Ratar živi od zemlje, stočar od ovaca, bankar od novca (tuđeg), a trgovac od obrta. Trgovac se trudi da svom kapitalu koji je retko dovoljan da bi se on samostalno upustio u neki posao, doda i kapital drugih ljudi, te da ih tako udružene uposli u trgovačkom poduhvatu.

Feničanski trgovci su, tako, još u starom veku stajali na trgu i izvikivali po koju robu idu u koju zemlju, a zainteresovani građani bi prilagali novac. Kad bi se sakupilo dovoljno, trgovac bi zakupio brod s posadom i prešao Sredozemno more ili oplovio obalu istočne Afrike, nabavio robu, vratio se na odredište i rasprodao tovar. Tada bi isplatio sve koji su u njegovu ekspediciju uložili novac i dodao bi i deo dobiti koji im je na osnovu uloga pripadao.

Svi srećni i zadovoljni: ulagači uvećali kapital, proizvođači s dalekih tržišta prodali robu, potrošači na domaćem tržištu je kupili, a trgovac za sebe zadržao samo mali deo u vidu provizije. Na kraju krajeva, on je radio tuđim parama i tuđom robom. I tu nastaje teškoća za trgovca – on može da zarađuje samo dok obrće tuđe pare i tuđu robu. Čim prestane, nema prometa, pa nema na osnovu čega ni da uzima proviziju.

Zato trgovac nikad ne staje. Kad završi jedan poduhvat, odmah mora da se upusti u drugi. Ponovo mora da izađe na trg i da izvikuje koju robu iz koje zemlje ide da nabavi. I ponovo mora da čeka da se sakupi dovoljno tuđeg novca kako bi mogao da se upusti u posao. A dok čeka, on ne radi, dakle, ni ne zarađuje.

Kapital za trgovačke poduhvate ovako se prikupljao od pamtiveka, od kada postoje pisani tragovi o ljudskoj delatnosti. Od starog, preko srednjeg, do novog veka. Šta je drugo bio Kolumbo do preduzetnik koji je, obećavši novi put do bogatih stranih tržišta, uspeo da ubedi ulagače – španski kraljevski par – da finansira njegov poduhvat?

Tehnologija prikupljanja novca nije se bitno menjala. I na prelazu 16. u 17. vek u Engleskoj, na primer, trgovci su još obilazili one za koje se znalo da imaju višak kapitala za ulaganje i ubeđivali ih da ulože u njihov poduhvat, na primer, u trgovinu krznima iz Rusije. Ulagač bi dobio priznanicu, a trgovac novac. Kad bi se trgovac vratio iz Rusije s krznima, njih bi prodao, novac s pripadajućom zaradom predao ulagaču, umanjen za malu trgovačku proviziju, a priznanicu bi pocepali.

I onda bi trgovac krenuo ispočetka. Novi krug ubeđivanja i prikupljanja kapitala, novi krug u kome on ne obrće kapital, pa ni ne zarađuje. Sve dok se, po jednom povratku iz Rusije, trgovac nije dosetio da predloži ulagačima da im isplati samo dobit, a da pare ostanu na okupu i da s njima odmah krene, ne časeći, nazad u Rusiju, po nova krzna.

Ulagači su se složili, pare, osim dobiti, nisu uzimali nazad, pa ni priznanicu nisu cepali. Jedina je razlika bila u tome što ta priznanica više nije svedočila o jednokratnom ulogu u pojedinačni poduhvat nekog trgovca, nego o sada već trajnom ulogu u trgovačko preduzeće koje se nije razvrglo posle prvog posla, nego je nastavilo da posluje u neograničenom roku. I tako je nastalo prvo poznato akcionarsko preduzeće – Ruska kompanija iz Engleske. Priznanice su, dakle, postale dokument koji svedoči o vlasništvu u jednom preduzeću. Postale su ono što danas nazivamo akcijama.

Prva kompanija o kojoj u pravom smislu reči možemo da govorimo kao o akcionarskom društvu koje je nastalo i razvijalo se u savremenom smislu tog pojma i čiji nastanak i razvoj mogu u potpunosti da se rekonstruišu kroz dokumente, jeste holandska Istočnoindijska kompanija. Ona je osnivana od 1603. do 1606. godine. Potvrda o isplaćenoj akciji izgledala je ovako:

Akcionarska preduzeća nastaju udruživanjem kapitala. Samo udruživanje kapitala, međutim, nije nešto što nam je donelo savremeno doba. Ekonomska istorija beleži dokaze od najranijih vremena, pisane dokumente, o udruživanju kapitala. Čak su i prve transakcije vlasničkim ulozima zabeležene klinastim pismom još oko 2000. godine pre naše ere.

