У позну јесен 1914. године врховни заповедник аустроугарских оружаних снага био је надвојвода Фридрих Марија Албрехт Вилхелм, начелних штаба Конрад фон Хецендорф, док је Потјорек задржао команду над Балканском војском (5. и 6. армија, групе Шњарић и Хаузер). При томе, 5. армија Либоријуса фон Франка, 6. армија Оскара Потјорека као и самосталне босанскохерцеговачке групе (бригаде) генерал-мајора Луке Шњарића и групе пуковника Едмунда фон Хаузера (3. ландштурмска територијална батаљона) биле су изузете из надлежности начелника Генералштаба и директно подређене хабзбуршком надвојводи.
Аустроугарска монархија никако није могла да се помири с поразима које је претрпела на Церу и Дрини. Упорни Потјорек захтевао је офанзиву, тако да су борбе настављене што је исцрпљивало обе ратујуће стране. Под сталним притиском бројнијег непријатеља, српска војска ускоро се повукла на десну обалу Колубаре. После пада Ваљева, 16. новембра 1914, Потјорек је главнини 6. армије (15. и 16. корпусу) дао краћи одмор, а 5. армији наложено је да започне припреме за форсирање Колубаре. Заповедник Балканске војске сматрао је, наиме, да су Срби на издисају те да су у питању дани кад ће им задати одлучујући ударац.
То, нажалост, није било далеко од истине. Повлачење уз непрекидне борбе, недостатак артиљеријске муниције и хладно време праћено снегом утицали су на морал лоше одевених и опремљених српских војника. Дезертерство је постало уобичајена појава код појединих јединица, а неки положаји падали су готово без борбе. Малодушност се нарочито изражавала код јединица 1. армије Петра Бојовића, које су одступале по планинским пределима завејаним снегом. Без Колубаре која би, као природна препрека, умањила притисак непријатељске 6. армије, ветерани из бојева на Соколској планини и Мачковом камену трпели су највећи притисак.
Извештај војног изасланика у Софији о депеши француске владе „како су Срби на издисају” и искази српских заробљеника, навели су Потјорека на помисао да се српска војска повукла чак до Аранђеловца, остављајући на десној обали Колубаре само заштитнице. На основу оваквог закључка, 16. новембра 1914. наредио је трупама 5. армије прелазак преко набујале реке. Основна замисао „фелдцугмајстера” била је да осигура железничку пругу Обреновац – Ваљево и тако Балканској војсци омогући дотур неопходних намирница и ратног материјала из Срема. Удаљавајући се од полазне основице, Аустријанци су све више осећали недостатак уредног снабдевања које је, уз грдне муке, вршено раскаљаним колским путевима из Босне. Но, и Срби су били свесни ове Потјорекове слабости – кад су се аустријске трупе докопале тако жељене пруге, она је на више места била минирана а сав железнички материјал премештен. Српски инжењерци обавили су посао тако ревносно да је непријатељу било потребно више недеља да се пруга колико-толико оспособи.
Не сумњајући да пред собом имају целокупну 2. армију Степе Степановића и 3. српску армију Павла Јуришића Штурма, аустроугарске трупе покушавале су, у духу Потјорековог наређења, да форсирају Колубару. Али, због непрекидних киша, река је све више бујала а цео предео претварао се у огромну каљугу. Тако је тешком мостовом трену (колима с понтонима) било немогуће да приђе обали, а топови, које су конопцима теглили војници, пропадали су у блато све до главчина точкова. Око прелаза су се развиле и жестоке борбе па је до 18. новембра заузет само Лазаревац, а 9. прашка генерала Франца Данијела и 36. загребачка дивизија Клаудијуса Чибулке тек је требало да поседну положаје око града које је држала 2. српска армија.
Почетна замисао српске Врховне команде за битку која је отпочињала, а коју Потјорек није ни предвидео, била је одбрамбеног карактера. Војвода Путник је, наиме, био свестан тешког стања у трупама, али и чињенице да даље одступање може да буде кобно јер би се наставило расуло и војска би се једноставно истопила. Једини излаз видео је у отпору на Колубари који би дао времена неопходног за пристизање веће количине артиљеријске муниције из Француске, те попуну јединица регрутима. Након тога прешло би се у напад.
Коначно схвативши да пред собом има целу српску војску, Потјорек је прекинуо одмор 6. армији и упутио је за 1. српском армијом у правцу Медника и Маљена. Истовремено, 5. армији је наредио снажнији наставак напада преко Колубаре.
Против Балканске војске
Прелаз преко набујале и разливене реке 18. новембра започеле су трупе Комбинованог корпуса „Гојгингер” (импровизован од 7. осјечке, 29. терезинске дивизије и ландштурмских формација, те стављен под команду генерала Хајнриха Гојгингера) и 8. корпуса генерала Виктора грофа Шеухенштула. Уз велике тешкоће, у близини Лазаревца успела је да се пребаци само пешадија 21. прашке ландверске дивизије с неколико топова. Но, ту их је дочекала Тимочка дивизија II позива пуковника Мирка Милосављевића и нанела им страховите губитке. Неколико километара јужније, на Човки и Врачем брду, међутим, Моравска дивизија генерала Илије Гојковића трпела је ураганску артиљеријску ватру. На овом подручју развиле су се крваве борбе које су трајале десетак дана. На Врачем брду је 20. новембра погинуо и Димитрије Туцовић. Док су јединице 2. и 3. армије на обалама Колубаре и Љига мање-више успешно одолевале аустроугарском притиску, на фронту 1. армије постајало је све „врелије”. Управо у тренутку највеће кризе команду над овом армијом од ђенерала Бојовића, рањеног у ногу у ноћи 14. новембра, преузео је Живојин Мишић. Као вечити оптимиста, Жућа је сматрао да је противнапад једини излаз за српску војску. Као дете из народа, одлично је познавао дух српског војника и био је свестан да је повлачење погубно по морал, те да ће клонулост нестати чим се крене у напад. Но, постављало се питање како ово извршити у време кад је три слабе, преморене дивизије притискао двоструко јачи непријатељ. Да би донекле поправио однос снага, Мишић је од Врховне команде затражио да 1. армију ојача бар још једном дивизијом. Тако је под његову команду придодата Дринска дивизија I позива пуковника Николе Стефановића која је у том тренутку, нажалост, бројала свега 4200 војника. И сам поборник офанзиве, војвода Путник је 22. новембра наредио да све три армије крену у општи напад. Али, и поред појединачних успеха, ово је био очајнички потез, Балканска војска још је била исувише јака за ослабљене српске снаге које су, да несрећа буде већа, остале без артиљеријске муниције. Уместо жељеног успеха, почели су да се нижу нови порази. Изгубивши положаје на Меднику, десно крило 1. армије повукло се на Сувобор, а лево крило задржавало је тешком муком притисак 16. дубровачког корпуса Венцела Вурма. Одред на Маљену, и поред јаких мразева и снежне мећаве, храбро се борио против специјалне тактичке групе пуковника Хајнриха Видена фон Алпенбаха. Користећи густу маглу, ова група напала је, у зору 23. новембра, Маљен. Напад је извршен из више праваца, што је довело до опкољавања бранилаца. Јединице из 1. армије и Ужичке војске Вукомана Арачића, које су послате у помоћ, због магле и