Ратар живи од земље, сточар од оваца, банкар од новца (туђег), а трговац од обрта. Трговац се труди да свом капиталу који је ретко довољан да би се он самостално упустио у неки посао, дода и капитал других људи, те да их тако удружене упосли у трговачком подухвату.

Феничански трговци су, тако, још у старом веку стајали на тргу и извикивали по коју робу иду у коју земљу, а заинтересовани грађани би прилагали новац. Кад би се сакупило довољно, трговац би закупио брод с посадом и прешао Средоземно море или опловио обалу источне Африке, набавио робу, вратио се на одредиште и распродао товар. Тада би исплатио све који су у његову експедицију уложили новац и додао би и део добити који им је на основу улога припадао.

Сви срећни и задовољни: улагачи увећали капитал, произвођачи с далеких тржишта продали робу, потрошачи на домаћем тржишту је купили, а трговац за себе задржао само мали део у виду провизије. На крају крајева, он је радио туђим парама и туђом робом. И ту настаје тешкоћа за трговца – он може да зарађује само док обрће туђе паре и туђу робу. Чим престане, нема промета, па нема на основу чега ни да узима провизију.

Зато трговац никад не стаје. Кад заврши један подухват, одмах мора да се упусти у други. Поново мора да изађе на трг и да извикује коју робу из које земље иде да набави. И поново мора да чека да се сакупи довољно туђег новца како би могао да се упусти у посао. А док чека, он не ради, дакле, ни не зарађује.

Капитал за трговачке подухвате овако се прикупљао од памтивека, од када постоје писани трагови о људској делатности. Од старог, преко средњег, до новог века. Шта је друго био Колумбо до предузетник који је, обећавши нови пут до богатих страних тржишта, успео да убеди улагаче – шпански краљевски пар – да финансира његов подухват?

Технологија прикупљања новца није се битно мењала. И на прелазу 16. у 17. век у Енглеској, на пример, трговци су још обилазили оне за које се знало да имају вишак капитала за улагање и убеђивали их да уложе у њихов подухват, на пример, у трговину крзнима из Русије. Улагач би добио признаницу, а трговац новац. Кад би се трговац вратио из Русије с крзнима, њих би продао, новац с припадајућом зарадом предао улагачу, умањен за малу трговачку провизију, а признаницу би поцепали.

И онда би трговац кренуо испочетка. Нови круг убеђивања и прикупљања капитала, нови круг у коме он не обрће капитал, па ни не зарађује. Све док се, по једном повратку из Русије, трговац није досетио да предложи улагачима да им исплати само добит, а да паре остану на окупу и да с њима одмах крене, не часећи, назад у Русију, по нова крзна.

Улагачи су се сложили, паре, осим добити, нису узимали назад, па ни признаницу нису цепали. Једина је разлика била у томе што та признаница више није сведочила о једнократном улогу у појединачни подухват неког трговца, него о сада већ трајном улогу у трговачко предузеће које се није развргло после првог посла, него је наставило да послује у неограниченом року. И тако је настало прво познато акционарско предузеће – Руска компанија из Енглеске. Признанице су, дакле, постале документ који сведочи о власништву у једном предузећу. Постале су оно што данас називамо акцијама.

Прва компанија о којој у правом смислу речи можемо да говоримо као о акционарском друштву које је настало и развијало се у савременом смислу тог појма и чији настанак и развој могу у потпуности да се реконструишу кроз документе, јесте холандска Источноиндијска компанија. Она је оснивана од 1603. до 1606. године. Потврда о исплаћеној акцији изгледала је овако:

Акционарска предузећа настају удруживањем капитала. Само удруживање капитала, међутим, није нешто што нам је донело савремено доба. Економска историја бележи доказе од најранијих времена, писане документе, о удруживању капитала. Чак су и прве трансакције власничким улозима забележене клинастим писмом још око 2000. године пре наше ере.

Нама су, од старих докумената, најближи записи нотара из Котора, од којих најстарији, из 13. века, углављују уговорне односе између трговаца и оних који им поверавају новац на обрт. „Трипун Буће и Градислав Гони склапају трговачко друштво у које први улаже 802 перпера и 5 гроша млетачких, а други 370 перпера мање 5 гроша; Градислав преузима читав новац, добитак и губитак дијелит ће напола, а рачун положити до године.”

Тако дословце гласи један стари документ јавног бележника из Котора, сачињен фебруара 1333. године. Данашњим речником речено, Трипун и Градислав основали су акционарско друштво у коме је Трипун већински акционар, са 68,4 одсто учешћа у власништву. Види се, такође, да ће капиталом управљати Градислав, да ће бити оно што бисмо данас назвали извршним директором (CEO – chief executive officer , рекли би у Америци). Види се, затим, да иако не улажу подједнаке своте у овај подухват, подједнако сносе ризик од губитка, али и могућу добит. Градислав се, према томе, не наплаћује из сталне, унапред утврђене провизије, него тако што му се при деоби добити признаје део већи него онај који би му иначе припадао. Данашњим речником, госпар Гони има право на менаџерски бонус у случају доброг пословања. Тиме се повећава и његова мотивација за што боље пословање повереним му богатством.