Nama su, od starih dokumenata, najbliži zapisi notara iz Kotora, od kojih najstariji, iz 13. veka, uglavljuju ugovorne odnose između trgovaca i onih koji im poveravaju novac na obrt. „Tripun Buće i Gradislav Goni sklapaju trgovačko društvo u koje prvi ulaže 802 perpera i 5 groša mletačkih, a drugi 370 perpera manje 5 groša; Gradislav preuzima čitav novac, dobitak i gubitak dijelit će napola, a račun položiti do godine.”

Tako doslovce glasi jedan stari dokument javnog beležnika iz Kotora, sačinjen februara 1333. godine. Današnjim rečnikom rečeno, Tripun i Gradislav osnovali su akcionarsko društvo u kome je Tripun većinski akcionar, sa 68,4 odsto učešća u vlasništvu. Vidi se, takođe, da će kapitalom upravljati Gradislav, da će biti ono što bismo danas nazvali izvršnim direktorom (CEO – chief executive officer , rekli bi u Americi). Vidi se, zatim, da iako ne ulažu podjednake svote u ovaj poduhvat, podjednako snose rizik od gubitka, ali i moguću dobit. Gradislav se, prema tome, ne naplaćuje iz stalne, unapred utvrđene provizije, nego tako što mu se pri deobi dobiti priznaje deo veći nego onaj koji bi mu inače pripadao. Današnjim rečnikom, gospar Goni ima pravo na menadžerski bonus u slučaju dobrog poslovanja. Time se povećava i njegova motivacija za što bolje poslovanje poverenim mu bogatstvom.

U svim notarskim spisima kotorskog Arhiva nema traga o tome da se „račun ne polaže” u tačno određenom roku, odnosno teško je tvrditi da su ovako udruženi kapitali trajali duže, neograničeno vreme – da su od povremenog udruživanja, zarad različitih trgovačkih poduhvata, prerasli u trajno udruženi kapital u jedno preduzeće.

Kad ulagači odluče da im ulozi ostanu trajno u jednom preduzeću, onda oni postaju akcionari, a preduzeće akcionarsko društvo. Pošto je kapital prikupljen na početku od različitih pojedinaca, nema razloga da se taj postupak ne ponovi kad god društvu nedostaje kapital radi proširenja poslovanja iz bilo kog razloga. Akcionarsko društvo onda štampa novu emisiju akcija i prodaje ih na tržištu, zainteresovanim ulagačima. To mogu biti i oni koji su od početka osnivali društvo, a mogu biti i sasvim novi ulagači, oni koji veruju da će preduzeće da se razvija i da uvećava dobit.

Preduzeće ne mora da bude od početka osnovano kao akcionarsko društvo. Može da krene kao preduzeće u vlasništvu jednog ili nekoliko pojedinaca. Akcionarsko društvo postaće onda kad osnivači odluče da dodatni kapital prikupe tako što će emitovati akcije. Akcije će biti ponuđene na prodaju na tržištu, a preduzeće će na taj način postati akcionarsko. Prvobitnim vlasnicima pridružiće se novi, oni koji kupe akcije.

Da bi se akcije prodavale, ne treba čekati novu emisiju. Svi koji poseduju deonice, akcionari, mogu u svako doba da odluče da ih prodaju. Nije bitno kojim se razlozima rukovode, bitno je da su vlasnici određenog dokumenta – akcije – koji u sebi sadrži određenu vrednost.

Akcijama se danas trguje na posebno uređenim tržištima, na berzama. Njima imaju pristup njihovi članovi – berzanski posrednici. Kao što se na sud ide sa advokatom, tako se na berzi trguje preko ovih posrednika. Prve berze nastale su davno, kad i sama trgovina. U savremenom smislu reči, najstarije su berza u Antverpenu (1460), pa u Lionu (1506) i Tuluzu (1549) i, zatim, u Hamburgu (1558), te Londonska kraljevska berza (1572). Danas su najveći centri za trgovanje akcijama u Njujorku, Londonu i Tokiju. Naša, Beogradska berza, ponovo je osnovana pod nazivom Jugoslovensko tržište kapitala 1989. godine.