сметова, висине и до два метра, нису успеле да стигну на време. После дводневне јуначке борбе, Маљенски одред је уз велике губитке одступио. Ово је довело до „откривања” левог бока 1. армије на Сувобору, као и десног крила Ужичке војске код Ражане. Огорчене борбе развиле су се и на фронту 2. српске армије. Код села Конатица се преко Колубаре пребацила чешка, терезинска 29. дивизија генерала Едуарда Занантонија из састава Комбинованог корпуса. Српске трупе су одступиле од два до пет километара и ту се поново утврдиле. Исцрпљени аустроугарски 8. корпус, на срећу, није више имао снаге да их гони. Увидевши да непријатељски напад према 2. армији слаби, војвода Путник је вребао следећу прилику за напад. Пошто се наслућивала Потјорекова тежња да главни напад постепено преноси у правцу Београда, ојачан је Обреновачки одред који је добио задатак да уз помоћ Коњичке дивизије пуковника Бранка Јовановића, код Конатице, протера Комбиновани корпус преко Колубаре. Напад је почео у зору 28. новембра и до поднева је ратна срећа била у српску корист: у блиској борби бајонетима и бомбама, заузети су утврђени непријатељски положаји. Но, поподневни снажни непријатељски контранапад присилио је Србе да се врате на почетне положаје. Јужније, на сектору 1. и 3. армије, српској војсци није ишло ништа боље. Падом Маљена на левом крилу 1. армије, те растурањем Тимочке дивизије II позива Крсте Смиљанића, околности су постајале све критичније. Из дана у дан, под притиском непријатеља, 1. армија се приметно топила. Ђенералу Мишићу било је јасно да од противнапада нема ништа. Трупе су биле непоуздане и оскудевале су у свему, а падом важнијих положаја изгубљени су и одговарајући положаји за напад. Развој ситуације приморао је Мишића на радикалан потез који умало није довео до сукоба с војводом Путником. Увидевши, наиме, да неће моћи да се одржи на Сувобору, односно положајима на вододелници Колубаре и Западне Мораве, Мишић је одлучио да, повлачећи трупе знатно даље на исток, извуче армију из додира с непријатељем. Замисао је била да се трупе овде одморе и нахране, попуне регрутима, и да се сачека преко потребна артиљеријска муниција која је била на путу из Француске. Осим тога, на новим положајима фронт 1. армије био би скраћен на половину, што је пружало знатно веће шансе за противнапад. Из штаба у кафани села Врнчана Мишић је у касним часовима 28. новембра о својим намерама телефоном известио војводу Путника. Ова вест узнемирила је старог војводу. Он не одобрава Мишићев план, сматрајући да је сувише ризичан јер би угрозио остале армије а довео би у питање и положај престонице. Мишић је Путнику више пута понављао разлоге за повлачење. Изнервиран несхватањем околности, понудио је и оставку на место команданта армије. Имајући поверење у човека који му је до пре две недеље био помоћник, Путник је после двочасовног телефонског разговора поново позвао Мишића и одобрио његову замисао.
Пад Београда
У зору наредног дана, под заштитом јаке магле, почело је повлачење 1. армије ка Горњем Милановцу. Јаке заштитнице остављене на положајима задржавале су притисак аустроугарске претходнице. До краја дана армија је успешно посела нове положаје. Повлачење су истовремено започеле и преостале две армије. Тежак положај 3. армије, као и грешке у командовању, међутим, проузроковале су повлачење 2. армије више него што је било неопходно. Због поремећаја у основном операцијском плану, војвода Путник је, тешка срца, донео одлуку о напуштању Београда. Трупе одбране Београда, које су успешно браниле престоницу, добиле су задатак да се 30. новембра повуку на положаје Варовница – Космај. Извиђањем из авиона, Аустријанци су закључили да је „непријатељ напустио простор Обреновац – Београд – Рипањ” а да се три српске дивизије налазе тек западно од Аранђеловца. Без обзира на то, Сремски (Петроварадински) одред Адабелберта Тамешија тек се у зору 2. децембра пребацио преко Саве и ушао без борбе у напуштени град. Нешто касније, током преподнева, из Остружнице је, преко Железника, на Баново брдо стигао и 1. пук 104. загребачке ландштурмске бригаде а из штаба Комбинованог корпуса упућен је камион са официром и одељењем војника који су заузели двор у улици Краља Милана и истакли на њему црно-жуту заставу. За то време, аустроугарске трупе су, задржаване јаким српским заштитницама, на другим правцима споро напредовале. Њихово стање било је на граници људске издржљивости, нарочито код јединица из 6. армије које су на планинском земљишту највише трпеле последице лошег снабдевања. Проређене, изгладнеле, с артиљеријом којој је почела да понестаје муниција, с упропашћеним коњским запрегама, биле су у стању сличном као и српска војска на почетку повлачења с Дрине. Потјорек је, међутим, био у еуфорији. Извештаје команданата корпуса о тешком стању трупа, које је примао у штабу у Ковиљачи, сматрао је претераним. Иако убеђен да је српска војска побеђена и да се налази пред потпуним растројством, ипак је био принуђен да заустави исцрпљену и проређену 6. армију ради одмора и попуне. Но, зато је потерао 5. армију да изведе сложен маневар премештања с колубарског на београдски правац, како би бочно ударио српску војску и, продирући на југ, „савио читав српски фронт у окружење”. Пад Београда и савезници су доживели као пропаст Србије. Новине су са искреним жаљењем писале како је Србија доживела судбину Белгије. За то време у Београду су вршене припреме за параду која је требало да се одржи 3. децембра, „у част славног заузимања Београда”. Нико у Бечу није могао да слути да је српски маневар био само сабијање опруге која ће, након отпуштања, збрисати све пред собом. Знатан део кривице за недаће српске војске крајем 1914. године сносила је несташица артиљеријске муниције. Пољски брзометни топ био је најзначајније оруђе тадашњих армија, без чије је ватре била незамислива значајнија битка. Српска артиљерија, захваљујући квалитету топова и послуге, овенчала се славом још у балканским ратовима. Но, у истим сукобима утрошене су резерве муниције тако да је српска војска у светски рат ушла са свега 651 гранатом на појединачни пољски топ. Криза је достигла врхунац пред повлачење с фронта на Дрини, кад је број метака спао на 80–100 на пољски топ и 20–30 на пољску хаубицу. Крагујевачки Војнотехнички завод имао је ограничене могућности по питању производње артиљеријске муниције тако да је војска углавном зависила од увоза. Озбиљност положаја у ком су се трупе нашле на почетку Колубарске битке види се из извештаја војводе Путника, где дословце каже: „Треба свим силама настојати да се из Француске, Енглеске и Русије у што краћем времену набави што већа количина артиљеријске муниције. У противном, ако се ово не учини, ја скидам са себе сваку одговорност за кобне последице које нас могу постићи.” После овог вапаја, Никола Пашић тражио је од француске владе да се Србији хитно испоручи већа количина артиљеријских метака. Иако и сами оптерећени недостатком муниције, али свесни значаја балканског војишта, Французи су пристали да испуне српске захтеве.
