U jesen 1959. godine sam, u svom Mladenovcu, pošao u prvi razred osnovne škole i još nisam znao ni sva slova. Ali, i danas se dobro sećam s kakvim uzbuđenjem smo moj nešto stariji brat i ja, kraj našeg radio-aparata marke „tesla”, slušali prenos tog meča. I kako se čuveni reporter Radio Beograda Radivoje Raća Marković trudio da slušaocima što bolje dočara zbivanja u tom maratonskom dvoboju na terenu ondašnjeg Stadiona JNA.

A kad je legendarni Raća, u presudnom trenutku, svojim dobro znanim promuklim glasom saopštio da je Šoškić, udarcem s bele tačke, savladao Bearu, našoj sreći nije bilo kraja. Posle toga smo s drugovima danima prepričavali ovaj događaj.

Uskoro je u naše društvo stigao i slogan kojim je neki anonimni stihotvorac dao oduška svojoj radosti. Taj hvalospev bio je zamišljen kao dijalog u kome Vladimir Beara, neposredno pre izvođenja odlučujućeg penala, ovako moli kolegu iz Partizana da ne bude precizan: „Aoj, Šole, ljubim ti krampone,/ nemoj da mi daš gol!” A on mu na to odgovara: „Neću, Vlado, beloga mi hleba/samo jedan – koliko nam treba!”

Dobro se sećam kako su se „zvezdaši” jedili kad smo im deklamovali ove stihove i nestrpljivo čekali priliku za sličnu, verbalnu, „osvetu”. Ukazala im se tek posle četiri godine. Za divno čudo, bilo je to nakon utakmice koja je okupirala pažnju ljubitelja fudbala širom sveta. Naime, u čast stogodišnjice engleskog fudbalskog saveza, na čuvenom londonskom stadionu „Vembli”, 23. oktobra 1963. godine odigran je meč Engleska – Tim sveta.

Televizija je taj susret direktno prenosila pa smo svi mogli da uživamo u umeću fudbalskih asova kakvi su onda bili: Mur, Grivs i Čarlton, na jednoj, i Santos (Brazil), Kopa (Francuska), Eusebio (Portugal) i Di Stefano (Španija), na drugoj strani.

Od jugoslovenskih igrača tada je u selekciju najvećih svetskih zvezda fudbala bio pozvan samo Milutin Šoškić, čime mu je ukazana izuzetna čast. Umesto slavnog ruskog čuvara mreže Lava Jašina, celo drugo poluvreme branio je gol Tima sveta. Nažalost, u tom delu igre Šole je primio dva gola, pa su Englezi slavili 2:1.

Iako su, posredstvom TV kamera, svi mogli da vide da su ti golovi praktično bili neodbranjivi, već posle nekoliko dana do nas „partizanovaca” došla je, ne baš vickasta, doskočica kojom su nam se „zvezdaši” rugali. Ona je, otprilike, glasila ovako: „Hitler nije mogao da upropasti svet ni za više od pet godina, a Šoškiću je to uspelo za samo 45 minuta!” Šalu na stranu, bilo je zaista prijatno navijati za Partizan i fudbalsku reprezentaciju Jugoslavije početkom šezdesetih godina prošlog veka. Predvođeni trenerom Bobekom i kapitenom Šoškićem na golu – kome su odlično asistirali Jusufi, Vasović, Kovačević, Galić i ostali igrači – „crno-beli” su tada tri puta uzastopno bili prvaci države.

Istovremeno, uz značajan doprinos pomenutih i još nekih Partizanovih fudbalera, reprezentacija Jugoslavije 1960. godine osvojila je zlatnu medalju na Olimpijadi u Rimu, a na prvom Kupu evropskih nacija, kasnije preimenovanom u Prvenstvo Evrope, bili su drugi. Dve godine kasnije (1962) bili su četvrti na Svetskom prvenstvu u Čileu. Ovakve uspehe fudbalski reprezentativci Jugoslavije nikada više nisu zabeležili.

U to vreme, nama, učenicima nižih razreda osnovne škole, uz navijanje i šutiranje lopte, veliko zadovoljstvo bilo je sakupljanje sličica fudbalskih ljubimaca. Do njih smo dolazili kupujući „čokoladice” u kojima nije bilo ni trunke kakaoa. To malo „blago”, u kome je jedna od najcenjenijih bila sličica sa Šoletovim likom, uvećavalo se, smanjivalo, pa i potpuno gubilo srazmerno vlasnikovoj veštini i sreći u igrama „par-nepar”, „slika-belo” ili „tapke”, od koje su nam često danima brideli dlanovi.

U knjizi „Derbi” Dragiše Kovačevića, objavljenoj 1995. godine uoči stotog susreta za bodove naša dva najomiljenija kluba, dato je ovo zanimljivo Šoškićevo sećanje na meč čiji je on bio glavni junak:

„...Naši rivali imali su strašan tim. Pre susreta bili smo se uplašili da ćemo doživeti katastrofu. Na nesreću, već u 4. minutu primili smo gol. Gotovo svi moji igrači su se okretali i kao da su me pitali: šta sad? Rekao sam im: samo nastavite, dobićemo ih! Zvezda je dva puta vodila, a mi smo drugi put izjednačili u 115. minutu. Tada se prišlo izvođenju penala. Prvo su šutirali igrači Zvezde. Odbranio sam udarce Tasića i Mite Stojanovića. Naš trener Špic odredio je Kovačevića, Mitića, Vukelića, Kaloperovića i Zvezdana Čebinca. Dogovorili smo se da svi šutiraju u desnu stranu, jer smo znali da se Beara baca u levi ugao. Prvi je Kaloperović tukao, ali ulevo i Beara je odbranio. Mitić, Vukelić i Kovačević su se držali dogovora i postigli golove. Rezultat je bio nerešen i od Čebinčevog penala je zavisilo ko ide dalje. Rekao sam mu: ’Zeko, moraš da daš gol!” Bio je bled. Pritrčao je njegov brat blizanac Srđan: ’Bata Šole, ja ću.’ Međutim, i on se uplašio... Uzeo sam loptu i rešio da ja šutiram. Trener Špic je vikao sa klupe da tuče Zvezdan Čebinac. Odmahnuo sam rukom: ’Ja pucam!’ On se iznervirao i otišao u svlačionicu. Prevario sam Bearu i mi smo pobedili. Utrčao sam u svlačionicu i rekao: ’Gotovo je.’ Trener je bio besan. Pitao me je: „Ko ti je odobrio da ti šutiraš?!’ Nekoliko trenutaka kasnije osetio je da smo trijumfovali...” .

U „Politici” od 3. decembra 1959. godine objavljen je opširan izveštaj urednika sportske rubrike Ljubomira Vukadinovića s te kup utakmice Partizan – Crvena zvezda. U tom tekstu, pod naslovom „Šoškićev trijumf”, ugledni novinar ovako je opisao završnicu meča na Stadionu JNA:

„To je bio najdramatičniji trenutak ove gigantske fudbalske borbe: dva golmana našla su se jedan prema drugome u omeđenom kaznenom prostoru. Dva golmana – dva asa: jedan je već veteran, igrao je 60 utakmica za reprezentaciju; drugi tek što je postao reprezentativac, a već je kapiten svog tima.

Dvoboj između njih dvojice počeo je onog trenutka kad je trebalo da jedanaesterci odluče koji će od dva tima igrati i dalje u takmičenju za kup, a koji će ispasti...” U to vreme, penali se nisu izvodili naizmenično kao danas, nego je prvo šutirala izabrana petorka iz jednog pa onda iz drugog tima. U ovom slučaju to su bili igrači Zvezde. Kostić, Maravić i Spajić postigli su golove, a udarce Stojanovića i Tasića Šoškić je uspeo da zaustavi.

Beara je posle toga odbranio samo šut Kaloperovića, dok su Mitić, Vukelić i Kovačević precizno ciljali. Zato je od poslednjeg izvođača penala sve zavisilo. Vukadinović je to ovako opisao: „Poslednji strelac bio je Šoškić. Tako su se dva golmana našla jedan prema drugome. Mladi kapiten Partizana bacio je golmanske rukavice, obema rukama povukao gaćice nagore i pribrano potrčao prema lopti. Beara je očekivao da će njegov rival gađati levi ugao, ali se prevario: lopta se našla u mreži. Bio je to potpun Šoškićev trijumf: odbranio je dva jedanaesterca i postigao gol koji je njegov tim održao u takmičenju za kup. Zar je onda čudo što se začas našao na ramenima svojih drugova”.

Milutin Šoškić, jedan od najboljih golmana u istoriji našeg fudbala, rođen je u 31. decembra 1937. godine u Peći. Fudbal je počeo da igra kao dvanaestogodišnjak. U Jugoslaviji je ceo igrački staž proveo na golu Partizana (od 1949. do 1966). Za to vreme branio je na 371 utakmici i četiri puta je, s „crno-belima”, bio šampion Jugoslavije (1961, 1962, 1963. i 1965). Vrhunac karijere za Šoškića i njegove drugove iz Partizana bilo je finale Kupa evropskih šampiona za koje su se oni, kao prvi jugoslovenski tim, izborili u fudbalskoj sezoni 1965/66. Pošto su prethodno eliminisali: Nant (Francuska), Verder (SR Nemačka), Spartu (ČSSR) i Mančester junajted (Engleska), „crno-beli” su se, 11. maja 1966. godine, u finalu sastali s madridskim Realom, koji ih je na briselskom stadionu „Hejsel” pobedio 2:1.

Kao internacionalac, Šoškić je u SR Nemačkoj bio golman Kelna (1966–1971) s kojim je 1968. godine osvojio nemački kup.

U reprezentaciji je debitovao 11. oktobra 1959. godine. Tada je, u prijateljskom susretu s Mađarskom u Beogradu (2:4), zamenio Vladimira Bearu. Igrao je u reprezentaciji koja je na Olimpijadi u Rimu 1960. godine osvojila „zlato”, kao i u selekciji koja je iste godine u Parizu bila vicešampion Evrope. Godine 1962. na Svetskom prvenstvu u Čileu bio je standardni čuvar mreže „plavih” koji su osvojili četvrto mesto. Oproštajni (50) meč za reprezentaciju odigrao je u Beogradu, protiv Bugarske (0:2) 1966. godine.

Od 1971. godine Šoškić je radio kao trener. Sedeo je na klupi OFK Beograda, drugoligaša Kikinde i bio trener golmana u Partizanu. Na poziv Bore Milutinovića, tadašnjeg selektora reprezentacije SAD, uoči Svetskog prvenstva u toj zemlji, 1994. godine, Šoškić se prihvatio posla trenera golmana. Od tada je 235 puta sedeo na klupi američke fudbalske reprezentacije, što je svojevrstan rekord. Pre dve godine zauvek se vratio u svoj Beograd i Srbiju.