Rođen 6. aprila 1483. godine kao Rafaelo Santi u Urbinu, jednom od kulturnih središta u srcu Italije, dečak je od detinjstva bio predodređen da zaplovi umetničkim vodama. Slikar Đovani Santi di Pjetro, Rafaelov otac, shvatio je da mu je sin izuzetno nadaren i zato je veoma rano počeo da ga uvodi u tajne zanata. Već kao dečaka upoznavao ga je s uticajnim ljudima iz umetničkih krugova – za Rafaela su te veze bile dragocene do kraja života.

Nažalost, kad je imao samo jedanaest godina, Rafaelu umire otac. Iako se zna da je jedno vreme boravio u Peruđi, nije sasvim jasno da li je postao đak slikara Peruđina (1445–1523), ali je izvesno da je bio pod njegovim jakim uticajem. Pojedine Rafaelove slike iz ranog razdoblja toliko su slične Peruđinovim da se čini kao da ih je uradila ista osoba.

Prelomni trenutak desio se kad se 1504. godine Rafael preselio u Firencu, gde je dobio je priliku da se upozna s delima dvojice velikana – Mikelanđela (1475–1564) i Leonarda da Vinčija (1452–1519). Njihove slike, crteži i skulpture do te mere su zadivile i uticale na mladog umetnika da je počeo da slika mekše i slobodnije, stvorivši prepoznatljiv stil. To se najbolje vidi na brojnim platnima Bogorodica nastalim u tim godinama: Rafaelove Madone odišu majčinskom ljubavlju, finoćom i mirnoćom, jedinstvenom za ovog slikara.

Konačnu potvrdu da je zaista postao jedan od najuticajnijih umetnika svog vremena Rafael dobija 1508. godine kad ga je papa Julije II pozvao da dođe u Rim i da za njega radi u Vatikanu. I sam predani katolik, toliko se dopao papi da je ubrzo postao jedan od najomiljenijih umetnika Svete stolice. Mladi slikar iz Urbina stvara dela koja se i danas ubrajaju među najnadahnutija u istoriji umetnosti. Po nalogu pape Julija II radio je freske u privatnim odajama Vatikana, poznatim kao „stance”. O jednoj od tih zidnih slika – „Atinska škola” – pisali smo u „Zabavniku” broj 2773, objavljenom 1. aprila 2005. godine. Inače, skoro u isto vreme kad i Rafaelo, Mikelanđelo je u Vatikanu oslikavao tavanicu Sikstinske kapele. Kad je Lav æ postao novi vrhovni poglavar Rimokatoličke crkve, Rafael je i dalje ostao u velikoj milosti Svete stolice.

Kao da je znao da neće dugo živeti, sve što je radio Rafael je činio s puno žara. Osim u slikarstvu, oprobao se i u vajarstvu, arhitekturi, poeziji. Međutim, nisu mu bila strana ni ovozemaljska uživanja. Pošto je dobro zarađivao, živeo je u otmenom kraju Rima, u raskošnoj vili urađenoj po nacrtima Bramantea (1444–1514), arhitekte koji je, između ostalog, radio na potpunom preuređenju bazilike Svetog Petra.
Veoma naočit, guste i tamne kose, izuzetno otmenog ponašanja, Rafael je magnetskom snagom privlačio lepši pol. Zanimljivo je da se ipak nikad nije oženio, ali je jednoj ženi na kraju poklonio srce. Bila je to Margerita Luti, pekareva (fornaro) kćerka, zbog čega je u Rimu bila poznata kao „La Fornarina”.

Za Rafaela je Margerita – u početku njegova ljubavnica, potom model –postala neka vrsta muze koja ga je nadahnula da naslika mnoštvo čuvenih ženskih portreta. Dokaz da se radilo o obostranoj ljubavi bila je neopoziva Margeritina odluka da, kad je slikar umro, ode u manastir i zamonaši se.

Nije sasvim pouzdan uzrok Rafaelove smrti. Slavni umetnik napustio je ovaj svet 1520. godine, istog datuma kad se i rodio, u trideset sedmom letu. Kad je zbog jake groznice pao u postelju, niko nije slutio tragičan ishod. On je, po svoj prilici, naslutio da mu se bliži kraj jer je pozvao sveštenika da bi primio poslednju pričest. Petnaest dana imao je visoku temperaturu i groznicu kojoj se ne zna tačan uzrok. Da li je imao grip? Da li je, kako navode pojedini istoričari umetnosti, bio suviše iscrpljen posle burne noći provedene sa svojom pekaricom? Da li su lekari preterali ispuštajući mu krv, uobičajen postupak u tim vremenima?

Rafael prikazuje Majku Božiju kako se igra s Hristom, oboje u ruci drže karanfile. Botaničko ime ovog cveta je Dianthus, naziv nastao od grčkih reči „dios” – bog i „anthos” – cvet, još u vreme grčkog botaničara Teofrasta. Međutim, u nekim hrišćanskim predanjima kaže se da se cvet karanfila pojavio dok je Marija plakala ispod raspeća svog sina.
Inače, Rafael je ovo platno očigledno uradio pod uticajem Leonarda da Vinčija i njegove slike Bogorodice s Hristom koji drži cveće, platno poznato kao „Benoa Madona”.

Zanimljivo je da je tek 1991. godine utvrđeno da je slika original. Do tada se verovalo da je platno, koje je od 1853. godine krasilo dvorac vojvode od Nortamberlenda, jedna od kopija izgubljenog Rafaelovog originala. Kad je stručnim postupkom potvrđeno da se radi o delu koje je naslikao lično Rafael, počelo je nadmetanje za kupovinu slike. Londonska Nacionalna galerija ponudila je najveću svotu – portret Bogorodice otkupljen je za šezdeset šest miliona dolara.

Ovo ulje na platnu dosta je malo: 27,9 sa 22,4 centimetra. Rafael je očigledno imao nameru da slika bude nešto malo veća od molitvenika. Iako se ne zna sasvim pouzdano, Rafael je platno verovatno uradio za mladu udovicu po imenu Madalena delji Odi koja se spremala da se zamonaši. Pošto se ulaskom u manastir svako odriče gotovo svih zemaljskih poseda, slika je trebalo da bude jedna od retkih stvari koje je Madalena mogla da ponese sa sobom. To objašnjava njenu veličinu i prizor koji se vidi kroz prozor: bila je dovoljno mala da se novoprimljenoj monahinji ne zameri što ju je unela u manastir, a Madalenu je osunčani predeo mogao da podseti na prethodni život, onaj van manastirskih zidova. Ako je htela, lako je mogla da je nosi kud god bi krenula.Rafael je ovu sliku završio 1507. ili 1508. godine tehnikom koja nije bila nova, ali je tek osvajala italijanske i druge evropske slikare – ulje na platnu. Bez obzira na to što je postupak za njega možda bio još nedovoljno istražen, očigledno je da je savršeno vladao paletom. Vidi se to dobro, recimo, na plavičastim tonovima Marijine haljine, vešto urađenom prelamanju svetla i tame, finoći bele kože Marije i Hrista, sitnim pojedinostima poput cvetova karanfila.