Скраћивање чаура
Брод с француском муницијом упловио је у солунску луку 26. новембра, а већ половином наредног дана прва железничка композиција натоварена гранатама стигла је у Ниш, где је била пријемна станица. Но, тада је општу радост заменио очај: испоставило се, наиме, да су Французи испоручили муницију за свој пољски топ М1897. Иако истог калибра, овај метак се по неким особинама разликовао од српског. Највећа невоља била је дужина чауре, већа за 70 мм, што је онемогућавало убацивање муниције у лежиште. Без другог избора, одлучено је да се изврши хитна преправка, односно скраћивање и калибрација чауре. Пошто је крагујевачки Завод већ био делимично евакуисан, муниција је делаборисана у Нишу, празне чауре су композицијом коју је чинио само један вагон хитно пребациване у Крагујевац, тамо су преправљане, затим истим вагоном враћане у Ниш и пуњене. Ово је чињено неколико пута у току дана, тако да је до 2. децембра на фронт упућено око 11.000 артиљеријских метака! Одмор 1. армије убрзо је показао све своје предности. Пристизање нових официра из ђачког батаљона – чувених 1300 каплара – прилив регрута, као и довлачење артиљеријске муниције на положаје указивало је искусним српским борцима да се спрема офанзива. Након само неколико дана, ово је подигло морал у толикој мери да се на положајима орила песма и играло коло. Насупрот борцима 1. армије, аустроугарски војници 6. армије су без одмора подилазили српским положајима. Уверени да се растројена непријатељска војска повукла далеко на запад, Аустријанци су се спуштали са Сувобора у широком фронту и без резерви. Ова заблуда, као и физичка исцрпљеност људства стварала је добру прилику за српски противнапад. Српска Врховна команда послала је 1. децембра армијама извештај у коме је наведено да је „стање код аустроугарских трупа очајно, да су попуну јединица вршили већ пет пута, да имају мали број официра а да се хране углавном пљачком”, као и да су се „српски војници, после три дана одмора, опоравили, да је артиљеријска муниција стигла на фронт а морално стање трупа се поправило”. На основу овог извештаја, који су потврдили и заробљеници, Мишић се одлучио да напад целокупном армијом почне 3. децембра. Намеравао је да разбије непријатељске јединице у долини и да на њиховим „леђима” изађе поново на вододелницу, где би имао снажно упориште за даљи продор на исток и североисток. Војвода Путник, чија је замисао била да изврши стратегијски пробој непријатељског фронта 1. армијом, издао је наређење за истовремени општи напад све три армије. Ради дизања морала, Врховна команда је издала проглас у коме се наводи да су код непријатеља наступили тешки дани и да ће се ускоро и „грањем моћи тући”! Мада претеран, овај закључак, бар што се 6. армије тиче, није био далеко од истине. На дан напада, 3. децембра, густа магла која је полегла бојиштем изненада се подигла, а сунчано јутро омогућило је поправљање артиљеријске ватре. Офанзива је покренута у 7 часова. Командир једне од чета које су извршиле пробој причао је о овим тренуцима: „На Сувобору је моја чета пузала једном ливадом према непријатељским рововима. Читаву ливаду је прекрила густа магла, али на моју и несрећу мојих војника магла је иза наших леђа почела полако да се диже и постојала је опасност да нам непријатељ открије положаје. У таквој прилици био сам у краткој недоумици, а затим сам наредио јуриш. Пошто је трубач засвирао јуриш, веома познат Швабама, непријатељски војници су напустили своје ровове и дали се у бекство. Тако смо без много напора заузели непријатељске положаје. Овај догађај се брзо раширио по читавом фронту, на коме се врло брзо кренуло у противнапад.” Прва армија потиснула је непријатеља за три до пет километара, а напад се добро развијао и код суседне 3. армије. Расположени Мишић је у рапорту војводи Путнику рекао: „Само да избијем на Простругу и Рајац, па ћете већ чути за тутњаву Швабурије по Колубари...” После пробоја фронта на Сувобору, српску војску ништа више није могло да заустави. Војвода Путник је био принуђен да „кочи” напад 1. армије пошто је „излетела” исувише напред, излажући тако бокове. Непријатељ је још пружао снажан отпор њеним суседима – Ужичкој восци и 3. армији. Мишић је невољно зауставио армију на вододелници, а у гоњење је упутио мање јединице. На срећу, команда „за притезање дизгина” стигла је касно до пуковника Миливоја Анђелковића Кајафе, команданта Дунавске дивизије I позива. Одмах по избијању на гребен Сувобора, он је с целокупном дивизијом предузео гоњење како би пресекао одступницу непријатељу који се повлачио у правцу Ваљева. Овај смели маневар, пун ризика, унео је у непријатељске редове пометњу и хаос какав се није памтио још од почетка рата. Растројство 50. пешадијске дивизије генерала Франца Кајзера фон Масфелда и Комбиноване дивизије „Гојгингер” из 16. дубровачког корпуса и 1. дивизије из 15. сарајевског корпуса 6. армије, достигло је врхунац 6. децембра. Хиљаде заробљених војника, на десетине топова и гомиле осталог ратног материјала пало је у српске руке. На десном крилу армије Дринска дивизија I позива пуковника Крсте Смиљанића избила је код села Гукоша на десну обалу Љига, коју је непријатељ у густим гомилама нагло напустио и побегао према Мионици. Једна брдска батерија отворила је ватру на ове гомиле, изазивајући страшну панику. Око Гукошког моста и на путу од Гукоша ка Топлици, „дринци” су наилазили на невероватне призоре страдања и расула аустроугарских јединица. Поубијани коњи, изврнути камиони, уништена кола, читаве батерије топова, кара и комора, разбацане пушке и муниција... Напуштени су чак и рањеници. Како је овим путем даље кретање било немогуће, доведени су заробљеници да га рашчисте. Српска офанзива почела је у најнеповољнијем тренутку за Аустријанце. Преусмеравање 5. армије на београдски правац, изведено неколико дана раније, одвукло је главнину снага далеко од кризног подручја, тако да нису могле да помогну 6. армији. Један новостворени ландштурмски корпус, који је Потјорек успео да добије из Срема, није могао битније да утиче на развој догађаја. Осим тога, прозревши Потјорекове намере, Путник је благовремено извукао Тимочку дивизију I позива из фронта 2. армије и упутио је на положај Космај – Варовница. Ојачавајући тиме трупе Одбране Београда, обезбедио је десно крило српског фронта од напада 5. армије из правца Београда. Потјорек се, међутим, још надао да ће добити битку. Осим што је полагао велике наде у напад 5. армије, очекивао је да ће се 6. армија прикупити и средити на Колубари. Застој у напредовању 3. српске армије као и снажан отпор Аустријанаца на Кременици, пред фронтом 2. српске армије, подгрејавали су његове илузије. Последњи дан кад је могао да прекине битку и изведе благовремено повлачење ка Сави био је 7. децембар. Уместо тога, заповедник Балканске војске одлучио је да настави борбу и тиме доведе сопствене трупе до потпуног уништења.
