Било је то време хладног рата између Сједињених Америчких Држава и Совјетског Савеза, време кад је цео свет с разлогом страховао за будућност. Трка за све снажнијим оружјем за масовно уништење пренела се с дотад познатих војишта – земље, воде и ваздуха – на свемир. Баш тих година Јуџин Роденбери, бивши пилот и полицајац из Лос Анђелеса, покушавао је да различитим телевизијским кућама прода сценарио нове научнофантастичне серије која би се звала „Караван ка звездама”.

Према његовој замисли, у далеком 23. веку, храбра посада свемирског брода бива послана да истражује бескраје васионе. Јуџин Роденбери, Џин за пријатеље, био је хуманиста и човек у многим ставовима испред свог времена. Да би будућим гледаоцима своју замисао учинио прихватљивом, причу је ставио у утопијско окружење у коме је човечанство, преживевши разарајући нуклеарни рат у 21. веку, коначно окренуло леђа национално-расним предрасудама и постало јединствена људска заједница. Тада је и Зефрам Кокрен изумео надсветлосни ворп погон који је довео Земљане у додир с другим свемирским цивилизацијама. Заједно, људи и ванземаљци, створили су Уједињену федерацију планета, чији је најважнији део била Звездана флота, моћна јединица намењена да истражује свемир, која ступа у везу с непознатим врстама и шири идеје о заједништву, разумевању и једнакости.

Ова прича учинила се довољно занимљивом власницима велике телевизијске куће НБЦ. Серији је дат нови, прикладнији наслов – „Звездане стазе”. Прва пилот-епизода процењена је као „превише интелектуална”, па је емитовање серије одложено. С нешто измењеном глумачком поставом и у опуштенијој атмосфери снимљена је друга пилот-епизода, емитована 8. септембра 1966. године. Од самог почетка издвојили су се ликови капетана Џејмса Тиберијуса Кирка (Вилијам Шатнер) и његовог првог официра и научног саветника господина Спока (Леонард Нимој), получовека полувулканца зашиљених ушију. Њихово пријатељство и потпуно различите личности обележили су „Звездане стазе”. Џејмс Кирк је приказан као пустолов, плаховит, увек спреман да ризикује и расположен за друштво лепих жена. Спок је био типичан Вулканац, уздржан, рационалан, логичан и без осећања. Овако замишљени ликови савршено су се уклопили у окружење остатка посаде.

Посада свемирског брода названог „Ентерпрајз” (Подухват) била је састављена од припадника бројних нација и раса, оба пола. Данас то можда и не изгледа тако чудно, али ставити у исту серију Афроамериканку, Јапанца, Руса и получовека полусвемирца заједно са осталим „прихватљивим” нацијама била је нечувена храброст. Тих шездесетих година прошлог века Америка је била ксенофобична земља оптерећена расизмом, шовинизмом, страхом од комуниста (читај Руса) и још није заборавила да су јој само две деценије пре тога Јапанци били највећи непријатељи. За разлику од осталих научнофантастичних серија чији, углавном површни, садржај није баш дотицао време у ком су настајале, „Звездане стазе” често су успевале да изразе тескобу савременог човека на јасан и недвосмислен начин. На пример, у епизоди „Мали приватни рат” отворено је критиковано америчко војно мешање у Вијетнаму, што је у ондашњим медијима била највећа табу тема.

Никел Николс као Ниота Упенда Ухура, официр за везу, заносна црнкиња у изазовно краткој сукњи, била је прва тамнопута глумица у историји америчке телевизије којој је дата значајнија улога у некој серији. Њена глума и утисак који је оставила потакли су многе младе Афроамериканке да постану глумице и остваре успешне каријере. Једна од њих, Вупи Голдберг, у знак захвалности, прихватила је и одиграла занимљиву улогу Гуинан у другом серијалу „Звездане стазе: Нова генерација”. Тада је изјавила да је као дете, гледајући „Звездане стазе”, рекла мајци: „Видела сам црнкињу на телевизији и она није глумила слушкињу!” За лик поручника Ухуре везана је још једна историјска анегдота. У епизоди „Платонова пасторчад” из 1968. године она и капетан Кирк страсно су се пољубили. То је био први међурасни пољубац снимљен на америчкој телевизији. Име Ухура није случајно изабрано јер на Свахили језику значи слобода.

