Рођен 6. априла 1483. године као Рафаело Санти у Урбину, једном од културних средишта у срцу Италије, дечак је од детињства био предодређен да заплови уметничким водама. Сликар Ђовани Санти ди Пјетро, Рафаелов отац, схватио је да му је син изузетно надарен и зато је веома рано почео да га уводи у тајне заната. Већ као дечака упознавао га је с утицајним људима из уметничких кругова – за Рафаела су те везе биле драгоцене до краја живота.

Нажалост, кад је имао само једанаест година, Рафаелу умире отац. Иако се зна да је једно време боравио у Перуђи, није сасвим јасно да ли је постао ђак сликара Перуђина (1445–1523), али је извесно да је био под његовим јаким утицајем. Поједине Рафаелове слике из раног раздобља толико су сличне Перуђиновим да се чини као да их је урадила иста особа.

Преломни тренутак десио се кад се 1504. године Рафаел преселио у Фиренцу, где је добио је прилику да се упозна с делима двојице великана – Микеланђела (1475–1564) и Леонарда да Винчија (1452–1519). Њихове слике, цртежи и скулптуре до те мере су задивиле и утицале на младог уметника да је почео да слика мекше и слободније, створивши препознатљив стил. То се најбоље види на бројним платнима Богородица насталим у тим годинама: Рафаелове Мадоне одишу мајчинском љубављу, финоћом и мирноћом, јединственом за овог сликара.

Коначну потврду да је заиста постао један од најутицајнијих уметника свог времена Рафаел добија 1508. године кад га је папа Јулије ИИ позвао да дође у Рим и да за њега ради у Ватикану. И сам предани католик, толико се допао папи да је убрзо постао један од најомиљенијих уметника Свете столице. Млади сликар из Урбина ствара дела која се и данас убрајају међу најнадахнутија у историји уметности. По налогу папе Јулија ИИ радио је фреске у приватним одајама Ватикана, познатим као „станце”. О једној од тих зидних слика – „Атинска школа” – писали смо у „Забавнику” број 2773, објављеном 1. априла 2005. године. Иначе, скоро у исто време кад и Рафаело, Микеланђело је у Ватикану осликавао таваницу Сикстинске капеле. Кад је Лав æ постао нови врховни поглавар Римокатоличке цркве, Рафаел је и даље остао у великој милости Свете столице.

Као да је знао да неће дуго живети, све што је радио Рафаел је чинио с пуно жара. Осим у сликарству, опробао се и у вајарству, архитектури, поезији. Међутим, нису му била страна ни овоземаљска уживања. Пошто је добро зарађивао, живео је у отменом крају Рима, у раскошној вили урађеној по нацртима Брамантеа (1444–1514), архитекте који је, између осталог, радио на потпуном преуређењу базилике Светог Петра.
Веома наочит, густе и тамне косе, изузетно отменог понашања, Рафаел је магнетском снагом привлачио лепши пол. Занимљиво је да се ипак никад није оженио, али је једној жени на крају поклонио срце. Била је то Маргерита Лути, пекарева (форнаро) кћерка, због чега је у Риму била позната као „Ла Форнарина”.

За Рафаела је Маргерита – у почетку његова љубавница, потом модел –постала нека врста музе која га је надахнула да наслика мноштво чувених женских портрета. Доказ да се радило о обостраној љубави била је неопозива Маргеритина одлука да, кад је сликар умро, оде у манастир и замонаши се.

Није сасвим поуздан узрок Рафаелове смрти. Славни уметник напустио је овај свет 1520. године, истог датума кад се и родио, у тридесет седмом лету.  Кад је због јаке грознице пао у постељу, нико није слутио трагичан исход. Он је, по свој прилици, наслутио да му се ближи крај јер је позвао свештеника да би примио последњу причест. Петнаест дана имао је високу температуру и грозницу којој се не зна тачан узрок. Да ли је имао грип? Да ли је, како наводе поједини историчари уметности, био сувише исцрпљен после бурне ноћи проведене са својом пекарицом? Да ли су лекари претерали испуштајући му крв, уобичајен поступак у тим временима?

Рафаел приказује Мајку Божију како се игра с Христом, обоје у руци држе каранфиле. Ботаничко име овог цвета је Диантхус, назив настао од грчких речи „диос” – бог и „антхос” – цвет, још у време грчког ботаничара Теофраста. Међутим, у неким хришћанским предањима каже се да се цвет каранфила појавио док је Марија плакала испод распећа свог сина.
Иначе, Рафаел је ово платно очигледно урадио под утицајем Леонарда да Винчија и његове слике Богородице с Христом који држи цвеће, платно познато као „Беноа Мадона”.

Занимљиво је да је тек 1991. године утврђено да је слика оригинал. До тада се веровало да је платно, које је од 1853. године красило дворац војводе од Нортамберленда, једна од копија изгубљеног Рафаеловог оригинала. Кад је стручним поступком потврђено да се ради о делу које је насликао лично Рафаел, почело је надметање за куповину слике. Лондонска Национална галерија понудила је највећу своту – портрет Богородице откупљен је за шездесет шест милиона долара.

Ово уље на платну доста је мало: 27,9 са 22,4 центиметра. Рафаел је очигледно имао намеру да слика буде нешто мало већа од молитвеника. Иако се не зна сасвим поуздано, Рафаел је платно вероватно урадио за младу удовицу по имену Мадалена дељи Оди која се спремала да се замонаши. Пошто се уласком у манастир свако одриче готово свих земаљских поседа, слика је требало да буде једна од ретких ствари које је Мадалена могла да понесе са собом. То објашњава њену величину и призор који се види кроз прозор: била је довољно мала да се новопримљеној монахињи не замери што ју је унела у манастир, а Мадалену је осунчани предео могао да подсети на претходни живот, онај ван манастирских зидова. Ако је хтела, лако је могла да је носи куд год би кренула.Рафаел је ову слику завршио 1507. или 1508. године техником која није била нова, али је тек освајала италијанске и друге европске сликаре – уље на платну. Без обзира на то што је поступак за њега можда био још недовољно истражен, очигледно је да је савршено владао палетом. Види се то добро, рецимо, на плавичастим тоновима Маријине хаљине, вешто урађеном преламању светла и таме, финоћи беле коже Марије и Христа, ситним појединостима попут цветова каранфила.