlikovao od srpskog. Najveća nevolja bila je dužina čaure, veća za 70 mm, što je onemogućavalo ubacivanje municije u ležište. Bez drugog izbora, odlučeno je da se izvrši hitna prepravka, odnosno skraćivanje i kalibracija čaure. Pošto je kragujevački Zavod već bio delimično evakuisan, municija je delaborisana u Nišu, prazne čaure su kompozicijom koju je činio samo jedan vagon hitno prebacivane u Kragujevac, tamo su prepravljane, zatim istim vagonom vraćane u Niš i punjene. Ovo je činjeno nekoliko puta u toku dana, tako da je do 2. decembra na front upućeno oko 11.000 artiljerijskih metaka! Odmor 1. armije ubrzo je pokazao sve svoje prednosti. Pristizanje novih oficira iz đačkog bataljona – čuvenih 1300 kaplara – priliv regruta, kao i dovlačenje artiljerijske municije na položaje ukazivalo je iskusnim srpskim borcima da se sprema ofanziva. Nakon samo nekoliko dana, ovo je podiglo moral u tolikoj meri da se na položajima orila pesma i igralo kolo. Nasuprot borcima 1. armije, austrougarski vojnici 6. armije su bez odmora podilazili srpskim položajima. Uvereni da se rastrojena neprijateljska vojska povukla daleko na zapad, Austrijanci su se spuštali sa Suvobora u širokom frontu i bez rezervi. Ova zabluda, kao i fizička iscrpljenost ljudstva stvarala je dobru priliku za srpski protivnapad. Srpska Vrhovna komanda poslala je 1. decembra armijama izveštaj u kome je navedeno da je „stanje kod austrougarskih trupa očajno, da su popunu jedinica vršili već pet puta, da imaju mali broj oficira a da se hrane uglavnom pljačkom”, kao i da su se „srpski vojnici, posle tri dana odmora, oporavili, da je artiljerijska municija stigla na front a moralno stanje trupa se popravilo”. Na osnovu ovog izveštaja, koji su potvrdili i zarobljenici, Mišić se odlučio da napad celokupnom armijom počne 3. decembra. Nameravao je da razbije neprijateljske jedinice u dolini i da na njihovim „leđima” izađe ponovo na vododelnicu, gde bi imao snažno uporište za dalji prodor na istok i severoistok. Vojvoda Putnik, čija je zamisao bila da izvrši strategijski proboj neprijateljskog fronta 1. armijom, izdao je naređenje za istovremeni opšti napad sve tri armije. Radi dizanja morala, Vrhovna komanda je izdala proglas u kome se navodi da su kod neprijatelja nastupili teški dani i da će se uskoro i „granjem moći tući”! Mada preteran, ovaj zaključak, bar što se 6. armije tiče, nije bio daleko od istine. Na dan napada, 3. decembra, gusta magla koja je polegla bojištem iznenada se podigla, a sunčano jutro omogućilo je popravljanje artiljerijske vatre. Ofanziva je pokrenuta u 7 časova. Komandir jedne od četa koje su izvršile proboj pričao je o ovim trenucima: „Na Suvoboru je moja četa puzala jednom livadom prema neprijateljskim rovovima. Čitavu livadu je prekrila gusta magla, ali na moju i nesreću mojih vojnika magla je iza naših leđa počela polako da se diže i postojala je opasnost da nam neprijatelj otkrije položaje. U takvoj prilici bio sam u kratkoj nedoumici, a zatim sam naredio juriš. Pošto je trubač zasvirao juriš, veoma poznat Švabama, neprijateljski vojnici su napustili svoje rovove i dali se u bekstvo. Tako smo bez mnogo napora zauzeli neprijateljske položaje. Ovaj događaj se brzo raširio po čitavom frontu, na kome se vrlo brzo krenulo u protivnapad.” Prva armija potisnula je neprijatelja za tri do pet kilometara, a napad se dobro razvijao i kod susedne 3. armije. Raspoloženi Mišić je u raportu vojvodi Putniku rekao: „Samo da izbijem na Prostrugu i Rajac, pa ćete već čuti za tutnjavu Švaburije po Kolubari...” Posle proboja fronta na Suvoboru, srpsku vojsku ništa više nije moglo da zaustavi. Vojvoda Putnik je bio prinuđen da „koči” napad 1. armije pošto je „izletela” isuviše napred, izlažući tako bokove. Neprijatelj je još pružao snažan otpor njenim susedima – Užičkoj vosci i 3. armiji. Mišić je nevoljno zaustavio armiju na vododelnici, a u gonjenje je uputio manje jedinice. Na sreću, komanda „za pritezanje dizgina” stigla je kasno do pukovnika Milivoja Anđelkovića Kajafe, komandanta Dunavske divizije I poziva. Odmah po izbijanju na greben Suvobora, on je s celokupnom divizijom preduzeo gonjenje kako bi presekao odstupnicu neprijatelju koji se povlačio u pravcu Valjeva. Ovaj smeli manevar, pun rizika, uneo je u neprijateljske redove pometnju i haos kakav se nije pamtio još od početka rata. Rastrojstvo 50. pešadijske divizije generala Franca Kajzera fon Masfelda i Kombinovane divizije „Gojginger” iz 16. dubrovačkog korpusa i 1. divizije