Бродски лекар, поручник Леонард Мекој звани Коска (Дефорест Кели), био је капетанов „пријатељ, лични бармен, повереник, саветник и свештеник”. Његове сталне упадице и „пецкања” увек логичног и хладнокрвног Спока спадају у најзабавније делове серије. Ушао је у телевизијску историју честим коришћењем реченице: „Овај је мртав, Џиме” и досетком: „Ја сам лекар, а не… (на пример дизалица)” кад се од њега очекивало да уради нешто што није његов посао. Монтгомери Скот звани Скоти (Џејмс Дохан), главни бродски инжењер, Хикару Сулу (Џорџ Такеи), пилот-кормилар, и Павел Андрејевич Чеков (Валтер Кениг), навигатор, употпуњавали су посаду командног моста. Заставник Чеков појавио се тек у другој сезони оригиналног серијала. Роденбери је својевремено рекао да је навигатора руског порекла увео у серију изазван чланком објављеним у московској „Правди” где је наведено да, иако је Совјетски Савез водећа земља у космичким истраживањима, нема ниједног Руса у посади „Ентерпрајза”.

По многима главни јунак серије био је управо тај магични свемирски брод. Свака епизода почињала је следећим речима: „Свемир – последња граница. Ово је прича о путовањима свемирског брода ’Ентерпрајз’. Његов петогодишњи подухват је да истражује непознате нове светове, да налази нове облике живота и цивилизације, да храбро иде тамо где нико још није ишао.” „Ентерпрајз” је био добро опремљен за такву врсту путовања. Кретао се брзином осам пута већом од брзине светлости користећи ворп погон. Да бисмо боље разумели моћ овог погона, ево поређења: ворп фактор 8 једнак је брзини од 1103 трилиона километара на час. При оваквој брзини, цео Сунчев систем с краја на крај прелетели бисмо за невероватних 39 секунди! Али „Ентерпрајз” није био само брз. У борби, а њих је било много у још неистраженом и често непријатељском свемиру, „Ентерпрајз” је нападао моћним ласерима и фотонским торпедима, а бранио се пољем сила које је штитило бродски труп од противничког оружја. Посада је пролазила кроз врата која су се сама отварала, а брод напуштала и на њега се враћала телепортацијом. Међусобно су били у вези користећи се уређајима који ће данас сваког подсетити на мобилне телефоне.

Многи од ових уређаја и направа нису се први пут појавили у „Звезданим стазама”. Поједини аутори научне фантастике и занесењаци технологије будућности писали су и раније о већини од њих. Али никада пре ове серије није примењено толико новотарија на једном месту и у оквиру једног телевизијског програма. Кад су у питању специјални ефекти, они данашњем гледаоцу сигурно изгледају неубедљиво и наивно. Ја сам годинама био убеђен да је оригинални серијал снимљен у црно-белој техници јер су моји родитељи тада имали црно-бели телевизор. Кад сам много година касније набавио све епизоде првог серијала, мом изненађењу није било краја. Све је било снимљено у боји. НБЦ је поседовао студио с најсавременијом техником, а телевизори у боји били су на америчком тржишту прави хит.