Велики пораз
Гледајући како непријатељ бежи, војници из 1. и 3. српске армије као да су добили крила. Опијени победом, нису више осећали ни глад ни умор, хиљаде заробљеника, гомиле ратног плена и нада да ће непријатељ бити ускоро протеран из земље били су невероватан подстрек. У ноћи између 6. и 7. децембра војници 6. прекобројног пука Комбиноване дивизије 3. армије закључили су да је дошло време за наплату свих страдања. Пред њима су се поново налазили 6. суботички, 19. печујски, 29. и 30. будимпештански пешадијски пук 40. хонведске дивизије. Непријатељ се, наиме, задржао на висовима код села Мораваца и Тополском брду, а јаке заштитнице на левој обали Љига пружале су снажан отпор. Тада је одлучено да се предузме једна диверзантска акција. Први батаљон (232 војника с два митраљеза) под заштитом ноћи прешао је Љиг. Без иједног испаљеног метка заробљено је око 120 уснулих војника из непријатељске заштитнице. Батаљон је, затим, кренуо ка селу Цветановци где је до зоре заробио чак 1600 војника, 8 топова, 6 митраљеза и гомиле осталог материјала 40. будимпештанске дивизије. Ослобођено је и преко 500 српских војника и сељака. Те ноћи је само једна чета од 57 људи заробила цео батаљон 28. осјечког домобранског пука (преко 400 људи), целокупну батерију пољских топова с послугом и запрегом и око 300 интендантских кола. Сутрадан је напредовање 3. армије настављено и заробљено је још око 6000 војника и 45 топова. Аустроугарски официри су често из очаја и страха да не буду заробљени извршавали самоубиство. Делови 1. армије су 8. децембра ослободили Ваљево. Потјореку је коначно постало јасно да је изгубио битку. Пошто су два од три корпуса 6. армије практично била растројена и без борбене вредности, наредио је њихово повлачење према Шапцу. Још је гајио наду да ће тамо да успостави мостобран, изврши снабдевање и попуну, па кроз неколико недеља ове корпусе поново да укључи у борбу. Очито да још није схватао сву тежину пораза. Мада је Путник зауставио 1. армију, а за 15. и 16. корпусом упутио само гонеће одреде, паника и хаос који су владали код непријатеља узели су огромне размере. Војници су бацали пушке, напуштали топове и кола... Ово је, 12. и 13. децембра, коначно принудило Потјорека да оба корпуса повуче преко Саве. Сад је желео да бар задржи Београд као ослонац за наредне операције: „Београд се мора или сачувати или у њему часно изгинути”, огорчено је пренео својим командантима. За овај очајнички план остала му је на располагању још само 5. армија и 13. загребачки корпус 6. армије, па је на њих „бацио све карте”. Војвода Путник је 9. децембра одлучио да тежиште операција пребаци на север, према Београду; од трупа Одбране Београда ђенерала Михаила Живковића, и 2. и 3. армије, створио је јаку оперативну групу, задужену да уништи аустроугарску 5. армију. Захваљујући близини границе, 5. армија је била добро снабдевена, а њена борбена вредност није била за потцењивање. Жестоки напад ових непријатељских снага на Варовницу доживео је врхунац 8. децембра падом Маловња и Космаја. Но, захваљујући вештом маневру Тимочке, као и тек пристигле Моравске дивизије I позива, криза је отклоњена а Космај враћен у српске руке. Пета аустријска армија се у ноћи између 9. и 10. децембра неприметно извукла из борбеног додира и посела нову, јачу линију: Степојевац – Ковина – Мостине. Потјорек се још заносио илузијом о београдском мостобрану. У ноћи кад се 5. армија повлачила с Космаја, он је у извештају шефу царске канцеларије признао „отворено и без резерве, да је ово повлачење (био) осетан и велики пораз”. Но, у даљем тексту тврдоглаво је тврдио да „ако се будемо држали уздигнуте главе, морамо и можемо га поправити. После попуне и одмора армија, кроз два или три месеца, предузећемо нову офанзиву на већ искрвављеног непријатеља. Држањем фронта пред Београдом за све то време, имали бисмо одличну полазну тачку за будуће операције”. У тренутку кад су се према Београду груписале две готово целокупне српске армије, Потјореков оптимизам био је бесмислен. Након само два дана очајничког отпора на новопоседнутим положајима, 5. армија је била проређена у тој мери да је 12. децембра морала да настави повлачење према Београду. Током ових борби, 21. домобранска дивизија сведена је на свега 2000 људи! Делови 1. армије су 13. децембра код Шапца избили на обалу Саве. У том тренутку Аустријанци су дигли у ваздух понтонски мост којим су, који минут раније, у Срем пребегли и последњи остаци 15. и 16. корпуса 6. армије. Наредног дана Потјорек је коначно морао да прихвати чињеницу да је и 5. армија доживела крах и да Београд не може да се задржи, па је наредио почетак повлачења. Но, развој ситуације предухитрио је и ову замисао „фелдцугмајстера”: Тимочка дивизија I позива пробила је на Торлаку средиште београдског мостобрана па се повлачење претворило у спасавање голих живота. Те ноћи у Београду је владао хаос, разуларена руља пљачкала је све што је стигла а по мрачним улицама, закрченим колима, масе војника гурале су се према местима за прелаз. Преоптерећени, понтони на Сави почели су да тону па су топови бацани у реку. Само захваљујући трупама које су на крилима још браниле мостобран, и мониторима који су артиљеријском и митраљеском ватром штитили места прелаза, непријатељ је под заштитом ноћи успео да пребаци преко Саве већи део разбијене 5. армије и 13. корпуса.