iz 15. sarajevskog korpusa 6. armije, dostiglo je vrhunac 6. decembra. Hiljade zarobljenih vojnika, na desetine topova i gomile ostalog ratnog materijala palo je u srpske ruke. Na desnom krilu armije Drinska divizija I poziva pukovnika Krste Smiljanića izbila je kod sela Gukoša na desnu obalu Ljiga, koju je neprijatelj u gustim gomilama naglo napustio i pobegao prema Mionici. Jedna brdska baterija otvorila je vatru na ove gomile, izazivajući strašnu paniku. Oko Gukoškog mosta i na putu od Gukoša ka Toplici, „drinci” su nailazili na neverovatne prizore stradanja i rasula austrougarskih jedinica. Poubijani konji, izvrnuti kamioni, uništena kola, čitave baterije topova, kara i komora, razbacane puške i municija... Napušteni su čak i ranjenici. Kako je ovim putem dalje kretanje bilo nemoguće, dovedeni su zarobljenici da ga raščiste. Srpska ofanziva počela je u najnepovoljnijem trenutku za Austrijance. Preusmeravanje 5. armije na beogradski pravac, izvedeno nekoliko dana ranije, odvuklo je glavninu snaga daleko od kriznog područja, tako da nisu mogle da pomognu 6. armiji. Jedan novostvoreni landšturmski korpus, koji je Potjorek uspeo da dobije iz Srema, nije mogao bitnije da utiče na razvoj događaja. Osim toga, prozrevši Potjorekove namere, Putnik je blagovremeno izvukao Timočku diviziju I poziva iz fronta 2. armije i uputio je na položaj Kosmaj – Varovnica. Ojačavajući time trupe Odbrane Beograda, obezbedio je desno krilo srpskog fronta od napada 5. armije iz pravca Beograda. Potjorek se, međutim, još nadao da će dobiti bitku. Osim što je polagao velike nade u napad 5. armije, očekivao je da će se 6. armija prikupiti i srediti na Kolubari. Zastoj u napredovanju 3. srpske armije kao i snažan otpor Austrijanaca na Kremenici, pred frontom 2. srpske armije, podgrejavali su njegove iluzije. Poslednji dan kad je mogao da prekine bitku i izvede blagovremeno povlačenje ka Savi bio je 7. decembar. Umesto toga, zapovednik Balkanske vojske odlučio je da nastavi borbu i time dovede sopstvene trupe do potpunog uništenja.
Veliki poraz
Gledajući kako neprijatelj beži, vojnici iz 1. i 3. srpske armije kao da su dobili krila. Opijeni pobedom, nisu više osećali ni glad ni umor, hiljade zarobljenika, gomile ratnog plena i nada da će neprijatelj biti uskoro proteran iz zemlje bili su neverovatan podstrek. U noći između 6. i 7. decembra vojnici 6. prekobrojnog puka Kombinovane divizije 3. armije zaključili su da je došlo vreme za naplatu svih stradanja. Pred njima su se ponovo nalazili 6. subotički, 19. pečujski, 29. i 30. budimpeštanski pešadijski puk 40. honvedske divizije. Neprijatelj se, naime, zadržao na visovima kod sela Moravaca i Topolskom brdu, a jake zaštitnice na levoj obali Ljiga pružale su snažan otpor. Tada je odlučeno da se preduzme jedna diverzantska akcija. Prvi bataljon (232 vojnika s dva mitraljeza) pod zaštitom noći prešao je Ljig. Bez ijednog ispaljenog metka zarobljeno je oko 120 usnulih vojnika iz neprijateljske zaštitnice. Bataljon je, zatim, krenuo ka selu Cvetanovci gde je do zore zarobio čak 1600 vojnika, 8 topova, 6 mitraljeza i gomile ostalog materijala 40. budimpeštanske divizije. Oslobođeno je i preko 500 srpskih vojnika i seljaka. Te noći je samo jedna četa od 57 ljudi zarobila ceo bataljon 28. osječkog domobranskog puka (preko 400 ljudi), celokupnu bateriju poljskih topova s poslugom i zapregom i oko 300 intendantskih kola. Sutradan je napredovanje 3. armije nastavljeno i zarobljeno je još oko 6000 vojnika i 45 topova. Austrougarski oficiri su često iz očaja i straha da ne budu zarobljeni izvršavali samoubistvo. Delovi 1. armije su 8. decembra oslobodili Valjevo. Potjoreku je konačno postalo jasno da je izgubio bitku. Pošto su dva od tri korpusa 6. armije praktično bila rastrojena i bez borbene vrednosti, naredio je njihovo povlačenje prema Šapcu. Još je gajio nadu da će tamo da uspostavi mostobran, izvrši snabdevanje i popunu, pa kroz nekoliko nedelja ove korpuse ponovo da uključi u borbu. Očito da još nije shvatao svu težinu poraza. Mada je Putnik zaustavio 1. armiju, a za 15. i 16. korpusom uputio samo goneće odrede, panika i haos koji su vladali kod neprijatelja uzeli su ogromne razmere. Vojnici su bacali puške, napuštali topove i kola... Ovo je, 12. i 13. decembra, konačno prinudilo Potjoreka da oba korpusa povuče preko Save. Sad je želeo da bar zadrži Beograd kao oslonac za naredne operacije: „Beograd se mora ili sačuvati ili u njemu časno izginuti”, ogorčeno je preneo svojim