Оригинални серијал „Звезданих стаза” приказиван је три године током којих је снимљено 79 епизода. Иако је на почетку сваке најављиван „петогодишњи подухват”, серијал је на крају треће сезоне прекинут јер су главешине НБЦ телевизије процениле да је гледаност опала толико да нема сврхе снимати наредне сезоне. Последња епизода приказана је 2. септембра 1969. године, само два месеца пошто је Нил Армстронг ступио на тло Месеца. Изгледало је да је то крај „Звезданих стаза”, свемирског брода „Ентерпрајз” и његове храбре посаде. Али прича је, на неки начин, тек почињала. Мале америчке телевизије откупиле су право за приказивање оригиналног серијала. Тако је он започео нови живот и током седамдесетих година епизоде су свакодневно приказиване на некој америчкој ТВ станици. „Звездане стазе” су се с једнаким успехом приказивале и у свету. Број љубитеља серије непрестано је растао, а с њим и притисак на ауторе да се настави снимање нових епизода. Џин Роденбери је намеравао да јунаке серије с малог екрана пренесе на велико платно. После неколико безуспешних покушаја, филмска кућа „Парамаунт” пристала је да уложи новац у филмски пројекат „Звезданих стаза”. На њихову одлуку сигурно је утицао и велики успех који су код публике постигли „Ратови звезда” и „Блиски сусрет треће врсте”. Тако се десет година после престанка приказивања серије окупила иста ауторска и глумачка екипа и у децембру 1979. године „Звездане стазе: Играни филм” доживеле су премијеру. Филм је „Парамаунту” донео веома пристојну зараду од око сто четрдесет милиона долара, па је одмах одлучено да се снима и његов наставак – „Звездане стазе: Канов гнев” – приказан 1982. године. Он се и данас сматра најбољим из серијала филмова с тематиком „Звезданих стаза”.

Џин Роденбери био је присиљен да напусти овај филм у току снимања, али није престао да ради на припремању нове телевизијске серије. Поучен судбином оригиналног серијала, приказивање новог понудио је мрежи малих, независних телевизија. Овим избором постигао је пун успех, па је прву епизоду гледало преко двадесет седам милиона људи широм Америке. Одлучио је да радњу серије помери још даље у будућност, у 24. век. Нови „Ентерпрајз” био је већи и моћнији, снабдевен најновијом технологијом као што су репликатори, уређаји који су производили све: од хране, одеће па до оружја. За разбибригу посаде коришћене су холо-платформе у којима су нарочите холо диоде емитовале невероватно животне пројекције предела, објеката и бића меморисаних у бродском рачунару. Ко год је пожелео могао је ту да јаше омиљеног коња окружен пејзажем родног краја или да ужива у троструком заласку сунаца на некој далекој, егзотичној планети. На командном мосту овако побољшаног брода била је сасвим нова посада предвођена капетаном Жан-Луком Пикаром (Патрик Стјуарт). Пикар је био официр сасвим другачијег кова него његов претходник Џејмс Кирк. Био је много озбиљнији, затворенији, али је у нови серијал донео нешто од духа времена легендарних капетана који су великим једрењацима крстарили земаљским океанима. Уместо логичног и неумољивог Спока, први официр на броду био је Вилијам Рајкер (Џонатан Фрикс), с времена на време опуштенији него што би требало, љубитељ лепих жена и пристојан џез солиста на тромбону. Поручник Дата (Брент Спинер) био је нешто сасвим ново, андроид – вештачки организам направљен у потпуности налик човеку. Његови напори да нађе своју људску страну и избрише разлику између уређаја и човека још један су допринос Џина Роденберија разбијању предрасуда и табуа. Тактички официр Ворф (Мајкл Дорн), Клингонац, био је један од најомиљенијих ликова у другом серијалу. Клингонци су били изразито ратничка култура с веома строгим моралним правилима, па је и Ворф приказан на такав начин. Марк Окранд, један од аутора „Звезданих стаза”, створио је посебан клингонски језик који је временом постао најомиљенији вештачки језик. На клингонски су, поред осталих, преведени Библија и сва Шекспирова дела, а написано је и неколико књига на овом језику. Неколико хиљада људи се на последњем попису у Великој Британији изјаснило као Клингонци.