Akcije su, dakle, hartije od vrednosti, ali im ta vrednost ne pripada tek tako. One su dokument koji svedoči da njihov vlasnik poseduje jedan deo određenog preduzeća, onog koje je te akcije štampalo i pustilo u promet – emitovalo. Vrednost akcije dolazi od vrednosti celog preduzeća. Ako preduzeće dobro posluje, raste njegova vrednost, pa raste i vrednost njegovih delova – onih koji su predstavljeni akcijama. Naravno, važi i obrnuto: u vremenima tržišnih teškoća, ako se preduzeće u njima slabo snalazi, onda njegova vrednost pada, a s njom i vrednost akcija koje je emitovalo.

Štampana akcija je u pravom smislu znak vrednosti koji nastavlja svoj život na tržištu. Kao znak vrednosti, trebalo je da akcije svojim izgledom dočaraju što veću vrednost i time utiču i na privlačenje novih akcionara. Sve više i više ličile su na umetničke litografije. Za njihovu izradu angažovani su vrhunski umetnici i štampari/litografi.

Izgled štampane akcije, dakle, treba na prvi pogled da dočara vrednost, da pokaže da se radi o hartiji od vrednosti. Zato akcije svojim izgledom oponašaju novčanice. Na njima se može naći puno elemenata koji su isti kao i na novčanicama, samo na većoj površini. Pre svega, svaku akciju krasi određena bordura. Najčešće je izrađena primenom složenih geometrijskih figura koje tvore lepe preplete. Zatim, na mnogo akcija nalazi se alegorija zemlje, odnosno nacije gde je akcionarsko društvo osnovano. Uz ovu alegoriju često se dodaju i druge figure koje direktno upućuju na mesto sedišta firme.

Tako se, pored mlade žene koja predstavlja Srbiju, na akcijama često mogu videti i šare preuzete s pirotskog ćilima ili mladići i devojke u nošnjama određenog kraja. Akcija Srpsko-amerikanske banke, jedna od najlepših štampanih kod nas, u maniru art-dekoa, ima siluetu Kipa slobode iz njujorške luke i siluetu Beograda s zvonikom Saborne crkve.

Alegorijske figure dodaju se akcijama i da bi se označile delatnosti kojima se akcionarsko društvo bavi, ali i one koje veličaju osobine poželjne kod preduzetnika. Tako će se uz Hermesa, boga trgovine, naći i boginja prirode ako se radi o poljoprivrednim društvima, ili zupčanici ako se radi o industrijskim. Uz sve to, čest su motiv pčela i košnica koje označavaju radinost i marljivost.

Konačno, države su se uključile u priču o akcionarstvu i propisima o izgledu akcije. Tako je svaka akcija morala da ima, uz druge zaštite od krivotvorenja, suvi žig. Zatim, morala je da sadrži izvode iz pravila društva koje je emituje. Naravno, obavezna je bila i nominalna vrednost akcije izražena u nacionalnoj valuti, ređe i u nekoj stranoj. Valja napomenuti da je njen značaj pre svega da se pomoću nje utvrdi udeo koji svaka akcija čini u akcijskom kapitalu. Prava vrednost svake akcije određuje se na tržištu, iznad ili ispod nominalne vrednosti.

Uz akciju, kao njen sastavni deo, štampali su se i kuponi s talonima. To je dalo i konačni oblik i izgled svakoj akciji: na velikom tabaku koji se presavijao nalazilo se, s prednje strane, lice akcije sa serijskim i kontrolnim brojem i svim zaštitama od falsifikovanja; presavijeni deo tabaka činili su kuponi s ponovljenim identifikacionim oznakama akcije. Za svaku godinu na poleđini tabaka bio je odštampan po jedan kupon. Pri isplati dividendi za određenu godinu, kupon se isecao. Kad bi se s poleđine akcije isekli svi kuponi, akcionaru je, uz ivicu tabaka, ostajao talon na osnovu koga je dobijao novi kuponski arak i pridodavao ga akciji.