У свим нотарским списима которског Архива нема трага о томе да се „рачун не полаже” у тачно одређеном року, односно тешко је тврдити да су овако удружени капитали трајали дуже, неограничено време – да су од повременог удруживања, зарад различитих трговачких подухвата, прерасли у трајно удружени капитал у једно предузеће.

Кад улагачи одлуче да им улози остану трајно у једном предузећу, онда они постају акционари, а предузеће акционарско друштво. Пошто је капитал прикупљен на почетку од различитих појединаца, нема разлога да се тај поступак не понови кад год друштву недостаје капитал ради проширења пословања из било ког разлога. Акционарско друштво онда штампа нову емисију акција и продаје их на тржишту, заинтересованим улагачима. То могу бити и они који су од почетка оснивали друштво, а могу бити и сасвим нови улагачи, они који верују да ће предузеће да се развија и да увећава добит.

Предузеће не мора да буде од почетка основано као акционарско друштво. Може да крене као предузеће у власништву једног или неколико појединаца. Акционарско друштво постаће онда кад оснивачи одлуче да додатни капитал прикупе тако што ће емитовати акције. Акције ће бити понуђене на продају на тржишту, а предузеће ће на тај начин постати акционарско. Првобитним власницима придружиће се нови, они који купе акције.

Да би се акције продавале, не треба чекати нову емисију. Сви који поседују деонице, акционари, могу у свако доба да одлуче да их продају. Није битно којим се разлозима руководе, битно је да су власници одређеног документа – акције – који у себи садржи одређену вредност.

Акцијама се данас тргује на посебно уређеним тржиштима, на берзама. Њима имају приступ њихови чланови – берзански посредници. Као што се на суд иде са адвокатом, тако се на берзи тргује преко ових посредника. Прве берзе настале су давно, кад и сама трговина. У савременом смислу речи, најстарије су берза у Антверпену (1460), па у Лиону (1506) и Тулузу (1549) и, затим, у Хамбургу (1558), те Лондонска краљевска берза (1572). Данас су највећи центри за трговање акцијама у Њујорку, Лондону и Токију. Наша, Београдска берза, поново је основана под називом Југословенско тржиште капитала 1989. године.

Акције су, дакле, хартије од вредности, али им та вредност не припада тек тако. Оне су документ који сведочи да њихов власник поседује један део одређеног предузећа, оног које је те акције штампало и пустило у промет – емитовало. Вредност акције долази од вредности целог предузећа. Ако предузеће добро послује, расте његова вредност, па расте и вредност његових делова – оних који су представљени акцијама. Наравно, важи и обрнуто: у временима тржишних тешкоћа, ако се предузеће у њима слабо сналази, онда његова вредност пада, а с њом и вредност акција које је емитовало.

Штампана акција је у правом смислу знак вредности који наставља свој живот на тржишту. Као знак вредности, требало је да акције својим изгледом дочарају што већу вредност и тиме утичу и на привлачење нових акционара. Све више и више личиле су на уметничке литографије. За њихову израду ангажовани су врхунски уметници и штампари/литографи.

Изглед штампане акције, дакле, треба на први поглед да дочара вредност, да покаже да се ради о хартији од вредности. Зато акције својим изгледом опонашају новчанице. На њима се може наћи пуно елемената који су исти као и на новчаницама, само на већој површини. Пре свега, сваку акцију краси одређена бордура. Најчешће је израђена применом сложених геометријских фигура које творе лепе преплете. Затим, на много акција налази се алегорија земље, односно нације где је акционарско друштво основано. Уз ову алегорију често се додају и друге фигуре које директно упућују на место седишта фирме.

Тако се, поред младе жене која представља Србију, на акцијама често могу видети и шаре преузете с пиротског ћилима или младићи и девојке у ношњама одређеног краја. Акција Српско-американске банке, једна од најлепших штампаних код нас, у маниру арт-декоа, има силуету Кипа слободе из њујоршке луке и силуету Београда с звоником Саборне цркве.

Алегоријске фигуре додају се акцијама и да би се означиле делатности којима се акционарско друштво бави, али и оне које величају особине пожељне код предузетника. Тако ће се уз Хермеса, бога трговине, наћи и богиња природе ако се ради о пољопривредним друштвима, или зупчаници ако се ради о индустријским. Уз све то, чест су мотив пчела и кошница које означавају радиност и марљивост.