„Звездане стазе: Нова генерација” приказиване су с великим успехом пуних седам сезона и снимљено је невероватних 178 епизода. Поред тога снимљена су и четири филма „Звезданих стаза” у којима су јунаци овог серијала играли главне улоге. Успех „Нове генерације” омогућио је да упоредо с приказивањем шесте сезоне почне приказивање сасвим новог, трећег серијала „Звездане стазе: Дубоки свемир 9”. Нови серијал донео је корените измене у приступу самој причи. Јунаци серијала смештени су на свемирску станицу „Дубоки свемир 9” коју су изградили Кардасијанци, раса која је била у сукобу с Федерацијом. Радња серијала прати готово епски сукоб Уједињене федерације планета с моћном коалицијом Доминион. Заповедник станице Бенџамин Сиско (Авери Брукс) био је први Афроамериканац коме је додељена главна улога у „Звезданим стазама”. Поред тога што је био официр Звездане флоте, он је носио и мистичну титулу Изасланик, јер је у овом серијалу и вера постала важан чинилац радње. Значајну улогу имали су и ликови који нису припадали сукобљеним странама, а међу њима се истицао Кварк (Армин Шимерман), власник најпосећенијег бара на станици „Дубоки свемир 9”. Многи заплети почињали су у његовом бару или су ту доживљавали врхунац. Он је био припадник расе Ференгија која је имала високо развијен осећај за трговину и израбљивање других и само један циљ – што већу зараду. У овако замишљеном тексту немогуће је описати сву разноликост ликова који су прошли кроз седам сезона и 176 епизода.

У току приказивања серијала „Звездане стазе: Дубоки свемир 9” десило се нешто незапамћено у историји телевизије: почело је приказивање четвртог серијала „Звездане стазе: Војаџер”. Тако су у једном кратком временском раздобљу, међусобно преклопљена, приказивана три серијала „Звезданих стаза”. Ово је омогућило ауторима да поједине ликове из једног серијала преместе у други, или да један серијал („Звездане стазе: Војаџер”) започну у окружењу другог („Звездане стазе: Дубоки свемир 9”). „Звездане стазе: Војаџер” враћају причу у старе оквире, опет се радња догађа на свемирском броду, али овог пута то није „Ентерпрајз” него нови, брзи и моћно наоружани „Војаџер” који је непознатом силом у тренутку пребачен на други крај галаксије, 70.000 светлосних година далеко од Земље. Прича прати напорни повратак његове посаде кући уз бројне пустоловине које су на том дугом путу морали да прођу. Капетан Војаџера је, први пут у „Звезданим стазама”, једна жена, Кетрин Џенвеј (Кејт Мулгрев). Овај серијал је, барем што се поделе улога тиче, био најженственији, у најбољем смислу те речи. Поред капетанице Џенвеј, ту је била Белана Торес (Роксан Досон), главни бродски инжењер, непредвидиви и ватрени производ укрштања две расе – људске и клингонске. Привлачна Седма од Девет (Џери Рајан) измамила је многобројне уздахе мушког дела публике „Звезданих стаза”. Иако је припадала људској раси, као дете отели су је припадници Борга, био-механичке културе устројене попут великог космичког мравињака која је присилно регрутовала нове чланове савлађујући и уништавајући целокупне цивилизације. Седму од Девет (што је њено борговско име) посада „Војаџера” насилно је одвојила од Колектива (назив за борговско друштво) и кроз цео серијал она се борила да поврати своју изгубљену људскост и ослободи се свега борговског у себи.