Краљ у Београду
Освит 15. децембра 1914. године дочекале су у Београду још само заштитнице које су се ужурбано припремале за повлачење. Око 9 часова, делови Комбиноване дивизије Михаила Рашића избили су на Баново брдо. Војници су одмах окренули цеви напуштених аустријских топова и тачним погоцима порушили један од мостова постављених на шлепове. У центар града, преко Топчидерског брда, први је ушао I батаљон 1. прекобројног пука. Око 10 часова у престоницу је под борбом ујахала и Коњичка дивизија. Коњаници су хитро заузели положаје око Митрополије и Калемегдана и одмах отворили ураганску ватру на непријатеља који је још прелазио преко мостова. Ово је створило додатну панику: кола с коњима превртала су се у реку, тешки шињели вукли су на дно војнике који су узалудно покушавали да допливају до сремске стране, а велики број Аустријанаца трчао је назад у нади да ће предајом спасти главу. Непосредно за Коњичком дивизијом у Београд је ујахао и Петар I Карађорђевић. Без обзира на пушкарање са заосталим непријатељским војницима, стари краљ одмах је продужио до Саборне цркве. Око 11 часова дигнут је у ваздух и последњи понтонски мост, што је на симболичан начин означило крај Колубарске битке. Саопштење српске врховне команде за 16. децембар гласило је: „...На територији Србије нема више ниједног непријатељског војника...” Уједно, Колубара је запечатила каријеру осветољубивог Потјорека: „часно” је пензионисан а команду над Балканском војском преузео је надвојвода Еуген Фердинанд Пијус Бернхард Феликс Марија.
Против Балканске војске
Прелаз преко набујале и разливене реке 18. новембра започеле су трупе Комбинованог корпуса „Гојгингер” (импровизован од 7. осјечке, 29. терезинске дивизије и ландштурмских формација, те стављен под команду генерала Хајнриха Гојгингера) и 8. корпуса генерала Виктора грофа Шеухенштула. Уз велике тешкоће, у близини Лазаревца успела је да се пребаци само пешадија 21. прашке ландверске дивизије с неколико топова. Но, ту их је дочекала Тимочка дивизија II позива пуковника Мирка Милосављевића и нанела им страховите губитке. Неколико километара јужније, на Човки и Врачем брду, међутим, Моравска дивизија генерала Илије Гојковића трпела је ураганску артиљеријску ватру. На овом подручју развиле су се крваве борбе које су трајале десетак дана. На Врачем брду је 20. новембра погинуо и Димитрије Туцовић. Док су јединице 2. и 3. армије на обалама Колубаре и Љига мање-више успешно одолевале аустроугарском притиску, на фронту 1. армије постајало је све „врелије”. Управо у тренутку највеће кризе команду над овом армијом од ђенерала Бојовића, рањеног у ногу у ноћи 14. новембра, преузео је Живојин Мишић. Као вечити оптимиста, Жућа је сматрао да је противнапад једини излаз за српску војску. Као дете из народа, одлично је познавао дух српског војника и био је свестан да је повлачење погубно по морал, те да ће клонулост нестати чим се крене у напад. Но, постављало се питање како ово извршити у време кад је три слабе, преморене дивизије притискао двоструко јачи непријатељ. Да би донекле поправио однос снага, Мишић је од Врховне команде затражио да 1. армију ојача бар још једном дивизијом. Тако је под његову команду придодата Дринска дивизија I позива пуковника Николе Стефановића која је у том тренутку, нажалост, бројала свега 4200 војника. И сам поборник офанзиве, војвода Путник је 22. новембра наредио да све три армије крену у општи напад. Али, и поред појединачних успеха, ово је био очајнички потез, Балканска војска још је била исувише јака за ослабљене српске снаге које су, да несрећа буде већа, остале без артиљеријске муниције. Уместо жељеног успеха, почели су да се нижу нови порази. Изгубивши положаје на Меднику, десно крило 1. армије повукло се на Сувобор, а лево крило задржавало је тешком муком притисак 16. дубровачког корпуса Венцела Вурма. Одред на Маљену, и поред јаких мразева и снежне мећаве, храбро се борио против специјалне тактичке групе пуковника Хајнриха Видена фон Алпенбаха. Користећи густу маглу, ова група напала је, у зору 23. новембра, Маљен. Напад је извршен из више праваца, што је довело до опкољавања бранилаца. Јединице из 1. армије и Ужичке војске Вукомана Арачића, које су послате у помоћ, због магле и сметова, висине и до два метра, нису успеле да стигну на време. После дводневне јуначке борбе, Маљенски одред је уз велике губитке одступио. Ово је довело до „откривања” левог бока 1. армије на Сувобору, као и десног крила Ужичке војске код Ражане. Огорчене борбе развиле су се и на фронту 2. српске армије. Код села Конатица се преко Колубаре пребацила чешка, терезинска 29. дивизија генерала Едуарда Занантонија из састава Комбинованог корпуса. Српске трупе су одступиле од два до пет километара и ту се поново утврдиле. Исцрпљени аустроугарски 8. корпус, на срећу, није више имао снаге да их гони. Увидевши да непријатељски напад према 2. армији слаби, војвода Путник је вребао следећу прилику за напад. Пошто се наслућивала Потјорекова тежња да главни напад постепено преноси у правцу Београда, ојачан је Обреновачки одред који је добио задатак да уз помоћ Коњичке дивизије пуковника Бранка Јовановића, код Конатице, протера Комбиновани корпус преко Колубаре. Напад је почео у зору 28. новембра и до поднева је ратна срећа била у српску корист: у блиској борби бајонетима и бомбама, заузети су утврђени непријатељски положаји. Но, поподневни снажни непријатељски контранапад присилио је Србе да се врате на почетне положаје. Јужније, на сектору 1. и 3. армије, српској војсци није ишло ништа боље. Падом Маљена на левом крилу 1. армије, те растурањем Тимочке дивизије II позива Крсте Смиљанића, околности су постајале све критичније. Из дана у дан, под притиском непријатеља, 1. армија се приметно топила. Ђенералу Мишићу било је јасно да од противнапада нема ништа. Трупе су биле непоуздане и оскудевале су у свему, а падом важнијих положаја изгубљени су и одговарајући положаји за напад. Развој ситуације приморао је Мишића на радикалан потез који умало није довео до сукоба с војводом Путником. Увидевши, наиме, да неће моћи да се одржи на Сувобору, односно положајима на вододелници Колубаре и Западне Мораве, Мишић је одлучио да, повлачећи трупе знатно даље на исток, извуче армију из додира с непријатељем. Замисао је била да се трупе овде одморе и нахране, попуне регрутима, и да се сачека преко потребна артиљеријска муниција која је била на путу из Француске. Осим тога, на новим положајима фронт 1. армије био би скраћен на половину, што је пружало знатно веће шансе за противнапад. Из штаба у кафани села Врнчана Мишић је у касним часовима 28. новембра о својим намерама телефоном известио војводу Путника. Ова вест узнемирила је старог војводу. Он не одобрава Мишићев план, сматрајући да је сувише ризичан јер би угрозио остале армије а довео би у питање и положај престонице. Мишић је Путнику више пута понављао разлоге за повлачење. Изнервиран несхватањем околности, понудио је и оставку на место команданта армије. Имајући поверење у човека који му је до пре две недеље био помоћник, Путник је после двочасовног телефонског разговора поново позвао Мишића и одобрио његову замисао.