komandantima. Za ovaj očajnički plan ostala mu je na raspolaganju još samo 5. armija i 13. zagrebački korpus 6. armije, pa je na njih „bacio sve karte”. Vojvoda Putnik je 9. decembra odlučio da težište operacija prebaci na sever, prema Beogradu; od trupa Odbrane Beograda đenerala Mihaila Živkovića, i 2. i 3. armije, stvorio je jaku operativnu grupu, zaduženu da uništi austrougarsku 5. armiju. Zahvaljujući blizini granice, 5. armija je bila dobro snabdevena, a njena borbena vrednost nije bila za potcenjivanje. Žestoki napad ovih neprijateljskih snaga na Varovnicu doživeo je vrhunac 8. decembra padom Malovnja i Kosmaja. No, zahvaljujući veštom manevru Timočke, kao i tek pristigle Moravske divizije I poziva, kriza je otklonjena a Kosmaj vraćen u srpske ruke. Peta austrijska armija se u noći između 9. i 10. decembra neprimetno izvukla iz borbenog dodira i posela novu, jaču liniju: Stepojevac – Kovina – Mostine. Potjorek se još zanosio iluzijom o beogradskom mostobranu. U noći kad se 5. armija povlačila s Kosmaja, on je u izveštaju šefu carske kancelarije priznao „otvoreno i bez rezerve, da je ovo povlačenje (bio) osetan i veliki poraz”. No, u daljem tekstu tvrdoglavo je tvrdio da „ako se budemo držali uzdignute glave, moramo i možemo ga popraviti. Posle popune i odmora armija, kroz dva ili tri meseca, preduzećemo novu ofanzivu na već iskrvavljenog neprijatelja. Držanjem fronta pred Beogradom za sve to vreme, imali bismo odličnu polaznu tačku za buduće operacije”. U trenutku kad su se prema Beogradu grupisale dve gotovo celokupne srpske armije, Potjorekov optimizam bio je besmislen. Nakon samo dva dana očajničkog otpora na novoposednutim položajima, 5. armija je bila proređena u toj meri da je 12. decembra morala da nastavi povlačenje prema Beogradu. Tokom ovih borbi, 21. domobranska divizija svedena je na svega 2000 ljudi! Delovi 1. armije su 13. decembra kod Šapca izbili na obalu Save. U tom trenutku Austrijanci su digli u vazduh pontonski most kojim su, koji minut ranije, u Srem prebegli i poslednji ostaci 15. i 16. korpusa 6. armije. Narednog dana Potjorek je konačno morao da prihvati činjenicu da je i 5. armija doživela krah i da Beograd ne može da se zadrži, pa je naredio početak povlačenja. No, razvoj situacije preduhitrio je i ovu zamisao „feldcugmajstera”: Timočka divizija I poziva probila je na Torlaku središte beogradskog mostobrana pa se povlačenje pretvorilo u spasavanje golih života. Te noći u Beogradu je vladao haos, razularena rulja pljačkala je sve što je stigla a po mračnim ulicama, zakrčenim kolima, mase vojnika gurale su se prema mestima za prelaz. Preopterećeni, pontoni na Savi počeli su da tonu pa su topovi bacani u reku. Samo zahvaljujući trupama koje su na krilima još branile mostobran, i monitorima koji su artiljerijskom i mitraljeskom vatrom štitili mesta prelaza, neprijatelj je pod zaštitom noći uspeo da prebaci preko Save veći deo razbijene 5. armije i 13. korpusa.
Kralj u Beogradu
Osvit 15. decembra 1914. godine dočekale su u Beogradu još samo zaštitnice koje su se užurbano pripremale za povlačenje. Oko 9 časova, delovi Kombinovane divizije Mihaila Rašića izbili su na Banovo brdo. Vojnici su odmah okrenuli cevi napuštenih austrijskih topova i tačnim pogocima porušili jedan od mostova postavljenih na šlepove. U centar grada, preko Topčiderskog brda, prvi je ušao I bataljon 1. prekobrojnog puka. Oko 10 časova u prestonicu je pod borbom ujahala i Konjička divizija. Konjanici su hitro zauzeli položaje oko Mitropolije i Kalemegdana i odmah otvorili uragansku vatru na neprijatelja koji je još prelazio preko mostova. Ovo je stvorilo dodatnu paniku: kola s konjima prevrtala su se u reku, teški šinjeli vukli su na dno vojnike koji su uzaludno pokušavali da doplivaju do sremske strane, a veliki broj Austrijanaca trčao je nazad u nadi da će predajom spasti glavu. Neposredno za Konjičkom divizijom u Beograd je ujahao i Petar I Karađorđević. Bez obzira na puškaranje sa zaostalim neprijateljskim vojnicima, stari kralj odmah je produžio do Saborne crkve. Oko 11 časova dignut je u vazduh i poslednji pontonski most, što je na simboličan način označilo kraj Kolubarske bitke. Saopštenje srpske vrhovne komande za 16. decembar glasilo je: „...Na teritoriji Srbije nema više nijednog neprijateljskog vojnika...” Ujedno, Kolubara je zapečatila karijeru osvetoljubivog Potjoreka: „časno” je penzionisan a komandu nad Balkanskom vojskom preuzeo je nadvojvoda Eugen Ferdinand Pijus Bernhard Feliks Marija.
