Још једна школска година је иза нас. Срећна околност за све који нису понављали разред. Понављачи ће следеће школске године поново учити исто оно чега ће се, бар кроз измаглицу, сетити.
Многи би се сложили да је школа увек била пријатна за мањину, а да је за већину права ноћна мора: професори који испитују, писмени и контролни задаци, неочекиване и ненајављене вежбе, кратка „решетања”, „кечеви” и укори... Ко је на тако нешто увек спреман?
Ипак, колико год школска година била напорна и испуњена тешким обавезама, занимљиво је да школски дани, онда кад се преселе у прошлост, постају део најпријатнијих сећања. Као неком чаролијом, све невоље и лоше оцене претварају се у највеселија сећања. Због чега? Можда због чињенице што је школа први сусрет детета са истинским животом. Оно што научимо у школи, осим (теоријског) знања, подразумева и животно искуство. А многа школска искуства лепа су јер управо ту стичемо пријатеље, дружимо се, с друговима живимо одвојени живот од породичног, наилазимо на прве љубави и тако даље...
Ученици некад и сад
Колико се понашање ђака у школама променило? Неки тврде да је све мање-више исто. Други су склони да објасне како школа уопште више не личи на ону некадашњу. Оптужени да су у стању да остварују пријатељске, као и све друге емотивне везе, искључиво путем Интернета („Фејсбук” , „Твитер” или „Мај спејс”), данашњи школарци можда и не знају како да се носе са светом у ком су се нашли, и то у незгодном тренутку – између детињства и зрелости.
Занимљива вест стигла је недавно из Сједињених Америчких Држава. Угледни дневни лист „Њујорк тајмс” објавио је на насловној страни опширан текст о томе по чему ће се памтити школска година на измаку. Према речима писца овог уводника, то ће свакако бити забрана грљења међу ученицима, углавном у неким средњим школама у САД.
Наиме, грљење је постао један од препознатљивих начина поздрављања данашњих адолесцената. Реч је о занимљивој друштвеној и психолошкој појави, имајући у виду да су тинејџери данас углавном упућени на дружење путем рачунара. Па ипак, кад у школи сретну своје вршњаке, оне исте с којима су до малочас ћаскали на „Фејсбуку”, осећају потребу да их додирну. И то није обично руковање, нити пољубац у образ, већ загрљај. Ову појаву можемо назвати неком врстом надокнађивања присности. Или, једноставније – модом.
 |
Илустровао Душан Павлић |
Загрли ме, медо!
Међутим, ова појава није наишла на одобравање школских власти у САД. Од Њу Џерсија до Флориде, директори стотина средњих школа забранили су „хаговање” (од енглеске речи „хуг” – загрљај). Грљење је забрањено не само у учионицама, школским ходницима, већ и у двориштима.
Као оправдање за забрану грљења, школске власти наводе нарушавање озбиљне, академске атмосфере. Место где ученици треба да стичу (академско) знање, оваквим понашањем претварају у место за шалу. Од озбиљности ни трага ни гласа. Ученици се буне, тврдећи да нема ничег неозбиљног у грљењу.
„Кратак загрљај за нас данас значи исто што и здраво или ћао за раније генерације ученика”, објашњавају ђаци. Ипак, и неки ђаци у потпуности се слажу са одлукама директора који бране грљење. Једна ученица средње школе „Фјорело ла гвардија” на Менхетну тврди:
„Ово исказивање другарства за мене је постало неподношљиво. Онај ко одбија да буде загрљен, одмах бива избачен из школског друштва. Или си с нама, или си против нас.”
Родитељи као да су једва чекали забрану грљења. У времену које је обележено појавом опасних вируса, они осећају сигурност кад знају да њихово дете неће бити у опасности да му неки школски друг пренесе заразу. Стога у највећем броју подржавају одлуке директора. Другим речима, безбедније је пред рачунаром него у загрљају друга и другарице.
„Не плашимо се ових одлука”, изјавио је за „Њујорк тајмс” седамнаестогодишњи Дени Шнајдер, ученик њујоршке средње школе. „У ствари, одлуке школских одбора уопште нас и не дотичу. Напротив, код нас се сада јавио инат. Почињемо, дакле, с грљењем од седам ујутру!”
У школу или на плажу?
С ове стране Атлантика, у Италији, крајем школске 2008/2009. године директоре школа забринуло је нешто сасвим друго. Реч је о одевању ученика. Температуре су заиста високе, као летње, али град, односно школа, није плажа! Овим речима професори и директори покушали су да скрену пажњу родитељима који своју децу пуштају у школу одевену као да су кренули на плажу. Кратке мајице, још краће панталоне с ниским струком, ластиши од танга гаћица који вире изнад шортса, затим папуче (а не ципеле), шешири, качкети... и тако даље.
„Уколико за поједине делове тела кажемо да су интимни, онда их не можемо свакодневно показивати јавности”, изјавила је за италијански лист „Коријере дела сера” Франческа Карампин, директорка једне средње школе у Тренту. Гаетано Ло Монако, директор средње школе „Енрико Ферми” одлучио је да лично не дозволи улазак у школу ученицима који су дошли разголићени. Додуше, мода за плажу у тој школи није узела маха: директор је пресрео тек двоје „разголићених”... У Милану су се због оскудног облачења ђака такође побунили и професори и директори. Изјавили су да одлазак у школу није исто што и одлазак на сунчање...Будући да је крај школске године близу, ни родитељи, а ни ђаци нису се огласили. Сви су се уздржали од расправе, ишчекујући оцене. Узалуд су дневни листови објављивали анкете о томе шта становници мисле о одевању ученика. Сви као да чекају септембар. До тада ће још размислити о климатским и модним променама.
