После исцрпних припрема, енглески фотограф Роџер Пентон кренуо је 1355. године, са четири помоћника, да снима Кримски рат. За тај подухват добио је новац уз услов да не слика ратне страхоте како породице војника не би дигле панику. И поред великог труда, с терена се вратио с ратним фотографијама на којима војници позирају као на забавном излету. За разлику од њега, Метју Бреди одлучио је 1861. године да сними амерички грађански рат без цензуре. У ту пустоловину уложио је сав свој иметак, а још се и задужио јер је рачунао да ће продајом фотографија све надокнадити. С двадесет сарадника успео је да забележи ратне страхоте: убијене људе, спаљене куће, уништене породице... Али, кад му је по повратку план о заради пропао, све радове морао је да уступи фотографској агенцији која му је на кредит дала опрему.

Другу групу новинара занимао је сасвим другачији рат. Чим су у фотографији препознали оружје којим ће се борити за људска права, почели су да је користе као илустрацију својих текстова. Помоћу потресних слика из живота „друге половине” Американаца новинари Ријс и Хајн постигли су изузетну уверљивост у критици друштва. Призори беде, бескућника, деце која пате нису само уздрмали јавност и побудили савест многих, већ су довели до низа победа. На месту једног „слама” – сиротињске четврти Њујорка – никло је модерно насеље названо по „оцу малих” Ријсу, док је Конгрес променио закон о раду деце која су по дванаест часова дневно израбљивана у фабрикама и на пољима.

Кад је фотографија почела свакодневно да се употребљава у штампи, појавила се потреба за занимањем фоторепортера, али су они убрзо изашли на лош глас јер су користили апарат са „флешом”, краткотрајним блештавим светлом, којим су препадали људе. Њихове „жртве”, особе из политичког и монденског света, жалиле су се да на фотографијама изгледају лоше и глупо, јер су углавном жмиркали и држали отворена уста. Током времена нови фоторепортери подигли СУ углед професије другачијим начином рада, али не задуго. На сцену су ступили омражени „папараци” који су се трудили да познате личности сниме у што непријатнијим околностима.

Златно доба новинске фотографије дошло је после 1925. године кад су се појавили фотоапарати који су могли да сликају ноћу и у затвореним просторијама, без флеша. Мали и лаган „ерманокс” апарат омогућио је прављење животних, ненамештених снимака, а у новој генерацији фоторепортера истакао се доктор Ерих Саломон. Његова каријера трајала је од 1928. до 1933. године и за то време успео је својим необичним идејама да привуче, узбуди и шокира публику. Хер Доктор, како је тражио да га зову, први је сликао људе без њиховог знања и позирања. Својом надареношћу и неуморном енергијом рушио је границе: 1928. године успео је фотоапаратом сакривеним у шал, и поред забране сликања у суду, да забележи суђење за један злочин који је тада био у средишту пажње. Кад је фотографију продао за износ своје месечне плате, прионуо је на посао. Јавност је најпре засмејао сликама министара који дремају на дугим седницама, а затим се окренуо славним личностима – Ајнштајну, Томасу Ману, Штраусу... Године 1931. издао је албум са сто две фотографије под називом „Славни савременици фотографисани у тренуцима кад се томе нису надали”. Хер Доктор убрзо је и сам постао славан: потписане радове продавао је по високим ценама у Немачкој и Европи. Пошто се као ловац на фотографије служио разним лукавствима, од варања чувара и облачења молерског одела до пењања на дизалицу, стекао је надимак Доктор Мефисто! Управо кад су сви помислили да више ничим не може да их изненади, објавио је „Прве фотографије снимљене у коцкарници у Монте Карлу”. Ко је могао да претпостави да је све брижљиво изрежирао и да су му за извођење тог плана помогли запослени који су му позирали док још није било гостију. С појавом фотоапарата „лајка” који је могао да стане у џеп, многи фотографи охрабрили су се да ураде репортаже из свакодневног живота. Обилазили су фабрике, забавне паркове, јавна купалишта и бележили призоре с којима су обични људи могли да се поистовете.

Али, с доласком кризе и мрачног доба нацизма у Немачку, све се променило. Осим што је штампа ућуткана строгом цензуром, проглашено је да смеју да се објављују само фотографије које шаљу службени органи. Први човек нацистичке илустроване штампе постао је Хајнрих Хофман који се 1933. године изборио да постане Хитлеров лични фотограф. Кад је основао агенцију која се бавила нацистичком пропагандом, око себе је окупио масу фотографа. По избијању Другог светског рата постао је изузетно моћан. У Берлину је основао фотографску централу у коју су пристизале све фотографије снимљене на фронту да би се затим строгом контролом одлучивало шта ће бити објављено, ради величања Трећег рајха. Агенција је постала права фабрика у којој су израђиване копије фотографија и прослеђиване светској штампи. Кад је након рата агенцијска архива заплењена, послужила је као доказни материјал у тражењу ратних злочинаца. Развој фото-журнализма осетио се и у Француској, где се истакао часопис „Ву” са својим прилозима о разним догађајима у свету. На пример: „Ву у земљи Совјета”, „Немачка енигма”, „Америка се бори”... Из броја у број левичарски погледи листа постајали су све очигледнији. Али, кад је 1936. године изашао број посвећен Шпанском грађанском рату, уследиле су бурне реакције деоничара листа и наручилаца реклама, махом индустријалаца.

