Verovatno ne postoji životinja o kojoj se više priča nego što je bubašvaba. Gotovo da je neizbežna tema na svakom mestu i u svakom društvu. O bubašvabama raspravljaju hemičari, nuklearni fizičari, tehnolozi, prirodnjaci, prodavci, domaćice. Ovi insekti su na lošem glasu. U stvari, teško da postoje omraženije životinje. Pri samoj pomisli kako se roje po prljavim i mračnim mestima, kanalizaciji i potom haraju po kuhinjama i kupatilima zagađujući hranu i šireći bolesti, mnoge podilazi jeza. A pri tome, bubašvabe su zastrašujuće izdržljive i teško ih je obuzdati. Mogu da izdrže mesec dana bez hrane, nedelju dana bez glave (potom se osuše jer više ne mogu da piju vodu), bez vazduha mogu i do četrdeset minuta, voda im ne smeta, a otporne su i na radijaciju.

Ipak, reklo bi se od pamtiveka, čovek ne odustaje od namere da nepoželjnim bubašvabama stane na put. A jesu li s pravom omražene i zaista neuništive?

Naučnici su uspeli da opišu oko 3500 vrsta bubašvaba, primarno krilatih insekata latinskog imena Blattaria,, a veruje se da ih ima barem još toliko neistraženih. Na Zemlji su već milionima godina, iz doba kambijuma. Potiču iz toplih, tropskih predela gde i danas, naročito u šumama ekvatorijalnog pojasa, živi većina vrsta. Unutar drvenih brodova, uz čije zidove su se uspele, bubašvabe su se raširile po celom svetu.

Veruje se da su najraniji zglavkari ove vrste bili strvinari i svaštojedi koji su se hranili truleži. Nisu bili probirljivi, već halapljivi i plodni. Ženke prabubašvaba donosile su na svet po nekoliko stotina bledih nimfi koje su potom nastavile da legu sopstvene potomke. Da su svi oni uspeli da prežive, na Zemlji bi za nekoliko godina bilo više od deset milijardi jedinki. Na sreću, nisu jer su mnoge postale plen grabljivica, neke se zarazile parazitima a većina preostalih završila je pod nogama dinosaurusa. Bilo je bezbroj načina da budu istrebljene, a da prežive samo nekoliko. Jedan od osnovnih bio je da se višestruko prilagode.
Tek nekoliko retkih vrsta uspelo je da se privikne na hladnoću i surove uslove života na Severnom i Južnom polu. U kontinentalne krajeve umerene klime prodrlo je desetak vrsta i tu naselilo zatvorene prostore koje koristi čovek. Uz prostor, bubašvabe su prisvojile i njegove namirnice uništavajući mu zalihe hrane.

Ipak, nametljivi i halapljivi sustanar nije uspeo da stekne ni lep izgled da bi, bar zbog toga, dobio čovekovu naklonost. Telo pokriveno smolastocrnim tamnim i sjajnim pokrilcima dostiže prosečnu dužinu od tri centimetra, spljošteno je, mekano i deluje debelo, oči su velike, dva dugačka pipka ispod njih nalik su na bičeve, a tri para maljavih nogu omogućavaju brzo kretanje. Krila su kod nekih vrsta dugačka a kod drugih izgubljena, uglavnom služe za kratko jedrenje ili održavanje ravnoteže.

Bubašvabe su vremenom počele da se razlikuju po boji, ponašanju i životnom ciklusu. Tako neke žive u lišću, dok druge najviše vole da se zavlače pod krevet. Nekoliko novih vrsta živi unutar mravinjaka nemilice iskorišćavajući svoje domaćine. Neke vrste pak oprašuju cveće. Na Saravaku i Borneu, gde se uzgaja vinova loza, bubašvabe Uvaria elmeri oprašuju čokote koji imaju miris nalik na trulež koji ih privlači. Tragajući za izvorom hrane, one oprašuju lozu. Naravno, količina hrane je ograničena, a samim tim i broj bubašvaba koje su tu nastanjene. Ukoliko bi se dogodilo da izumru, i ova vrsta loze bi nestala.