Protiv Balkanske vojske
Prelaz preko nabujale i razlivene reke 18. novembra započele su trupe Kombinovanog korpusa „Gojginger” (improvizovan od 7. osječke, 29. terezinske divizije i landšturmskih formacija, te stavljen pod komandu generala Hajnriha Gojgingera) i 8. korpusa generala Viktora grofa Šeuhenštula. Uz velike teškoće, u blizini Lazarevca uspela je da se prebaci samo pešadija 21. praške landverske divizije s nekoliko topova. No, tu ih je dočekala Timočka divizija II poziva pukovnika Mirka Milosavljevića i nanela im strahovite gubitke. Nekoliko kilometara južnije, na Čovki i Vračem brdu, međutim, Moravska divizija generala Ilije Gojkovića trpela je uragansku artiljerijsku vatru. Na ovom području razvile su se krvave borbe koje su trajale desetak dana. Na Vračem brdu je 20. novembra poginuo i Dimitrije Tucović. Dok su jedinice 2. i 3. armije na obalama Kolubare i Ljiga manje-više uspešno odolevale austrougarskom pritisku, na frontu 1. armije postajalo je sve „vrelije”. Upravo u trenutku najveće krize komandu nad ovom armijom od đenerala Bojovića, ranjenog u nogu u noći 14. novembra, preuzeo je Živojin Mišić. Kao večiti optimista, Žuća je smatrao da je protivnapad jedini izlaz za srpsku vojsku. Kao dete iz naroda, odlično je poznavao duh srpskog vojnika i bio je svestan da je povlačenje pogubno po moral, te da će klonulost nestati čim se krene u napad. No, postavljalo se pitanje kako ovo izvršiti u vreme kad je tri slabe, premorene divizije pritiskao dvostruko jači neprijatelj. Da bi donekle popravio odnos snaga, Mišić je od Vrhovne komande zatražio da 1. armiju ojača bar još jednom divizijom. Tako je pod njegovu komandu pridodata Drinska divizija I poziva pukovnika Nikole Stefanovića koja je u tom trenutku, nažalost, brojala svega 4200 vojnika. I sam pobornik ofanzive, vojvoda Putnik je 22. novembra naredio da sve tri armije krenu u opšti napad. Ali, i pored pojedinačnih uspeha, ovo je bio očajnički potez, Balkanska vojska još je bila isuviše jaka za oslabljene srpske snage koje su, da nesreća bude veća, ostale bez artiljerijske municije. Umesto željenog uspeha, počeli su da se nižu novi porazi. Izgubivši položaje na Medniku, desno krilo 1. armije povuklo se na Suvobor, a levo krilo zadržavalo je teškom mukom pritisak 16. dubrovačkog korpusa Vencela Vurma. Odred na Maljenu, i pored jakih mrazeva i snežne mećave, hrabro se borio protiv specijalne taktičke grupe pukovnika Hajnriha Videna fon Alpenbaha. Koristeći gustu maglu, ova grupa napala je, u zoru 23. novembra, Maljen. Napad je izvršen iz više pravaca, što je dovelo do opkoljavanja branilaca. Jedinice iz 1. armije i Užičke vojske Vukomana Aračića, koje su poslate u pomoć, zbog magle i smetova, visine i do dva metra, nisu uspele da stignu na vreme. Posle dvodnevne junačke borbe, Maljenski odred je uz velike gubitke odstupio. Ovo je dovelo do „otkrivanja” levog boka 1. armije na Suvoboru, kao i desnog krila Užičke vojske kod Ražane. Ogorčene borbe razvile su se i na frontu 2. srpske armije. Kod sela Konatica se preko Kolubare prebacila češka, terezinska 29. divizija generala Eduarda Zanantonija iz sastava Kombinovanog korpusa. Srpske trupe su odstupile od dva do pet kilometara i tu se ponovo utvrdile. Iscrpljeni austrougarski 8. korpus, na sreću, nije više imao snage da ih goni. Uvidevši da neprijateljski napad prema 2. armiji slabi, vojvoda Putnik je vrebao sledeću priliku za napad. Pošto se naslućivala Potjorekova težnja da glavni napad postepeno prenosi u pravcu Beograda, ojačan je Obrenovački odred koji je dobio zadatak da uz pomoć Konjičke divizije pukovnika Branka Jovanovića, kod Konatice, protera Kombinovani korpus preko Kolubare. Napad je počeo u zoru 28. novembra i do podneva je ratna sreća bila u srpsku korist: u bliskoj borbi bajonetima i bombama, zauzeti su utvrđeni neprijateljski položaji. No, popodnevni snažni neprijateljski kontranapad prisilio je Srbe da se vrate na početne položaje. Južnije, na sektoru 1. i 3. armije, srpskoj vojsci nije išlo ništa bolje. Padom Maljena na levom krilu 1. armije, te rasturanjem Timočke divizije II poziva Krste Smiljanića, okolnosti su postajale sve kritičnije. Iz dana u dan, pod pritiskom neprijatelja, 1. armija se primetno topila. Đeneralu Mišiću bilo je jasno da od protivnapada nema ništa. Trupe su bile nepouzdane i oskudevale su u svemu, a padom važnijih položaja izgubljeni su i odgovarajući položaji za napad. Razvoj situacije primorao je Mišića na radikalan potez koji umalo nije doveo do sukoba s vojvodom Putnikom. Uvidevši, naime, da neće moći da se održi na Suvoboru, odnosno položajima na vododelnici Kolubare i Zapadne Morave, Mišić je odlučio da, povlačeći trupe znatno dalje na istok, izvuče armiju iz dodira s neprijateljem. Zamisao je bila da se trupe ovde odmore i nahrane, popune regrutima, i da se sačeka preko potrebna artiljerijska municija koja je bila na putu iz Francuske. Osim toga, na novim položajima front 1. armije bio bi skraćen na polovinu, što je pružalo znatno veće šanse za protivnapad. Iz štaba u kafani sela Vrnčana Mišić je u kasnim časovima 28. novembra o svojim namerama telefonom izvestio vojvodu Putnika. Ova vest uznemirila je starog vojvodu. On ne odobrava Mišićev plan, smatrajući da je suviše rizičan jer bi ugrozio ostale armije a doveo bi u pitanje i položaj prestonice. Mišić je Putniku više puta ponavljao razloge za povlačenje. Iznerviran neshvatanjem okolnosti, ponudio je i ostavku na mesto komandanta armije. Imajući poverenje u čoveka koji mu je do pre dve nedelje bio pomoćnik, Putnik je posle dvočasovnog telefonskog razgovora ponovo pozvao Mišića i odobrio njegovu zamisao.