Пад Београда
У зору наредног дана, под заштитом јаке магле, почело је повлачење 1. армије ка Горњем Милановцу. Јаке заштитнице остављене на положајима задржавале су притисак аустроугарске претходнице. До краја дана армија је успешно посела нове положаје. Повлачење су истовремено започеле и преостале две армије. Тежак положај 3. армије, као и грешке у командовању, међутим, проузроковале су повлачење 2. армије више него што је било неопходно. Због поремећаја у основном операцијском плану, војвода Путник је, тешка срца, донео одлуку о напуштању Београда. Трупе одбране Београда, које су успешно браниле престоницу, добиле су задатак да се 30. новембра повуку на положаје Варовница – Космај. Извиђањем из авиона, Аустријанци су закључили да је „непријатељ напустио простор Обреновац – Београд – Рипањ” а да се три српске дивизије налазе тек западно од Аранђеловца. Без обзира на то, Сремски (Петроварадински) одред Адабелберта Тамешија тек се у зору 2. децембра пребацио преко Саве и ушао без борбе у напуштени град. Нешто касније, током преподнева, из Остружнице је, преко Железника, на Баново брдо стигао и 1. пук 104. загребачке ландштурмске бригаде а из штаба Комбинованог корпуса упућен је камион са официром и одељењем војника који су заузели двор у улици Краља Милана и истакли на њему црно-жуту заставу. За то време, аустроугарске трупе су, задржаване јаким српским заштитницама, на другим правцима споро напредовале. Њихово стање било је на граници људске издржљивости, нарочито код јединица из 6. армије које су на планинском земљишту највише трпеле последице лошег снабдевања. Проређене, изгладнеле, с артиљеријом којој је почела да понестаје муниција, с упропашћеним коњским запрегама, биле су у стању сличном као и српска војска на почетку повлачења с Дрине. Потјорек је, међутим, био у еуфорији. Извештаје команданата корпуса о тешком стању трупа, које је примао у штабу у Ковиљачи, сматрао је претераним. Иако убеђен да је српска војска побеђена и да се налази пред потпуним растројством, ипак је био принуђен да заустави исцрпљену и проређену 6. армију ради одмора и попуне. Но, зато је потерао 5. армију да изведе сложен маневар премештања с колубарског на београдски правац, како би бочно ударио српску војску и, продирући на југ, „савио читав српски фронт у окружење”. Пад Београда и савезници су доживели као пропаст Србије. Новине су са искреним жаљењем писале како је Србија доживела судбину Белгије. За то време у Београду су вршене припреме за параду која је требало да се одржи 3. децембра, „у част славног заузимања Београда”. Нико у Бечу није могао да слути да је српски маневар био само сабијање опруге која ће, након отпуштања, збрисати све пред собом. Знатан део кривице за недаће српске војске крајем 1914. године сносила је несташица артиљеријске муниције. Пољски брзометни топ био је најзначајније оруђе тадашњих армија, без чије је ватре била незамислива значајнија битка. Српска артиљерија, захваљујући квалитету топова и послуге, овенчала се славом још у балканским ратовима. Но, у истим сукобима утрошене су резерве муниције тако да је српска војска у светски рат ушла са свега 651 гранатом на појединачни пољски топ. Криза је достигла врхунац пред повлачење с фронта на Дрини, кад је број метака спао на 80–100 на пољски топ и 20–30 на пољску хаубицу. Крагујевачки Војнотехнички завод имао је ограничене могућности по питању производње артиљеријске муниције тако да је војска углавном зависила од увоза. Озбиљност положаја у ком су се трупе нашле на почетку Колубарске битке види се из извештаја војводе Путника, где дословце каже: „Треба свим силама настојати да се из Француске, Енглеске и Русије у што краћем времену набави што већа количина артиљеријске муниције. У противном, ако се ово не учини, ја скидам са себе сваку одговорност за кобне последице које нас могу постићи.” После овог вапаја, Никола Пашић тражио је од француске владе да се Србији хитно испоручи већа количина артиљеријских метака. Иако и сами оптерећени недостатком муниције, али свесни значаја балканског војишта, Французи су пристали да испуне српске захтеве.