Iako je dolazak na svet bubašvaba isti (iz jaja koja ženka nosi između poslednja dva trbušna segmenta pre nego što ih odloži pojavljuju se larve koje podsećaju na odrasle ali nemaju krila i podležu brojnim promenama) ljubavni život im je raznolik. Neke vrste čine samotnjaci koji se sakupljaju jedino zbog parenja, druge žive u manjim ili većim zajednicama. Bubašvaba Cryptocerus spp. živi u hladnim šumama, u trulim deblima prašuma. Nakon uspešnog udvaranja par gradi skrovište na tlu prekrivenom trulim lišćem i tu zajedno provode ostatak života. Požrtvovani su i kao roditelji koji o svom potomstvu brinu do kraja života.

Uprkos tome što hiljadama godina žive s bubašvabama, ljudi i dalje imaju snažan otpor pa i osećaj gađenja prema ovim životinjama.
Najnovija istraživanja jedne od kućnih vrsta, obične bubašvabe, Blatta orientalis,otkrivaju šta je čovek sve propustio. Saznalo se da se kod nekih vrsta mužjaci tuku kako bi se udvarali ženki. Kod drugih ženke biraju mužjake na osnovu njihovog mirisa i, pokazalo se, više vole one koji mirišu „pitomije”. Kad imaju mladunce, ženka ih svuda nosi na leđima. Pojedine vrste postaju veoma ratoborne ukoliko u kući ima mnogo bubašvaba, neke imaju sposobnost da prate tragove drugih kako bi došle do hrane.

Godinu za godinom ovi insekti postaju još složeniji stvarajući svoj svet ispod ljudskih nogu. Veliki broj bubašvaba koje s čovekom dele prostor potpuno su bezopasne, ali ima i onih koje mogu da budu nosioci raznih zaraznih klica i mogu da proizvode belančevine koje podstiču astmu i druge vrste alergija.
Istini za volju, iako sve gradske vrste nalikuju jedna drugoj, razlikuju se u brojnim osobinama i izgledu. Američka bubašvaba, Periplaneta americana , poreklom iz Afrike, ima jedinstven način ishrane – jede hartiju, kosu, hleb, voće, korice knjiga, ribu, kikiriki, stari pirinač, životinjsku kožu, odeću, uginule insekte. Bubaruse, Blattella germanica , verovatno najčešća vrsta, obožavaju kuhinje i čini se da nisu sposobne da žive bez ljudi. Ženke imaju upadljivu mrežu punu jajašaca koju vuku za sobom sve do dolaska naslednika na svet.

Obična bubašvaba, Blatta orientalis , mnogo je tamnija od svoje gradske prijateljice bubaruse, a uz kuhinju voli i podrum. U međuvremenu, bubašvabe sa Surinama, Pycnoscelus surinamensis, obožavaju da žive u povrću. Razmnožavaju se u svojoj prirodnoj okolini, Indomaleziji, ali ukoliko ih premestimo drugde postaju aseksualne. Ženke oplođuju ženke, dok su mužjaci potpuno nezainteresovani.
Iako se čini da kućne vrste bubašvaba postaju sve otpornije i uspešnije u borbi s ljudima, teško je reći da li je baš tako. Uočeno je da su brojne vrste, zahvaljujući otporu čoveka, verovatno pred istrebljenjem. Panesthia lata jedna je od njih. Nekada rasprostranjena na australijskom ostrvu Lord Hovi, ova vrsta bubašvaba nije viđena još od šezdesetih godina prošlog veka. Tokom 2003. godine nekoliko primeraka viđeno je na okolnim ostrvima, ali budućnost im je neizvesna.

I pretpostavke da bi bubašvabe preživele nuklearni rat dovedene su u sumnju. Mnoge vrste već sada su prava retkost. Suočene sa svakojakim, pre svega hemijskim sredstvima za uništenje, one ni u prirodi više nemaju zaštitnika – gube staništa, prete im biozagađenje i klimatske promene. Prirodnjaci kažu da bubašvabe lagano nestaju. Ma šta čovek mislio o njima, one su još jedna vrsta koju bi Zemlja jednog dana mogla da izgubi.