|
|
СВЕ ЗА ЉУБАВ
Уз готово сва значајна новинарска имена америчког листа „Њујорк тајмс” везана је нека занимљивост. Тако се прича да је Јуџин Малеска, дугогодишњи уредник енигматике, каријеру почео направивши пословни прекршај. Наиме, своју прву укрштеницу господин Малеска направио је као студент 1933. године. Под 1 водоравно уписао је „најлепша девојка у студентском дому”, а као одговор „Џин”. Било је то име његове девојке, касније супруге.
|
|
 |
|
Ватрогасац Јан Холим из града Делфта, у Холандији, дуго је кашљао после гашења великог пожара у једној градској пивници. Нагутао се дима, а хладноћа и влага само су допринеле да се невоље с грлом наставе. Да би себи олакшао рад, Јан је пио сируп који му је жена купила у апотеци. Од бочице с течношћу која му је смиривала кашаљ није се одвајао. Носио ју је у џепу капута.
Једне вечери, док је шетао улицом, ватрогасац се изненада нашао у пламену: запалио се капут на њему. Био је затечен ватром која се на њему разгорела из непознатог разлога, па је, уместо да баци капут, стајао потпуно пометен. Срећом, пришли су му пролазници и својом одећом угасили пламен.
Јан је захвалио спасиоцима, а кад је један од њих, хемичар по занимању, затражио да капут однесе у лабораторију на испитивање и утврди шта је изазвало пожар, драге воље је пристао.
Откривено је да је узрок изненадне ватре на капуту био сируп који је човек носио у џепу а који је садржавао запаљиву супстанцу. Пошто поклопац бочице није био добро затворен, сируп се излио у џеп, а трење тканине која га је упила приликом ходања изазвало је пожар. |
На суду у Регенсбургу, у Баварској, води се необичан спор. Због неразјашњених околности случаја, имена учесника неће бити наведена. Елем, једна тридесетпетогодишња госпођа из оближњег места тужила је свог зубара због препада, отимања имовине и наношења душевних повреда.
Како је у оптужници наведено, зубар је током ноћи кроз прозор ушао у кућу своје пацијенткиње, везао је за столицу, насилно јој отворио уста а потом јој извадио протезу коју јој је направио у својој ординацији и побегао. Жена је одмах позвала полицију која је без много муке привела зубара.
На питање зашто је то учинио, мирно је одговорио да је здравствено осигурање његове пацијенткиње одбило да плати износ од 600 евра колико кошта протеза, јер тај износ премашује могућности осигуранице. Убеђен да је госпођа знала за то и да га је злоупотребила, само је наплатио свој рад. На суду је да пресуди. |
За господина Жана Белтрана из Лиона, у Француској, нико није знао све до 1996. године. Тада се о њему, или боље рећи о необичним догађајима који су га пратили, прочуло по целој земљи. Готово све новине пренеле су невероватну животну причу господина Белтрана, објављену под насловима „Ко се боји грома”, „Пет удара”, „Јачи од грома”.
Господин Белтран доживео је удар грома у лето 1992. године кад је имао шездесет две године. Прилегао је после ручка да се одмори а из сна га је тргла снажна јека и подрхтавање тла. Требало му је времена да се расани и схвати шта догодило. Кућа је остала нетакнута, али он је од силине удара остао без два предња зуба.
Ипак, то није био и једини удар грома који је господин Белтран преживео. Неколико месеци касније поново је био жртва непогоде, овог пута без последица. Игра громова и господина Белтрана поновила се пет пута до 1996. године. Тада је преминуо, природном смрћу, у постељи. |
СИГУРНОСНИ ДОЊИ ВЕШ
Један модни детаљ покренуо је необичну друштвену расправу у америчким круговима. Наиме, на модној ревији одржаној у Сао Паулу, у Бразилу, приказан је женски доњи веш с уграђеним сензорима које могу да прате сателити широм света. Креаторка Лусија Лорио објаснила је да је овај леп и удобан веш осмислила и као јединствену заштиту за жену. Уколико се нађе у невољи или буде отета, свака жена би захваљујући невидљивим сензорима била лако откривена и спасена.
Али, производ госпође Лорио наишао је на подељена мишљења. Многи су овај доњи веш назвали виртуелним појасом невиности, јер ће га својим супругама куповати љубоморни мужеви да би у сваком тренутку знали где су им вољене. |
Прослављајући тридесетогодишњицу оснивања, „Лего” је лансирао нарочиту серију коцкица у виду стилизованих фигура омиљених извођача поп-музике (од Мадоне до Ејми Вајнхаус), чувених спортиста као што је Дејвид Бекам, глумаца попут Бреда Пита и Анђелине Жоли (приказаних чак и с децом у наручју) и многих других познатих личности. Све ово је, међутим, намењено превасходно колекционарима и за сада се још не може наћи у продаји. Од када је основан 1978. године, „Лего” је произвео и продао око четири милијарде коцака и постао водеће предузеће у моделарству и, уопште, у индустрији играчака.
|
Догодило се управо особи која има болесни страх од змија, шездесет двогодишњој Аустралијанки Естер Хонегер из Фани Беја, у близини Дарвина, на северу континента. Кад је 5. децембра 2008. године кренула на починак, нашла се окружена мноштвом малих питона: једни су се подвлачили испод тепиха, а други пели на узглавље кревета или пузећи увијали око ногу столице. Ужаснута призором, истрчала је из собе, али је и на огради степеница угледала змије...
Припадници цивилне заштите стигли су заједно с једним професионалним ловцем на гмизавце који је на крову открио легло одакле су питони преко цеви за вентилацију стигли до спаваће собе госпође Хонегер.
Иако је тог дана из куће однето четрнаест ових змија, претрага је настављена јер је познато да женка питона полаже углавном 25–30 јаја. Иначе, ово нису отровне змије, достижу дужину и до десет метара, а опасне су зато јер своје жртве (може да буде и човек) убијају гушењем.
|
Илустровао Андреј Војковић
|