Скраћивање чаура
 |
Војвода Живојин Мишић командант 1. армије |
Брод с француском муницијом упловио је у солунску луку 26. новембра, а већ половином наредног дана прва железничка композиција натоварена гранатама стигла је у Ниш, где је била пријемна станица. Но, тада је општу радост заменио очај: испоставило се, наиме, да су Французи испоручили муницију за свој пољски топ М1897. Иако истог калибра, овај метак се по неким особинама разликовао од српског. Највећа невоља била је дужина чауре, већа за 70 мм, што је онемогућавало убацивање муниције у лежиште. Без другог избора, одлучено је да се изврши хитна преправка, односно скраћивање и калибрација чауре. Пошто је крагујевачки Завод већ био делимично евакуисан, муниција је делаборисана у Нишу, празне чауре су композицијом коју је чинио само један вагон хитно пребациване у Крагујевац, тамо су преправљане, затим истим вагоном враћане у Ниш и пуњене. Ово је чињено неколико пута у току дана, тако да је до 2. децембра на фронт упућено око 11.000 артиљеријских метака! Одмор 1. армије убрзо је показао све своје предности. Пристизање нових официра из ђачког батаљона – чувених 1300 каплара – прилив регрута, као и довлачење артиљеријске муниције на положаје указивало је искусним српским борцима да се спрема офанзива. Након само неколико дана, ово је подигло морал у толикој мери да се на положајима орила песма и играло коло. Насупрот борцима 1. армије, аустроугарски војници 6. армије су без одмора подилазили српским положајима. Уверени да се растројена непријатељска војска повукла далеко на запад, Аустријанци су се спуштали са Сувобора у широком фронту и без резерви. Ова заблуда, као и физичка исцрпљеност људства стварала је добру прилику за српски противнапад. Српска Врховна команда послала је 1. децембра армијама извештај у коме је наведено да је „стање код аустроугарских трупа очајно, да су попуну јединица вршили већ пет пута, да имају мали број официра а да се хране углавном пљачком”, као и да су се „српски војници, после три дана одмора, опоравили, да је артиљеријска муниција стигла на фронт а морално стање трупа се поправило”. На основу овог извештаја, који су потврдили и заробљеници, Мишић се одлучио да напад целокупном армијом почне 3. децембра. Намеравао је да разбије непријатељске јединице у долини и да на њиховим „леђима” изађе поново на вододелницу, где би имао снажно упориште за даљи продор на исток и североисток. Војвода Путник, чија је замисао била да изврши стратегијски пробој непријатељског фронта 1. армијом, издао је наређење за истовремени општи напад све три армије. Ради дизања морала, Врховна команда је издала проглас у коме се наводи да су код непријатеља наступили тешки дани и да ће се ускоро и „грањем моћи тући”! Мада претеран, овај закључак, бар што се 6. армије тиче, није био далеко од истине. На дан напада, 3. децембра, густа магла која је полегла бојиштем изненада се подигла, а сунчано јутро омогућило је поправљање артиљеријске ватре. Офанзива је покренута у 7 часова. Командир једне од чета које су извршиле пробој причао је о овим тренуцима: „На Сувобору је моја чета пузала једном ливадом према непријатељским рововима. Читаву ливаду је прекрила густа магла, али на моју и несрећу мојих војника магла је иза наших леђа почела полако да се диже и постојала је опасност да нам непријатељ открије положаје. У таквој прилици био сам у краткој недоумици, а затим сам наредио јуриш. Пошто је трубач засвирао јуриш, веома познат Швабама, непријатељски војници су напустили своје ровове и дали се у бекство. Тако смо без много напора заузели непријатељске положаје. Овај догађај се брзо раширио по читавом фронту, на коме се врло брзо кренуло у противнапад.” Прва армија потиснула је непријатеља за три до пет километара, а напад се добро развијао и код суседне 3. армије. Расположени Мишић је у рапорту војводи Путнику рекао: „Само да избијем на Простругу и Рајац, па ћете већ чути за тутњаву Швабурије по Колубари...” После пробоја фронта на Сувобору, српску војску ништа више није могло да заустави. Војвода Путник је био принуђен да „кочи” напад 1. армије пошто је „излетела” исувише напред, излажући тако бокове. Непријатељ је још пружао снажан отпор њеним суседима – Ужичкој восци и 3. армији. Мишић је невољно зауставио армију на вододелници, а у гоњење је упутио мање јединице. На срећу, команда „за притезање дизгина” стигла је касно до пуковника Миливоја Анђелковића Кајафе, команданта Дунавске дивизије I позива. Одмах по избијању на гребен Сувобора, он је с целокупном дивизијом предузео гоњење како би пресекао одступницу непријатељу који се повлачио у правцу Ваљева. Овај смели маневар, пун ризика, унео је у непријатељске редове пометњу и хаос какав се није памтио још од почетка рата. Растројство 50. пешадијске дивизије генерала Франца Кајзера фон Масфелда и Комбиноване дивизије „Гојгингер” из 16. дубровачког корпуса и 1. дивизије из 15. сарајевског корпуса 6. армије, достигло је врхунац 6. децембра. Хиљаде заробљених војника, на десетине топова и гомиле осталог ратног материјала пало је у српске руке. На десном крилу армије Дринска дивизија I позива пуковника Крсте Смиљанића избила је код села Гукоша на десну обалу Љига, коју је непријатељ у густим гомилама нагло напустио и побегао према Мионици. Једна брдска батерија отворила је ватру на ове гомиле, изазивајући страшну панику. Око Гукошког моста и на путу од Гукоша ка Топлици, „дринци” су наилазили на невероватне призоре страдања и расула аустроугарских јединица. Поубијани коњи, изврнути камиони, уништена кола, читаве батерије топова, кара и комора, разбацане пушке и муниција... Напуштени су чак и рањеници. Како је овим путем даље кретање било немогуће, доведени су заробљеници да га рашчисте. Српска офанзива почела је у најнеповољнијем тренутку за Аустријанце. Преусмеравање 5. армије на београдски правац, изведено неколико дана раније, одвукло је главнину снага далеко од кризног подручја, тако да нису могле да помогну 6. армији. Један новостворени ландштурмски корпус, који је Потјорек успео да добије из Срема, није могао битније да утиче на развој догађаја. Осим тога, прозревши Потјорекове намере, Путник је благовремено извукао Тимочку дивизију I позива из фронта 2. армије и упутио је на положај Космај – Варовница. Ојачавајући тиме трупе Одбране Београда, обезбедио је десно крило српског фронта од напада 5. армије из правца Београда. Потјорек се, међутим, још надао да ће добити битку. Осим што је полагао велике наде у напад 5. армије, очекивао је да ће се 6. армија прикупити и средити на Колубари. Застој у напредовању 3. српске армије као и снажан отпор Аустријанаца на Кременици, пред фронтом 2. српске армије, подгрејавали су његове илузије. Последњи дан кад је могао да прекине битку и изведе благовремено повлачење ка Сави био је 7. децембар. Уместо тога, заповедник Балканске војске одлучио је да настави борбу и тиме доведе сопствене трупе до потпуног уништења.
