У јесен 1959. године сам, у свом Младеновцу, пошао у први разред основне школе и још нисам знао ни сва слова. Али, и данас се добро сећам с каквим узбуђењем смо мој нешто старији брат и ја, крај нашег радио-апарата марке „тесла”, слушали пренос тог меча. И како се чувени репортер Радио Београда Радивоје Раћа Марковић трудио да слушаоцима што боље дочара збивања у том маратонском двобоју на терену ондашњег Стадиона ЈНА.

А кад је легендарни Раћа, у пресудном тренутку, својим добро знаним промуклим гласом саопштио да је Шошкић, ударцем с беле тачке, савладао Беару, нашој срећи није било краја. После тога смо с друговима данима препричавали овај догађај.

Ускоро је у наше друштво стигао и слоган којим је неки анонимни стихотворац дао одушка својој радости. Тај хвалоспев био је замишљен као дијалог у коме Владимир Беара, непосредно пре извођења одлучујућег пенала, овако моли колегу из Партизана да не буде прецизан: „Аој, Шоле, љубим ти крампоне,/ немој да ми даш гол!” А он му на то одговара: „Нећу, Владо, белога ми хлеба/само један – колико нам треба!”

Добро се сећам како су се „звездаши” једили кад смо им декламовали ове стихове и нестрпљиво чекали прилику за сличну, вербалну, „освету”. Указала им се тек после четири године. За дивно чудо, било је то након утакмице која је окупирала пажњу љубитеља фудбала широм света. Наиме, у част стогодишњице енглеског фудбалског савеза, на чувеном лондонском стадиону „Вембли”, 23. октобра 1963. године одигран је меч Енглеска – Тим света.

Телевизија је тај сусрет директно преносила па смо сви могли да уживамо у умећу фудбалских асова какви су онда били: Мур, Гривс и Чарлтон, на једној, и Сантос (Бразил), Копа (Француска), Еусебио (Португал) и Ди Стефано (Шпанија), на другој страни.

Од југословенских играча тада је у селекцију највећих светских звезда фудбала био позван само Милутин Шошкић, чиме му је указана изузетна част. Уместо славног руског чувара мреже Лава Јашина, цело друго полувреме бранио је гол Тима света. Нажалост, у том делу игре Шоле је примио два гола, па су Енглези славили 2:1.

Иако су, посредством ТВ камера, сви могли да виде да су ти голови практично били неодбрањиви, већ после неколико дана до нас „партизановаца” дошла је, не баш вицкаста, доскочица којом су нам се „звездаши” ругали. Она је, отприлике, гласила овако: „Хитлер није могао да упропасти свет ни за више од пет година, а Шошкићу је то успело за само 45 минута!” Шалу на страну, било је заиста пријатно навијати за Партизан и фудбалску репрезентацију Југославије почетком шездесетих година прошлог века. Предвођени тренером Бобеком и капитеном Шошкићем на голу – коме су одлично асистирали Јусуфи, Васовић, Ковачевић, Галић и остали играчи – „црно-бели” су тада три пута узастопно били прваци државе.

Истовремено, уз значајан допринос поменутих и још неких Партизанових фудбалера, репрезентација Југославије 1960. године освојила је златну медаљу на Олимпијади у Риму, а на првом Купу европских нација, касније преименованом у Првенство Европе, били су други. Две године касније (1962) били су четврти на Светском првенству у Чилеу. Овакве успехе фудбалски репрезентативци Југославије никада више нису забележили.

У то време, нама, ученицима нижих разреда основне школе, уз навијање и шутирање лопте, велико задовољство било је сакупљање сличица фудбалских љубимаца. До њих смо долазили купујући „чоколадице” у којима није било ни трунке какаоа. То мало „благо”, у коме је једна од најцењенијих била сличица са Шолетовим ликом, увећавало се, смањивало, па и потпуно губило сразмерно власниковој вештини и срећи у играма „пар-непар”, „слика-бело” или „тапке”, од које су нам често данима бридели дланови.

У књизи „Дерби” Драгише Ковачевића, објављеној 1995. године уочи стотог сусрета за бодове наша два најомиљенија клуба, дато је ово занимљиво Шошкићево сећање на меч чији је он био главни јунак:

„...Наши ривали имали су страшан тим. Пре сусрета били смо се уплашили да ћемо доживети катастрофу. На несрећу, већ у 4. минуту примили смо гол. Готово сви моји играчи су се окретали и као да су ме питали: шта сад? Рекао сам им: само наставите, добићемо их! Звезда је два пута водила, а ми смо други пут изједначили у 115. минуту. Тада се пришло извођењу пенала. Прво су шутирали играчи Звезде. Одбранио сам ударце Тасића и Мите Стојановића. Наш тренер Шпиц одредио је Ковачевића, Митића, Вукелића, Калоперовића и Звездана Чебинца. Договорили смо се да сви шутирају у десну страну, јер смо знали да се Беара баца у леви угао. Први је Калоперовић тукао, али улево и Беара је одбранио. Митић, Вукелић и Ковачевић су се држали договора и постигли голове. Резултат је био нерешен и од Чебинчевог пенала је зависило ко иде даље. Рекао сам му: ’Зеко, мораш да даш гол!” Био је блед. Притрчао је његов брат близанац Срђан: ’Бата Шоле, ја ћу.’ Међутим, и он се уплашио... Узео сам лопту и решио да ја шутирам. Тренер Шпиц је викао са клупе да туче Звездан Чебинац. Одмахнуо сам руком: ’Ја пуцам!’ Он се изнервирао и отишао у свлачионицу. Преварио сам Беару и ми смо победили. Утрчао сам у свлачионицу и рекао: ’Готово је.’ Тренер је био бесан. Питао ме је: „Ко ти је одобрио да ти шутираш?!’ Неколико тренутака касније осетио је да смо тријумфовали...” .

У „Политици” од 3. децембра 1959. године објављен је опширан извештај уредника спортске рубрике Љубомира Вукадиновића с те куп утакмице Партизан – Црвена звезда. У том тексту, под насловом „Шошкићев тријумф”, угледни новинар овако је описао завршницу меча на Стадиону ЈНА:

„То је био најдраматичнији тренутак ове гигантске фудбалске борбе: два голмана нашла су се један према другоме у омеђеном казненом простору. Два голмана – два аса: један је већ ветеран, играо је 60 утакмица за репрезентацију; други тек што је постао репрезентативац, а већ је капитен свог тима.

Двобој између њих двојице почео је оног тренутка кад је требало да једанаестерци одлуче који ће од два тима играти и даље у такмичењу за куп, а који ће испасти...” У то време, пенали се нису изводили наизменично као данас, него је прво шутирала изабрана петорка из једног па онда из другог тима. У овом случају то су били играчи Звезде. Костић, Маравић и Спајић постигли су голове, а ударце Стојановића и Тасића Шошкић је успео да заустави.

Беара је после тога одбранио само шут Калоперовића, док су Митић, Вукелић и Ковачевић прецизно циљали. Зато је од последњег извођача пенала све зависило. Вукадиновић је то овако описао: „Последњи стрелац био је Шошкић. Тако су се два голмана нашла један према другоме. Млади капитен Партизана бацио је голманске рукавице, обема рукама повукао гаћице нагоре и прибрано потрчао према лопти. Беара је очекивао да ће његов ривал гађати леви угао, али се преварио: лопта се нашла у мрежи. Био је то потпун Шошкићев тријумф: одбранио је два једанаестерца и постигао гол који је његов тим одржао у такмичењу за куп. Зар је онда чудо што се зачас нашао на раменима својих другова”.

Милутин Шошкић, један од најбољих голмана у историји нашег фудбала, рођен је у 31. децембра 1937. године у Пећи. Фудбал је почео да игра као дванаестогодишњак. У Југославији је цео играчки стаж провео на голу Партизана (од 1949. до 1966). За то време бранио је на 371 утакмици и четири пута је, с „црно-белима”, био шампион Југославије (1961, 1962, 1963. и 1965). Врхунац каријере за Шошкића и његове другове из Партизана било је финале Купа европских шампиона за које су се они, као први југословенски тим, изборили у фудбалској сезони 1965/66. Пошто су претходно елиминисали: Нант (Француска), Вердер (СР Немачка), Спарту (ЧССР) и Манчестер јунајтед (Енглеска), „црно-бели” су се, 11. маја 1966. године, у финалу састали с мадридским Реалом, који их је на бриселском стадиону „Хејсел” победио 2:1.

Као интернационалац, Шошкић је у СР Немачкој био голман Келна (1966–1971) с којим је 1968. године освојио немачки куп.

У репрезентацији је дебитовао 11. октобра 1959. године. Тада је, у пријатељском сусрету с Мађарском у Београду (2:4), заменио Владимира Беару. Играо је у репрезентацији која је на Олимпијади у Риму 1960. године освојила „злато”, као и у селекцији која је исте године у Паризу била вицешампион Европе. Године 1962. на Светском првенству у Чилеу био је стандардни чувар мреже „плавих” који су освојили четврто место. Опроштајни (50) меч за репрезентацију одиграо је у Београду, против Бугарске (0:2) 1966. године.

Од 1971. године Шошкић је радио као тренер. Седео је на клупи ОФК Београда, друголигаша Кикинде и био тренер голмана у Партизану. На позив Боре Милутиновића, тадашњег селектора репрезентације САД, уочи Светског првенства у тој земљи, 1994. године, Шошкић се прихватио посла тренера голмана. Од тада је 235 пута седео на клупи америчке фудбалске репрезентације, што је својеврстан рекорд. Пре две године заувек се вратио у свој Београд и Србију.