Pad Beograda
U zoru narednog dana, pod zaštitom jake magle, počelo je povlačenje 1. armije ka Gornjem Milanovcu. Jake zaštitnice ostavljene na položajima zadržavale su pritisak austrougarske prethodnice. Do kraja dana armija je uspešno posela nove položaje. Povlačenje su istovremeno započele i preostale dve armije. Težak položaj 3. armije, kao i greške u komandovanju, međutim, prouzrokovale su povlačenje 2. armije više nego što je bilo neophodno. Zbog poremećaja u osnovnom operacijskom planu, vojvoda Putnik je, teška srca, doneo odluku o napuštanju Beograda. Trupe odbrane Beograda, koje su uspešno branile prestonicu, dobile su zadatak da se 30. novembra povuku na položaje Varovnica – Kosmaj. Izviđanjem iz aviona, Austrijanci su zaključili da je „neprijatelj napustio prostor Obrenovac – Beograd – Ripanj” a da se tri srpske divizije nalaze tek zapadno od Aranđelovca. Bez obzira na to, Sremski (Petrovaradinski) odred Adabelberta Tamešija tek se u zoru 2. decembra prebacio preko Save i ušao bez borbe u napušteni grad. Nešto kasnije, tokom prepodneva, iz Ostružnice je, preko Železnika, na Banovo brdo stigao i 1. puk 104. zagrebačke landšturmske brigade a iz štaba Kombinovanog korpusa upućen je kamion sa oficirom i odeljenjem vojnika koji su zauzeli dvor u ulici Kralja Milana i istakli na njemu crno-žutu zastavu. Za to vreme, austrougarske trupe su, zadržavane jakim srpskim zaštitnicama, na drugim pravcima sporo napredovale. Njihovo stanje bilo je na granici ljudske izdržljivosti, naročito kod jedinica iz 6. armije koje su na planinskom zemljištu najviše trpele posledice lošeg snabdevanja. Proređene, izgladnele, s artiljerijom kojoj je počela da ponestaje municija, s upropašćenim konjskim zapregama, bile su u stanju sličnom kao i srpska vojska na početku povlačenja s Drine. Potjorek je, međutim, bio u euforiji. Izveštaje komandanata korpusa o teškom stanju trupa, koje je primao u štabu u Koviljači, smatrao je preteranim. Iako ubeđen da je srpska vojska pobeđena i da se nalazi pred potpunim rastrojstvom, ipak je bio prinuđen da zaustavi iscrpljenu i proređenu 6. armiju radi odmora i popune. No, zato je poterao 5. armiju da izvede složen manevar premeštanja s kolubarskog na beogradski pravac, kako bi bočno udario srpsku vojsku i, prodirući na jug, „savio čitav srpski front u okruženje”. Pad Beograda i saveznici su doživeli kao propast Srbije. Novine su sa iskrenim žaljenjem pisale kako je Srbija doživela sudbinu Belgije. Za to vreme u Beogradu su vršene pripreme za paradu koja je trebalo da se održi 3. decembra, „u čast slavnog zauzimanja Beograda”. Niko u Beču nije mogao da sluti da je srpski manevar bio samo sabijanje opruge koja će, nakon otpuštanja, zbrisati sve pred sobom. Znatan deo krivice za nedaće srpske vojske krajem 1914. godine snosila je nestašica artiljerijske municije. Poljski brzometni top bio je najznačajnije oruđe tadašnjih armija, bez čije je vatre bila nezamisliva značajnija bitka. Srpska artiljerija, zahvaljujući kvalitetu topova i posluge, ovenčala se slavom još u balkanskim ratovima. No, u istim sukobima utrošene su rezerve municije tako da je srpska vojska u svetski rat ušla sa svega 651 granatom na pojedinačni poljski top. Kriza je dostigla vrhunac pred povlačenje s fronta na Drini, kad je broj metaka spao na 80–100 na poljski top i 20–30 na poljsku haubicu. Kragujevački Vojnotehnički zavod imao je ograničene mogućnosti po pitanju proizvodnje artiljerijske municije tako da je vojska uglavnom zavisila od uvoza. Ozbiljnost položaja u kom su se trupe našle na početku Kolubarske bitke vidi se iz izveštaja vojvode Putnika, gde doslovce kaže: „Treba svim silama nastojati da se iz Francuske, Engleske i Rusije u što kraćem vremenu nabavi što veća količina artiljerijske municije. U protivnom, ako se ovo ne učini, ja skidam sa sebe svaku odgovornost za kobne posledice koje nas mogu postići.” Posle ovog vapaja, Nikola Pašić tražio je od francuske vlade da se Srbiji hitno isporuči veća količina artiljerijskih metaka. Iako i sami opterećeni nedostatkom municije, ali svesni značaja balkanskog vojišta, Francuzi su pristali da ispune srpske zahteve.
