Вероватно не постоји животиња о којој се више прича него што је бубашваба. Готово да је неизбежна тема на сваком месту и у сваком друштву. О бубашвабама расправљају хемичари, нуклеарни физичари, технолози, природњаци, продавци, домаћице. Ови инсекти су на лошем гласу. У ствари, тешко да постоје омраженије животиње. При самој помисли како се роје по прљавим и мрачним местима, канализацији и потом харају по кухињама и купатилима загађујући храну и ширећи болести, многе подилази језа. А при томе, бубашвабе су застрашујуће издржљиве и тешко их је обуздати. Могу да издрже месец дана без хране, недељу дана без главе (потом се осуше јер више не могу да пију воду), без ваздуха могу и до четрдесет минута, вода им не смета, а отпорне су и на радијацију.

Ипак, рекло би се од памтивека, човек не одустаје од намере да непожељним бубашвабама стане на пут. А јесу ли с правом омражене и заиста неуништиве?

Научници су успели да опишу око 3500 врста бубашваба, примарно крилатих инсеката латинског имена Blattaria,, а верује се да их има барем још толико неистражених. На Земљи су већ милионима година, из доба камбијума. Потичу из топлих, тропских предела где и данас, нарочито у шумама екваторијалног појаса, живи већина врста. Унутар дрвених бродова, уз чије зидове су се успеле, бубашвабе су се рашириле по целом свету.

Верује се да су најранији зглавкари ове врсте били стрвинари и сваштоједи који су се хранили трулежи. Нису били пробирљиви, већ халапљиви и плодни. Женке прабубашваба доносиле су на свет по неколико стотина бледих нимфи које су потом наставиле да легу сопствене потомке. Да су сви они успели да преживе, на Земљи би за неколико година било више од десет милијарди јединки. На срећу, нису јер су многе постале плен грабљивица, неке се заразиле паразитима а већина преосталих завршила је под ногама диносауруса. Било је безброј начина да буду истребљене, а да преживе само неколико. Један од основних био је да се вишеструко прилагоде.
Тек неколико ретких врста успело је да се привикне на хладноћу и сурове услове живота на Северном и Јужном полу. У континенталне крајеве умерене климе продрло је десетак врста и ту населило затворене просторе које користи човек. Уз простор, бубашвабе су присвојиле и његове намирнице уништавајући му залихе хране.

Ипак, наметљиви и халапљиви сустанар није успео да стекне ни леп изглед да би, бар због тога, добио човекову наклоност. Тело покривено смоластоцрним тамним и сјајним покрилцима достиже просечну дужину од три центиметра, спљоштено је, мекано и делује дебело, очи су велике, два дугачка пипка испод њих налик су на бичеве, а три пара маљавих ногу омогућавају брзо кретање. Крила су код неких врста дугачка а код других изгубљена, углавном служе за кратко једрење или одржавање равнотеже.

Бубашвабе су временом почеле да се разликују по боји, понашању и животном циклусу. Тако неке живе у лишћу, док друге највише воле да се завлаче под кревет. Неколико нових врста живи унутар мравињака немилице искоришћавајући своје домаћине. Неке врсте пак опрашују цвеће. На Сараваку и Борнеу, где се узгаја винова лоза, бубашвабе Uvaria elmeri опрашују чокоте који имају мирис налик на трулеж који их привлачи. Трагајући за извором хране, оне опрашују лозу. Наравно, количина хране је ограничена, а самим тим и број бубашваба које су ту настањене. Уколико би се догодило да изумру, и ова врста лозе би нестала.

Иако је долазак на свет бубашваба исти (из јаја која женка носи између последња два трбушна сегмента пре него што их одложи појављују се ларве које подсећају на одрасле али немају крила и подлежу бројним променама) љубавни живот им је разнолик. Неке врсте чине самотњаци који се сакупљају једино због парења, друге живе у мањим или већим заједницама. Бубашваба Cryptocerus spp. живи у хладним шумама, у трулим деблима прашума. Након успешног удварања пар гради скровиште на тлу прекривеном трулим лишћем и ту заједно проводе остатак живота. Пожртвовани су и као родитељи који о свом потомству брину до краја живота.

Упркос томе што хиљадама година живе с бубашвабама, људи и даље имају снажан отпор па и осећај гађења према овим животињама.
Најновија истраживања једне од кућних врста, обичне бубашвабе, Blatta orientalis,откривају шта је човек све пропустио. Сазнало се да се код неких врста мужјаци туку како би се удварали женки. Код других женке бирају мужјаке на основу њиховог мириса и, показало се, више воле оне који миришу „питомије”. Кад имају младунце, женка их свуда носи на леђима. Поједине врсте постају веома ратоборне уколико у кући има много бубашваба, неке имају способност да прате трагове других како би дошле до хране.

Годину за годином ови инсекти постају још сложенији стварајући свој свет испод људских ногу. Велики број бубашваба које с човеком деле простор потпуно су безопасне, али има и оних које могу да буду носиоци разних заразних клица и могу да производе беланчевине које подстичу астму и друге врсте алергија.
Истини за вољу, иако све градске врсте наликују једна другој, разликују се у бројним особинама и изгледу. Америчка бубашваба, Periplaneta americana , пореклом из Африке, има јединствен начин исхране – једе хартију, косу, хлеб, воће, корице књига, рибу, кикирики, стари пиринач, животињску кожу, одећу, угинуле инсекте. Бубарусе, Blattella germanica , вероватно најчешћа врста, обожавају кухиње и чини се да нису способне да живе без људи. Женке имају упадљиву мрежу пуну јајашаца коју вуку за собом све до доласка наследника на свет.

Обична бубашваба, Blatta orientalis , много је тамнија од своје градске пријатељице бубарусе, а уз кухињу воли и подрум. У међувремену, бубашвабе са Суринама, Pycnoscelus surinamensis, обожавају да живе у поврћу. Размножавају се у својој природној околини, Индомалезији, али уколико их преместимо другде постају асексуалне. Женке оплођују женке, док су мужјаци потпуно незаинтересовани.
Иако се чини да кућне врсте бубашваба постају све отпорније и успешније у борби с људима, тешко је рећи да ли је баш тако. Уочено је да су бројне врсте, захваљујући отпору човека, вероватно пред истребљењем. Panesthia lata једна је од њих. Некада распрострањена на аустралијском острву Лорд Хови, ова врста бубашваба није виђена још од шездесетих година прошлог века. Током 2003. године неколико примерака виђено је на околним острвима, али будућност им је неизвесна.

И претпоставке да би бубашвабе преживеле нуклеарни рат доведене су у сумњу. Многе врсте већ сада су права реткост. Суочене са свакојаким, пре свега хемијским средствима за уништење, оне ни у природи више немају заштитника – губе станишта, прете им биозагађење и климатске промене. Природњаци кажу да бубашвабе лагано нестају. Ма шта човек мислио о њима, оне су још једна врста коју би Земља једног дана могла да изгуби.