Velika i značajna akcionarska društva trudila su se da im akcije izgledaju što lepše. To je bila stvar ugleda, neka vrsta reklamiranja preduzeća među ulagačima. Što vredniji izgled akcije, pretpostavljalo se, privući će više ulagača. Paradoksalno, najviše ih je trebalo privlačiti u kriznim vremenima, pa se na kraju dešavalo da se u vreme krize štampaju najlepše akcije. Najbolji primer za to je Rusija u vremenu neposredno pred Prvi svetski rat do izbijanja revolucije. Akcije koje su tada štampane i emitovane mnogo više su vredele kao umetnička dela, grafike izdate u ograničenim serijama, nego što im je bila vrednost kao akcijama na tržištu.

Lepotu štampanih akcija počeli su, od osamdesetih godina prošlog veka, da zamenjuju hladni i bezlični, ali svakako funkcionalniji elektronski zapisi. U najvećem delu sveta, pa i kod nas, akcije postoje samo elektronski – kao stanje na depo računu. Od svega što ih je nekada činilo ostale su im samo identifikacione oznake. Ovo je akcije učinilo još pogodnijim za trgovanje.

Identifikacione oznake čine CIF kod i ISIN broj. Način njihovog određivanja utvrđen je na svetskom nivou, po jedinstvenoj tehnologiji, što je svaku akciju, bez obzira na to gde je emitovana, približilo globalnom tržištu kapitala. CIF kod (Classification of Financial Instruments) dodeljuje se na osnovu vrste hartija od vrednosti, dok je ISIN broj (International Securities Identification Number) jedinstveni identifikacioni broj hartije od vrednosti. U ovim oznakama sadržani su i podaci o tome ko je emitent akcije i da li se radi o, na primer, prioritetnoj ili običnoj akciji.

Mi smo se akcijama bavili i pre nego što su u Srbiji osnovana prva akcionarska društva. Već polovinom druge decenije 19. veka, u „Novinama srbskim”, koje su tada još izlazile u „carstvujuščoj Vijeni”, mogli su se svakog dana čitati izveštaji sa „Vijenske” berze o „tečeniju”, između ostalog, i bankarskih akcija. U samim „Novinama”, s vremena na vreme pojavljivali su se i pozivi na upis i uplatu novih emisija akcija.

Akcionarska društva počinju u samoj Srbiji od vremena prvog namesništva. Prvo akcionarsko društvo bila je Srpska banka, osnovana 1869. godine. Usledilo je, u naredne dve godine, osnivanje i štedionica i novčanih zavoda: Beogradski kreditni zavod, Valjevska štedionica i Smederevska kreditna banka. Deset godina kasnije osnovana je i Šabačka štedionica i, kao neka vrsta prvih investicionih fondova – Beogradska zadruga i Obrenovačka zadruga.

O pravom razvoju akcionarstva u Srbiji može se govoriti zahvaljujući akcijama Narodne banke i Beogradske zadruge. Pod energičnim vođstvom Đorđa Vajferta, odnosno Luke Ćelovića, ove dve finansijske institucije prikupljale su kapital emisijom akcija i zatim ga na takav način stavljale u funkciju da je poslovanje i jedne i druge neprestano raslo, a njihove akcije bile najtrgovanije na Beogradskoj berzi. Samu berzu, kao nezaobilaznu instituciju u razvoju akcionarstva, osnovali su beogradski i srpski trgovci na početku poslednje decenije 19. veka.

Proširenje tržišta posle Prvog svetskog rata donelo je i porast ekonomske aktivnosti. Izdavanje akcija bio je uobičajeni, čak možemo ustvrditi i najrašireniji način prikupljanja kapitala kako za osnivanje novih preduzeća tako i za proširenje delatnosti već postojećih. Vremenom, prema Drugom svetskom ratu i kraju kraljevine, akcionarstvo i trgovanje akcijama razmahalo se na celom tržištu tadašnje Jugoslavije. Samo banaka – akcionarskih društava bilo je 1937. godine u kraljevini registrovano 584.

Akcionarstvo je kod nas, u novije vreme, nagli podsticaj dobilo grupom zakona o privatizaciji, najviše onim iz 1997. godine. Konačno, od oktobarskih promena 2000. godine i niz zakona koji uređuju privredna društva i tržište kapitala doprinosi razvoju akcionarstva. Danas se na Beogradskoj berzi, na segmentu tržišta koji se zove kontinuirano trgovanje, trguje akcijama gotovo stotinu firmi.