Коначно, државе су се укључиле у причу о акционарству и прописима о изгледу акције. Тако је свака акција морала да има, уз друге заштите од кривотворења, суви жиг. Затим, морала је да садржи изводе из правила друштва које је емитује. Наравно, обавезна је била и номинална вредност акције изражена у националној валути, ређе и у некој страној. Ваља напоменути да је њен значај пре свега да се помоћу ње утврди удео који свака акција чини у акцијском капиталу. Права вредност сваке акције одређује се на тржишту, изнад или испод номиналне вредности.

Уз акцију, као њен саставни део, штампали су се и купони с талонима. То је дало и коначни облик и изглед свакој акцији: на великом табаку који се пресавијао налазило се, с предње стране, лице акције са серијским и контролним бројем и свим заштитама од фалсификовања; пресавијени део табака чинили су купони с поновљеним идентификационим ознакама акције. За сваку годину на полеђини табака био је одштампан по један купон. При исплати дивиденди за одређену годину, купон се исецао. Кад би се с полеђине акције исекли сви купони, акционару је, уз ивицу табака, остајао талон на основу кога је добијао нови купонски арак и придодавао га акцији.

Велика и значајна акционарска друштва трудила су се да им акције изгледају што лепше. То је била ствар угледа, нека врста рекламирања предузећа међу улагачима. Што вреднији изглед акције, претпостављало се, привући ће више улагача. Парадоксално, највише их је требало привлачити у кризним временима, па се на крају дешавало да се у време кризе штампају најлепше акције. Најбољи пример за то је Русија у времену непосредно пред Први светски рат до избијања револуције. Акције које су тада штампане и емитоване много више су вределе као уметничка дела, графике издате у ограниченим серијама, него што им је била вредност као акцијама на тржишту.

Лепоту штампаних акција почели су, од осамдесетих година прошлог века, да замењују хладни и безлични, али свакако функционалнији електронски записи. У највећем делу света, па и код нас, акције постоје само електронски – као стање на депо рачуну. Од свега што их је некада чинило остале су им само идентификационе ознаке. Ово је акције учинило још погоднијим за трговање.

Идентификационе ознаке чине CIF код и ISIN број. Начин њиховог одређивања утврђен је на светском нивоу, по јединственој технологији, што је сваку акцију, без обзира на то где је емитована, приближило глобалном тржишту капитала. CIF код (Classification of Financial Instruments) додељује се на основу врсте хартија од вредности, док је ISIN број (International Securities Identification Number) јединствени идентификациони број хартије од вредности. У овим ознакама садржани су и подаци о томе ко је емитент акције и да ли се ради о, на пример, приоритетној или обичној акцији.

Ми смо се акцијама бавили и пре него што су у Србији основана прва акционарска друштва. Већ половином друге деценије 19. века, у „Новинама србским”, које су тада још излазиле у „царствујушчој Вијени”, могли су се сваког дана читати извештаји са „Вијенске” берзе о „теченију”, између осталог, и банкарских акција. У самим „Новинама”, с времена на време појављивали су се и позиви на упис и уплату нових емисија акција.

Акционарска друштва почињу у самој Србији од времена првог намесништва. Прво акционарско друштво била је Српска банка, основана 1869. године. Уследило је, у наредне две године, оснивање и штедионица и новчаних завода: Београдски кредитни завод, Ваљевска штедионица и Смедеревска кредитна банка. Десет година касније основана је и Шабачка штедионица и, као нека врста првих инвестиционих фондова – Београдска задруга и Обреновачка задруга.

О правом развоју акционарства у Србији може се говорити захваљујући акцијама Народне банке и Београдске задруге. Под енергичним вођством Ђорђа Вајферта, односно Луке Ћеловића, ове две финансијске институције прикупљале су капитал емисијом акција и затим га на такав начин стављале у функцију да је пословање и једне и друге непрестано расло, а њихове акције биле најтргованије на Београдској берзи. Саму берзу, као незаобилазну институцију у развоју акционарства, основали су београдски и српски трговци на почетку последње деценије 19. века.

Проширење тржишта после Првог светског рата донело је и пораст економске активности. Издавање акција био је уобичајени, чак можемо устврдити и најраширенији начин прикупљања капитала како за оснивање нових предузећа тако и за проширење делатности већ постојећих. Временом, према Другом светском рату и крају краљевине, акционарство и трговање акцијама размахало се на целом тржишту тадашње Југославије. Само банака – акционарских друштава било је 1937. године у краљевини регистровано 584.

Акционарство је код нас, у новије време, нагли подстицај добило групом закона о приватизацији, највише оним из 1997. године. Коначно, од октобарских промена 2000. године и низ закона који уређују привредна друштва и тржиште капитала доприноси развоју акционарства. Данас се на Београдској берзи, на сегменту тржишта који се зове континуирано трговање, тргује акцијама готово стотину фирми.