Skraćivanje čaura
 |
Vojvoda Živojin Mišić komandant 1. armije |
Brod s francuskom municijom uplovio je u solunsku luku 26. novembra, a već polovinom narednog dana prva železnička kompozicija natovarena granatama stigla je u Niš, gde je bila prijemna stanica. No, tada je opštu radost zamenio očaj: ispostavilo se, naime, da su Francuzi isporučili municiju za svoj poljski top M1897. Iako istog kalibra, ovaj metak se po nekim osobinama razlikovao od srpskog. Najveća nevolja bila je dužina čaure, veća za 70 mm, što je onemogućavalo ubacivanje municije u ležište. Bez drugog izbora, odlučeno je da se izvrši hitna prepravka, odnosno skraćivanje i kalibracija čaure. Pošto je kragujevački Zavod već bio delimično evakuisan, municija je delaborisana u Nišu, prazne čaure su kompozicijom koju je činio samo jedan vagon hitno prebacivane u Kragujevac, tamo su prepravljane, zatim istim vagonom vraćane u Niš i punjene. Ovo je činjeno nekoliko puta u toku dana, tako da je do 2. decembra na front upućeno oko 11.000 artiljerijskih metaka! Odmor 1. armije ubrzo je pokazao sve svoje prednosti. Pristizanje novih oficira iz đačkog bataljona – čuvenih 1300 kaplara – priliv regruta, kao i dovlačenje artiljerijske municije na položaje ukazivalo je iskusnim srpskim borcima da se sprema ofanziva. Nakon samo nekoliko dana, ovo je podiglo moral u tolikoj meri da se na položajima orila pesma i igralo kolo. Nasuprot borcima 1. armije, austrougarski vojnici 6. armije su bez odmora podilazili srpskim položajima. Uvereni da se rastrojena neprijateljska vojska povukla daleko na zapad, Austrijanci su se spuštali sa Suvobora u širokom frontu i bez rezervi. Ova zabluda, kao i fizička iscrpljenost ljudstva stvarala je dobru priliku za srpski protivnapad. Srpska Vrhovna komanda poslala je 1. decembra armijama izveštaj u kome je navedeno da je „stanje kod austrougarskih trupa očajno, da su popunu jedinica vršili već pet puta, da imaju mali broj oficira a da se hrane uglavnom pljačkom”, kao i da su se „srpski vojnici, posle tri dana odmora, oporavili, da je artiljerijska municija stigla na front a moralno stanje trupa se popravilo”. Na osnovu ovog izveštaja, koji su potvrdili i zarobljenici, Mišić se odlučio da napad celokupnom armijom počne 3. decembra. Nameravao je da razbije neprijateljske jedinice u dolini i da na njihovim „leđima” izađe ponovo na vododelnicu, gde bi imao snažno uporište za dalji prodor na istok i severoistok. Vojvoda Putnik, čija je zamisao bila da izvrši strategijski proboj neprijateljskog fronta 1. armijom, izdao je naređenje za istovremeni opšti napad sve tri armije. Radi dizanja morala, Vrhovna komanda je izdala proglas u kome se navodi da su kod neprijatelja nastupili teški dani i da će se uskoro i „granjem moći tući”! Mada preteran, ovaj zaključak, bar što se 6. armije tiče, nije bio daleko od istine. Na dan napada, 3. decembra, gusta magla koja je polegla bojištem iznenada se podigla, a sunčano jutro omogućilo je popravljanje artiljerijske vatre. Ofanziva je pokrenuta u 7 časova. Komandir jedne od četa koje su izvršile proboj pričao je o ovim trenucima: „Na Suvoboru je moja četa puzala jednom livadom prema neprijateljskim rovovima. Čitavu livadu je prekrila gusta magla, ali na moju i nesreću mojih vojnika magla je iza naših leđa počela polako da se diže i postojala je opasnost da nam neprijatelj otkrije položaje. U takvoj prilici bio sam u kratkoj nedoumici, a zatim sam naredio juriš. Pošto je trubač zasvirao juriš, veoma poznat Švabama, neprijateljski vojnici su napustili svoje rovove i dali se u bekstvo. Tako smo bez mnogo napora zauzeli neprijateljske položaje. Ovaj događaj se brzo raširio po čitavom frontu, na kome se vrlo brzo krenulo u protivnapad.” Prva armija potisnula je neprijatelja za tri do pet kilometara, a napad se dobro razvijao i kod susedne 3. armije. Raspoloženi Mišić je u raportu vojvodi Putniku rekao: „Samo da izbijem na Prostrugu i Rajac, pa ćete već čuti za tutnjavu Švaburije po Kolubari...” Posle proboja fronta na Suvoboru, srpsku vojsku ništa više nije moglo da zaustavi. Vojvoda Putnik je bio prinuđen da „koči” napad 1. armije pošto je „izletela” isuviše napred, izlažući tako bokove. Neprijatelj je još pružao snažan otpor njenim susedima – Užičkoj vosci i 3. armiji. Mišić je nevoljno zaustavio armiju na vododelnici, a u gonjenje je uputio manje jedinice. Na sreću, komanda „za pritezanje dizgina” stigla je kasno do pukovnika Milivoja Anđelkovića Kajafe, komandanta Dunavske divizije I poziva. Odmah po izbijanju na greben Suvobora, on je s celokupnom divizijom preduzeo gonjenje kako bi presekao odstupnicu neprijatelju koji se povlačio u pravcu