Još jedna školska godina je iza nas. Srećna okolnost za sve koji nisu ponavljali razred. Ponavljači će sledeće školske godine ponovo učiti isto ono čega će se, bar kroz izmaglicu, setiti.
Mnogi bi se složili da je škola uvek bila prijatna za manjinu, a da je za većinu prava noćna mora: profesori koji ispituju, pismeni i kontrolni zadaci, neočekivane i nenajavljene vežbe, kratka „rešetanja”, „kečevi” i ukori... Ko je na tako nešto uvek spreman?
Ipak, koliko god školska godina bila naporna i ispunjena teškim obavezama, zanimljivo je da školski dani, onda kad se presele u prošlost, postaju deo najprijatnijih sećanja. Kao nekom čarolijom, sve nevolje i loše ocene pretvaraju se u najveselija sećanja. Zbog čega? Možda zbog činjenice što je škola prvi susret deteta sa istinskim životom. Ono što naučimo u školi, osim (teorijskog) znanja, podrazumeva i životno iskustvo. A mnoga školska iskustva lepa su jer upravo tu stičemo prijatelje, družimo se, s drugovima živimo odvojeni život od porodičnog, nailazimo na prve ljubavi i tako dalje...
Učenici nekad i sad
Koliko se ponašanje đaka u školama promenilo? Neki tvrde da je sve manje-više isto. Drugi su skloni da objasne kako škola uopšte više ne liči na onu nekadašnju. Optuženi da su u stanju da ostvaruju prijateljske, kao i sve druge emotivne veze, isključivo putem Interneta („Fejsbuk” , „Tviter” ili „Maj spejs”), današnji školarci možda i ne znaju kako da se nose sa svetom u kom su se našli, i to u nezgodnom trenutku – između detinjstva i zrelosti.
Zanimljiva vest stigla je nedavno iz Sjedinjenih Američkih Država. Ugledni dnevni list „Njujork tajms” objavio je na naslovnoj strani opširan tekst o tome po čemu će se pamtiti školska godina na izmaku. Prema rečima pisca ovog uvodnika, to će svakako biti zabrana grljenja među učenicima, uglavnom u nekim srednjim školama u SAD.
Naime, grljenje je postao jedan od prepoznatljivih načina pozdravljanja današnjih adolescenata. Reč je o zanimljivoj društvenoj i psihološkoj pojavi, imajući u vidu da su tinejdžeri danas uglavnom upućeni na druženje putem računara. Pa ipak, kad u školi sretnu svoje vršnjake, one iste s kojima su do maločas ćaskali na „Fejsbuku”, osećaju potrebu da ih dodirnu. I to nije obično rukovanje, niti poljubac u obraz, već zagrljaj. Ovu pojavu možemo nazvati nekom vrstom nadoknađivanja prisnosti. Ili, jednostavnije – modom.
 |
Ilustovao Dušan Pavlić |
Zagrli me, medo!
Međutim, ova pojava nije naišla na odobravanje školskih vlasti u SAD. Od Nju Džersija do Floride, direktori stotina srednjih škola zabranili su „hagovanje” (od engleske reči „hug” – zagrljaj). Grljenje je zabranjeno ne samo u učionicama, školskim hodnicima, već i u dvorištima.
Kao opravdanje za zabranu grljenja, školske vlasti navode narušavanje ozbiljne, akademske atmosfere. Mesto gde učenici treba da stiču (akademsko) znanje, ovakvim ponašanjem pretvaraju u mesto za šalu. Od ozbiljnosti ni traga ni glasa. Učenici se bune, tvrdeći da nema ničeg neozbiljnog u grljenju.
„Kratak zagrljaj za nas danas znači isto što i zdravo ili ćao za ranije generacije učenika”, objašnjavaju đaci. Ipak, i neki đaci u potpunosti se slažu sa odlukama direktora koji brane grljenje. Jedna učenica srednje škole „Fjorelo la gvardija” na Menhetnu tvrdi:
„Ovo iskazivanje drugarstva za mene je postalo nepodnošljivo. Onaj ko odbija da bude zagrljen, odmah biva izbačen iz školskog društva. Ili si s nama, ili si protiv nas.”
Roditelji kao da su jedva čekali zabranu grljenja. U vremenu koje je obeleženo pojavom opasnih virusa, oni osećaju sigurnost kad znaju da njihovo dete neće biti u opasnosti da mu neki školski drug prenese zarazu. Stoga u najvećem broju podržavaju odluke direktora. Drugim rečima, bezbednije je pred računarom nego u zagrljaju druga i drugarice.
„Ne plašimo se ovih odluka”, izjavio je za „Njujork tajms” sedamnaestogodišnji Deni Šnajder, učenik njujorške srednje škole. „U stvari, odluke školskih odbora uopšte nas i ne dotiču. Naprotiv, kod nas se sada javio inat. Počinjemo, dakle, s grljenjem od sedam ujutru!”
U školu ili na plažu?
S ove strane Atlantika, u Italiji, krajem školske 2008/2009. godine direktore škola zabrinulo je nešto sasvim drugo. Reč je o odevanju učenika. Temperature su zaista visoke, kao letnje, ali grad, odnosno škola, nije plaža! Ovim rečima profesori i direktori pokušali su da skrenu pažnju roditeljima koji svoju decu puštaju u školu odevenu kao da su krenuli na plažu. Kratke majice, još kraće pantalone s niskim strukom, lastiši od tanga gaćica koji vire iznad šortsa, zatim papuče (a ne cipele), šeširi, kačketi... i tako dalje.
„Ukoliko za pojedine delove tela kažemo da su intimni, onda ih ne možemo svakodnevno pokazivati javnosti”, izjavila je za italijanski list „Korijere dela sera” Frančeska Karampin, direktorka jedne srednje škole u Trentu. Gaetano Lo Monako, direktor srednje škole „Enriko Fermi” odlučio je da lično ne dozvoli ulazak u školu učenicima koji su došli razgolićeni. Doduše, moda za plažu u toj školi nije uzela maha: direktor je presreo tek dvoje „razgolićenih”... U Milanu su se zbog oskudnog oblačenja đaka takođe pobunili i profesori i direktori. Izjavili su da odlazak u školu nije isto što i odlazak na sunčanje...Budući da je kraj školske godine blizu, ni roditelji, a ni đaci nisu se oglasili. Svi su se uzdržali od rasprave, iščekujući ocene. Uzalud su dnevni listovi objavljivali ankete o tome šta stanovnici misle o odevanju učenika. Svi kao da čekaju septembar. Do tada će još razmisliti o klimatskim i modnim promenama.