У исто време, 1936. године, у Америци се појавио илустровани часопис „Лајф” који је за само годину дана успео да удвостручи број примерака и достигне милионски тираж. Овај лист, прилагођен новом, брзом начину живота, неговао је фотографију која је сама постала вест и од фоторепортера правио звезде. Чинило се да ти храбри, одважни људи не познају препреке – подједнако добро сналазили су се у граду и у прашуми, на двору и у племену, на планини и мору... Успевали су да у стотом делу секунде из прикрајка ухвате природне, ненамештене слике. Уз поруку „Гледати и уживати, гледати и учити, гледати и чудити се”, у сваком издању листа нудили су читаоцима један живи фото-албум и наводили их на размишљање. У првом броју, на првој страни, приказали су час рођења детета, уз коментар „Живот почиње!”, док су незапосленима посветили девет страница. Током времена пратили су сва важна догађања, али појава и све већа гледаност телевизије почела је да их угрожава, јер им је преузимала рекламе. Нажалост, 1972. године објављено је: „Часопис ’Лајф’ умро је у 36. години.” Престанак његовог излажења значио је крај раздобља фото-журнализма, а врхунски фоторепортери наставили су сарадњу са издавачима енциклопедија.

У међувремену, дошло је до оснивања бројних фото-агенција, на пример „Магнум” 1947. године. Уговоре с њима склапали су независни фоторепортери, док су се остали запошљавали за стално. Сви су тежили да направе „живе” фотографије с душом које садржајем могу код посматрача да пробуде осећања. То је успевало најбољима који су били радознали и стрпљиви и који су имали изузетан дар запажања и осећај да забележе најважнији трен... Али, од педесетих година прошлог века кад су се у Италији појавили први папараци који су дизали тираже новина и срозавали углед професије, све се променило.

Ови фоторепортери, по многима досадни као паппатаци – на италијанском комарци – досетили су се да током снимања користе телеобјективе, који су за време Другог светског рата усавршени ради шпијунирања непријатеља. Међутим, папараци су се усмерили на приватан живот филмских звезда, певача, краљевских породица, старлета... Није им сметало да даноноћно стражаре испред њихових врата и прате их у стопу, јер су знали да ће сваку „скандалозну” фотографију добро продати. Показало се да је публика гладна љубавних вести и трачева, а да ту глад изазивају сива свакодневица и животне недаће. Захваљујући томе, безобзирни и насртљиви папараци нашли су своје место под сунцем. Док су једни радили уз договор са славним личностима или њиховим представницима за штампу, други су добијали судске тужбе. Али, кад је Жаклина Кенеди тужила једног папараца за узнемиравање, он је одговорио противтужбом. Жалио се да му прва дама и њена три чувара бране да се бави својим послом и зарађује за живот. Пресуда којом му је наложено да мора бити удаљен 45 метара од Жаклине Кенеди и њене деце, није значила крај „рата”. Напротив, 1972. године папараци су успели да сниме обнажену Жаклину, што је била својеврсна сензација за коју су се грабиле све новине. На опште изненађење, незаинтересован је остао једино часопис за мушкарце „Плејбој” чије су странице красиле многе фотографије жена у Евином костиму.

У покушају да зауставе, „заледе” време, фоторепортери су снимали уличне борбе, пожаре, поплаве, саобраћајне несреће, али и обичне призоре са улица, пијаца, железничких станица... Ако се случајно не би затекли на месту неког узбудљивог догађаја, дешавало се да фотоапарат у руке узму аматери и успешно заврше њихов посао. Пошто се знало да „фотографија прави слику само од онога што јесте, што стварно постоји”, публика је у почетку слепо веровала у истинитост вести које су им тим путем преношене. Али, убрзо су се појавили људи који су то поверење злоупотребили и који су развили разне начине да снимљену истину преобрате у лаж. Како? Прво, да из кадра изоставе најважније делове истине у току снимања или накнадно, из готове фотографије. Рецимо, кад се пречисти снимак на коме човек нишани младићу у леђа и у кадру остане само младић с подигнутим рукама, све се мења... Добија се слика која уз нов назив „Лепа победа”, постаје истинита обмана. Други начин је ретуширање које побољшава изглед фотографије, али може да избрише многе ситнице, чак и личности које су непожељне. Зна се да је Стаљин наредио да неки његови сарадници и саборци, које је претходно лишио положаја и живота, нестану са снимака из Октобарске револуције, што потврђују историјска документа. Најчешћи начин злоупотребе новинске фотографије је давање погрешне легенде – кратког текста о снимању и ауторима. На пример, испод фотографије која приказује руски тенк у једној улици, нашла су се два објашњења. Прво: „Совјетска влада послала је у Будимпешту оклопне дивизије да угуше побуну”, и друго: „Руски тенкови дошли су да заштите раднике и успоставе ред”. Нетачне легенде у којима се злочини приписују другој страни познате су већ од Првог светског рата и саставни су део ратне пропаганде. Међутим, за злоупотребу фотографије није увек неопходан текст. Ако се жели исмејати неки политичар, објављује се његов снимак у незгодној пози, док зева или жмирка, јер тако и најинтелигентнији човек изгледа глупо. Од велике важности је и избор фотографија које се појављују на истој страници. Рецимо, слика беде стављена поред слике краљевске породице, наводи читаоце на критичко размишљање.

И фотомонтажа, спајање више фотографија у целину, пружа велику могућност режирања лажи. Преко „искројене” фотографије, људи нечасних намера убеђују публику да се догодило нешто чега у стварности није било. Једна таква неистина политичару може донети губитак избора, криминалцу пораст угледа, часној девојци срамоту... Безазленији примери из спортских редакција бележе додавање лопте у гол (или чак целог голмана), умножавање навијача на стадиону, док рекламе за козметичке производе нуде савршен изглед, произведен у фотошопу – рачунарском програму за обрађивање фотографија. Велику моћ и назив „ново писмо у служби света”, фотографија је добила захваљујући штампи. Преко новинских страница успела је да допре до срца и мисли милиона људи и тако настави живот. Зато питање „Кад је фотографија завршена?”, има одговор „Тек кад је одштампана” .