Valjeva. Ovaj smeli manevar, pun rizika, uneo je u neprijateljske redove pometnju i haos kakav se nije pamtio još od početka rata. Rastrojstvo 50. pešadijske divizije generala Franca Kajzera fon Masfelda i Kombinovane divizije „Gojginger” iz 16. dubrovačkog korpusa i 1. divizije iz 15. sarajevskog korpusa 6. armije, dostiglo je vrhunac 6. decembra. Hiljade zarobljenih vojnika, na desetine topova i gomile ostalog ratnog materijala palo je u srpske ruke. Na desnom krilu armije Drinska divizija I poziva pukovnika Krste Smiljanića izbila je kod sela Gukoša na desnu obalu Ljiga, koju je neprijatelj u gustim gomilama naglo napustio i pobegao prema Mionici. Jedna brdska baterija otvorila je vatru na ove gomile, izazivajući strašnu paniku. Oko Gukoškog mosta i na putu od Gukoša ka Toplici, „drinci” su nailazili na neverovatne prizore stradanja i rasula austrougarskih jedinica. Poubijani konji, izvrnuti kamioni, uništena kola, čitave baterije topova, kara i komora, razbacane puške i municija... Napušteni su čak i ranjenici. Kako je ovim putem dalje kretanje bilo nemoguće, dovedeni su zarobljenici da ga raščiste. Srpska ofanziva počela je u najnepovoljnijem trenutku za Austrijance. Preusmeravanje 5. armije na beogradski pravac, izvedeno nekoliko dana ranije, odvuklo je glavninu snaga daleko od kriznog područja, tako da nisu mogle da pomognu 6. armiji. Jedan novostvoreni landšturmski korpus, koji je Potjorek uspeo da dobije iz Srema, nije mogao bitnije da utiče na razvoj događaja. Osim toga, prozrevši Potjorekove namere, Putnik je blagovremeno izvukao Timočku diviziju I poziva iz fronta 2. armije i uputio je na položaj Kosmaj – Varovnica. Ojačavajući time trupe Odbrane Beograda, obezbedio je desno krilo srpskog fronta od napada 5. armije iz pravca Beograda. Potjorek se, međutim, još nadao da će dobiti bitku. Osim što je polagao velike nade u napad 5. armije, očekivao je da će se 6. armija prikupiti i srediti na Kolubari. Zastoj u napredovanju 3. srpske armije kao i snažan otpor Austrijanaca na Kremenici, pred frontom 2. srpske armije, podgrejavali su njegove iluzije. Poslednji dan kad je mogao da prekine bitku i izvede blagovremeno povlačenje ka Savi bio je 7. decembar. Umesto toga, zapovednik Balkanske vojske odlučio je da nastavi borbu i time dovede sopstvene trupe do potpunog uništenja.
Veliki poraz
Gledajući kako neprijatelj beži, vojnici iz 1. i 3. srpske armije kao da su dobili krila. Opijeni pobedom, nisu više osećali ni glad ni umor, hiljade zarobljenika, gomile ratnog plena i nada da će neprijatelj biti uskoro proteran iz zemlje bili su neverovatan podstrek. U noći između 6. i 7. decembra vojnici 6. prekobrojnog puka Kombinovane divizije 3. armije zaključili su da je došlo vreme za naplatu svih stradanja. Pred njima su se ponovo nalazili 6. subotički, 19. pečujski, 29. i 30. budimpeštanski pešadijski puk 40. honvedske divizije. Neprijatelj se, naime, zadržao na visovima kod sela Moravaca i Topolskom brdu, a jake zaštitnice na levoj obali Ljiga pružale su snažan otpor. Tada je odlučeno da se preduzme jedna diverzantska akcija. Prvi bataljon (232 vojnika s dva mitraljeza) pod zaštitom noći prešao je Ljig. Bez ijednog ispaljenog metka zarobljeno je oko 120 usnulih vojnika iz neprijateljske zaštitnice. Bataljon je, zatim, krenuo ka selu Cvetanovci gde je do zore zarobio čak 1600 vojnika, 8 topova, 6 mitraljeza i gomile ostalog materijala 40. budimpeštanske divizije. Oslobođeno je i preko 500 srpskih vojnika i seljaka. Te noći je samo jedna četa od 57 ljudi zarobila ceo bataljon 28. osječkog domobranskog puka (preko 400 ljudi), celokupnu bateriju poljskih topova s poslugom i zapregom i oko 300 intendantskih kola. Sutradan je napredovanje 3. armije nastavljeno i zarobljeno je još oko 6000 vojnika i 45 topova. Austrougarski oficiri su često iz očaja i straha da ne budu zarobljeni izvršavali samoubistvo. Delovi 1. armije su 8. decembra oslobodili Valjevo. Potjoreku je konačno postalo jasno da je izgubio bitku. Pošto su dva od tri korpusa 6. armije praktično bila rastrojena i bez borbene vrednosti, naredio je njihovo povlačenje prema Šapcu. Još je gajio nadu da će tamo da uspostavi mostobran, izvrši snabdevanje i popunu, pa kroz nekoliko nedelja ove korpuse ponovo da uključi u borbu. Očito da još nije shvatao svu težinu poraza. Mada je Putnik zaustavio 1. armiju, a za 15. i 16. korpusom uputio samo goneće odrede, panika i haos koji su vladali kod neprijatelja uzeli su ogromne razmere. Vojnici su bacali puške, napuštali topove i kola... Ovo je, 12. i 13. decembra, konačno prinudilo Potjoreka da oba korpusa povuče preko Save. Sad je želeo da bar zadrži Beograd kao oslonac za