„Звездане стазе: Војаџер” приказиване су као и претходна два серијала пуних седам година током којих је приказано 172 епизоде, последња у мају 2001. године. Исте године почело је приказивање петог серијала „Звездане стазе: Ентерпрајз”. Радња је враћена из далеке будућности 24. века у нама блискији 22. век, на саме почетке људског истраживања дубоког свемира. Главни јунаци су чланови посаде првог међузвезданог свемирског брода „Ентерпрајз”, по коме је и цео серијал добио име. Опрема којом су располагали није била тако развијена као код летелица из далеке будућности, унутрашњост брода подсећала је више на неку данашњу подморницу, није било телепортера, врата која се сама отварају и брод нису штитила моћна поља сила. Опасности које је посада овог „Ентерпрајза” морала да савлада зато су биле веће, а пустоловине озбиљније. Капетан Џонатан Арчер (Скот Бакула) приказан је као прави образац харизматичног јунака. Његов антипод била је Т’Пол (Јолене Блалок), прелепа и истовремено крхка Вулканка, придодата посади да би надзирала још непоуздану људску расу у њеним првим корацима ка звездама. Иако добро замишљен, овај серијал није достигао омиљеност претходних. Изгледало је да после 18 година сталног присуства „Звезданих стаза” на телевизијским екранима није много тога остало да се истражује. Кад је серијал „Звездане стазе: Ентерпрајз” у фебруару 2005. године прекинут после само четири сезоне и 98 приказаних епизода, многи су помислили да је сага о „Звезданим стазама” овог пута окончана. Али, преварили су се.

Прича о овом културном феномену није могла да се заврши тек тако, неуспехом. У протеклих 40 година „Звездане стазе” прерасле су оквире телевизијске и филмске забаве и постале појава за себе. Стотине и стотине клубова љубитеља серије окупљају десетине хиљада чланова на свим континентима (баш свим, јер љубитеља има и на Антартику). „Звездане стазе” преточене су у књиге, стрипове, документарне и научне емисије, музику, друштвене и рачунарске игре. Прешле су дуги пут од шездесетих година прошлог века и хладним ратом подељеног света и ушле у несигурни и неизвесни почетак 21. века. Ове године се с поносом обележава 40 година откако су људи стигли до Месеца и са зебњом присећа да 37 година ниједан човек није отишао даље од Земљине орбите. Али, зато је ту нови спектакуларни, једанаести филм „Звезданих стаза” да нас подсети, охрабри и наведе да подигнемо поглед ка звездама. Јер тамо је наша будућност и последња граница коју морамо савладати. Зато, гледајте „Звездане стазе” и живите дуго и напредујте

Свемирски брод (тешка крстарица) НЦЦ-1701
Класа: Конститушн
Маса: 190.000 метричких тона
Дужина: 288,6 метара
Ширина: 127 метара (такозвани тањир)
Висина: 72,6 метара (23 палубе)
Главни погон: 2 ворп погонске гондоле типа Кокрен
Помоћни погон: 2 фузиона импулсна мотора
Брзина крстарења: Ворп фактор 6
Максимална брзина: Ворп фактор 8 Официри: 43 Посада: 387 Телепортери: 4 персонална, 5 нужних и 2 теретна Наоружање Ласери: 3 батерије са по 2 ласера Фотонска торпеда: 2 батерије

У току приказивања серијала „Звездане стазе: Нова генерација”, 1991. године преминуо је Џин Роденбери. Његов хуманистички поглед на свет утицао је на целе генерације. Први амерички свемирски шатл добио је 1974. године име по „Ентерпрајзу”, легендарном броду и заштитном знаку „Звезданих стаза”. Други свемирски шатл „Колумбија” понео је 1992. године у малој капсули део земних остатака Џина Роденберија у орбиту око Земље. Прошле године преминула је и његова супруга Мејџел Роденбери, глумица која је играла у бројним епизодама серије. Поштујући њену и вољу њеног супруга, предузеће „Селестис” послаће њихов пепео, овог пута не у орбиту око Земље него у дубоки свемир. Тако ће се Џин Роденбери отиснути пут звезданих стаза, тамо где је одувек припадао