Велики пораз
Гледајући како непријатељ бежи, војници из 1. и 3. српске армије као да су добили крила. Опијени победом, нису више осећали ни глад ни умор, хиљаде заробљеника, гомиле ратног плена и нада да ће непријатељ бити ускоро протеран из земље били су невероватан подстрек. У ноћи између 6. и 7. децембра војници 6. прекобројног пука Комбиноване дивизије 3. армије закључили су да је дошло време за наплату свих страдања. Пред њима су се поново налазили 6. суботички, 19. печујски, 29. и 30. будимпештански пешадијски пук 40. хонведске дивизије. Непријатељ се, наиме, задржао на висовима код села Мораваца и Тополском брду, а јаке заштитнице на левој обали Љига пружале су снажан отпор. Тада је одлучено да се предузме једна диверзантска акција. Први батаљон (232 војника с два митраљеза) под заштитом ноћи прешао је Љиг. Без иједног испаљеног метка заробљено је око 120 уснулих војника из непријатељске заштитнице. Батаљон је, затим, кренуо ка селу Цветановци где је до зоре заробио чак 1600 војника, 8 топова, 6 митраљеза и гомиле осталог материјала 40. будимпештанске дивизије. Ослобођено је и преко 500 српских војника и сељака. Те ноћи је само једна чета од 57 људи заробила цео батаљон 28. осјечког домобранског пука (преко 400 људи), целокупну батерију пољских топова с послугом и запрегом и око 300 интендантских кола. Сутрадан је напредовање 3. армије настављено и заробљено је још око 6000 војника и 45 топова. Аустроугарски официри су често из очаја и страха да не буду заробљени извршавали самоубиство. Делови 1. армије су 8. децембра ослободили Ваљево. Потјореку је коначно постало јасно да је изгубио битку. Пошто су два од три корпуса 6. армије практично била растројена и без борбене вредности, наредио је њихово повлачење према Шапцу. Још је гајио наду да ће тамо да успостави мостобран, изврши снабдевање и попуну, па кроз неколико недеља ове корпусе поново да укључи у борбу. Очито да још није схватао сву тежину пораза. Мада је Путник зауставио 1. армију, а за 15. и 16. корпусом упутио само гонеће одреде, паника и хаос који су владали код непријатеља узели су огромне размере. Војници су бацали пушке, напуштали топове и кола... Ово је, 12. и 13. децембра, коначно принудило Потјорека да оба корпуса повуче преко Саве. Сад је желео да бар задржи Београд као ослонац за наредне операције: „Београд се мора или сачувати или у њему часно изгинути”, огорчено је пренео својим командантима. За овај очајнички план остала му је на располагању још само 5. армија и 13. загребачки корпус 6. армије, па је на њих „бацио све карте”. Војвода Путник је 9. децембра одлучио да тежиште операција пребаци на север, према Београду; од трупа Одбране Београда ђенерала Михаила Живковића, и 2. и 3. армије, створио је јаку оперативну групу, задужену да уништи аустроугарску 5. армију. Захваљујући близини границе, 5. армија је била добро снабдевена, а њена борбена вредност није била за потцењивање. Жестоки напад ових непријатељских снага на Варовницу доживео је врхунац 8. децембра падом Маловња и Космаја. Но, захваљујући вештом маневру Тимочке, као и тек пристигле Моравске дивизије I позива, криза је отклоњена а Космај враћен у српске руке. Пета аустријска армија се у ноћи између 9. и 10. децембра неприметно извукла из борбеног додира и посела нову, јачу линију: Степојевац – Ковина – Мостине. Потјорек се још заносио илузијом о београдском мостобрану. У ноћи кад се 5. армија повлачила с Космаја, он је у извештају шефу царске канцеларије признао „отворено и без резерве, да је ово повлачење (био) осетан и велики пораз”. Но, у даљем тексту тврдоглаво је тврдио да „ако се будемо држали уздигнуте главе, морамо и можемо га поправити. После попуне и одмора армија, кроз два или три месеца, предузећемо нову офанзиву на већ искрвављеног непријатеља. Држањем фронта пред Београдом за све то време, имали бисмо одличну полазну тачку за будуће операције”. У тренутку кад су се према Београду груписале две готово целокупне српске армије, Потјореков оптимизам био је бесмислен. Након само два дана очајничког отпора на новопоседнутим положајима, 5. армија је била проређена у тој мери да је 12. децембра морала да настави повлачење према Београду. Током ових борби, 21. домобранска дивизија сведена је на свега 2000 људи! Делови 1. армије су 13. децембра код Шапца избили на обалу Саве. У том тренутку Аустријанци су дигли у ваздух понтонски мост којим су, који минут раније, у Срем пребегли и последњи остаци 15. и 16. корпуса 6. армије. Наредног дана Потјорек је коначно морао да прихвати чињеницу да је и 5. армија доживела крах и да Београд не може да се задржи, па је наредио почетак повлачења. Но, развој ситуације предухитрио је и ову замисао „фелдцугмајстера”: Тимочка дивизија I позива пробила је на Торлаку средиште београдског мостобрана па се повлачење претворило у спасавање голих живота. Те ноћи у Београду је владао хаос, разуларена руља пљачкала је све што је стигла а по мрачним улицама, закрченим колима, масе војника гурале су се према местима за прелаз. Преоптерећени, понтони на Сави почели су да тону па су топови бацани у реку. Само захваљујући трупама које су на крилима још браниле мостобран, и мониторима који су артиљеријском и митраљеском ватром штитили места прелаза, непријатељ је под заштитом ноћи успео да пребаци преко Саве већи део разбијене 5. армије и 13. корпуса.
Краљ у Београду
 |
Насловна страна француског часописа 'Пети журнал' |
Освит 15. децембра 1914. године дочекале су у Београду још само заштитнице које су се ужурбано припремале за повлачење. Око 9 часова, делови Комбиноване дивизије Михаила Рашића избили су на Баново брдо. Војници су одмах окренули цеви напуштених аустријских топова и тачним погоцима порушили један од мостова постављених на шлепове. У центар града, преко Топчидерског брда, први је ушао I батаљон 1. прекобројног пука. Око 10 часова у престоницу је под борбом ујахала и Коњичка дивизија. Коњаници су хитро заузели положаје око Митрополије и Калемегдана и одмах отворили ураганску ватру на непријатеља који је још прелазио преко мостова. Ово је створило додатну панику: кола с коњима превртала су се у реку, тешки шињели вукли су на дно војнике који су узалудно покушавали да допливају до сремске стране, а велики број Аустријанаца трчао је назад у нади да ће предајом спасти главу. Непосредно за Коњичком дивизијом у Београд је ујахао и Петар I Карађорђевић. Без обзира на пушкарање са заосталим непријатељским војницима, стари краљ одмах је продужио до Саборне цркве. Око 11 часова дигнут је у ваздух и последњи понтонски мост, што је на симболичан начин означило крај Колубарске битке. Саопштење српске врховне команде за 16. децембар гласило је: „...На територији Србије нема више ниједног непријатељског војника...” Уједно, Колубара је запечатила каријеру осветољубивог Потјорека: „часно” је пензионисан а команду над Балканском војском преузео је надвојвода Еуген Фердинанд Пијус Бернхард Феликс Марија.