naredne operacije: „Beograd se mora ili sačuvati ili u njemu časno izginuti”, ogorčeno je preneo svojim komandantima. Za ovaj očajnički plan ostala mu je na raspolaganju još samo 5. armija i 13. zagrebački korpus 6. armije, pa je na njih „bacio sve karte”. Vojvoda Putnik je 9. decembra odlučio da težište operacija prebaci na sever, prema Beogradu; od trupa Odbrane Beograda đenerala Mihaila Živkovića, i 2. i 3. armije, stvorio je jaku operativnu grupu, zaduženu da uništi austrougarsku 5. armiju. Zahvaljujući blizini granice, 5. armija je bila dobro snabdevena, a njena borbena vrednost nije bila za potcenjivanje. Žestoki napad ovih neprijateljskih snaga na Varovnicu doživeo je vrhunac 8. decembra padom Malovnja i Kosmaja. No, zahvaljujući veštom manevru Timočke, kao i tek pristigle Moravske divizije I poziva, kriza je otklonjena a Kosmaj vraćen u srpske ruke. Peta austrijska armija se u noći između 9. i 10. decembra neprimetno izvukla iz borbenog dodira i posela novu, jaču liniju: Stepojevac – Kovina – Mostine. Potjorek se još zanosio iluzijom o beogradskom mostobranu. U noći kad se 5. armija povlačila s Kosmaja, on je u izveštaju šefu carske kancelarije priznao „otvoreno i bez rezerve, da je ovo povlačenje (bio) osetan i veliki poraz”. No, u daljem tekstu tvrdoglavo je tvrdio da „ako se budemo držali uzdignute glave, moramo i možemo ga popraviti. Posle popune i odmora armija, kroz dva ili tri meseca, preduzećemo novu ofanzivu na već iskrvavljenog neprijatelja. Držanjem fronta pred Beogradom za sve to vreme, imali bismo odličnu polaznu tačku za buduće operacije”. U trenutku kad su se prema Beogradu grupisale dve gotovo celokupne srpske armije, Potjorekov optimizam bio je besmislen. Nakon samo dva dana očajničkog otpora na novoposednutim položajima, 5. armija je bila proređena u toj meri da je 12. decembra morala da nastavi povlačenje prema Beogradu. Tokom ovih borbi, 21. domobranska divizija svedena je na svega 2000 ljudi! Delovi 1. armije su 13. decembra kod Šapca izbili na obalu Save. U tom trenutku Austrijanci su digli u vazduh pontonski most kojim su, koji minut ranije, u Srem prebegli i poslednji ostaci 15. i 16. korpusa 6. armije. Narednog dana Potjorek je konačno morao da prihvati činjenicu da je i 5. armija doživela krah i da Beograd ne može da se zadrži, pa je naredio početak povlačenja. No, razvoj situacije preduhitrio je i ovu zamisao „feldcugmajstera”: Timočka divizija I poziva probila je na Torlaku središte beogradskog mostobrana pa se povlačenje pretvorilo u spasavanje golih života. Te noći u Beogradu je vladao haos, razularena rulja pljačkala je sve što je stigla a po mračnim ulicama, zakrčenim kolima, mase vojnika gurale su se prema mestima za prelaz. Preopterećeni, pontoni na Savi počeli su da tonu pa su topovi bacani u reku. Samo zahvaljujući trupama koje su na krilima još branile mostobran, i monitorima koji su artiljerijskom i mitraljeskom vatrom štitili mesta prelaza, neprijatelj je pod zaštitom noći uspeo da prebaci preko Save veći deo razbijene 5. armije i 13. korpusa.
Kralj u Beogradu
 |
Naslovna strana francuskog časopisa 'Peti žurnal' |
Osvit 15. decembra 1914. godine dočekale su u Beogradu još samo zaštitnice koje su se užurbano pripremale za povlačenje. Oko 9 časova, delovi Kombinovane divizije Mihaila Rašića izbili su na Banovo brdo. Vojnici su odmah okrenuli cevi napuštenih austrijskih topova i tačnim pogocima porušili jedan od mostova postavljenih na šlepove. U centar grada, preko Topčiderskog brda, prvi je ušao I bataljon 1. prekobrojnog puka. Oko 10 časova u prestonicu je pod borbom ujahala i Konjička divizija. Konjanici su hitro zauzeli položaje oko Mitropolije i Kalemegdana i odmah otvorili uragansku vatru na neprijatelja koji je još prelazio preko mostova. Ovo je stvorilo dodatnu paniku: kola s konjima prevrtala su se u reku, teški šinjeli vukli su na dno vojnike koji su uzaludno pokušavali da doplivaju do sremske strane, a veliki broj Austrijanaca trčao je nazad u nadi da će predajom spasti glavu. Neposredno za Konjičkom divizijom u Beograd je ujahao i Petar I Karađorđević. Bez obzira na puškaranje sa zaostalim neprijateljskim vojnicima, stari kralj odmah je produžio do Saborne crkve. Oko 11 časova dignut je u vazduh i poslednji pontonski most, što je na simboličan način označilo kraj Kolubarske bitke. Saopštenje srpske vrhovne komande za 16. decembar glasilo je: „...Na teritoriji Srbije nema više nijednog neprijateljskog vojnika...” Ujedno, Kolubara je zapečatila karijeru osvetoljubivog Potjoreka: „časno” je penzionisan a komandu nad Balkanskom vojskom preuzeo je nadvojvoda Eugen Ferdinand Pijus Bernhard Feliks Marija.
