Sava Tekelija rođen je 1761. godine u Aradu, u Banatu, a umro 1842. godine u Pešti. Osnovnu školu završio je u rodnom Aradu, tadašnjoj Habzburškoj monarhiji, a današnjoj Rumuniji. Gimnaziju je učio u Budimu, a prava diplomirao u Pešti. Godinu dana po završetku studija postao je Doctor juris „ne samo ot Srbalja, nego i ot Madžara”. Istoričari su zabeležili da je bio prvi Srbin doktor prava koji nije bio profesor univerziteta. Doktorsku tezu napisao je i odbranio na latinskom jeziku i kasnije objavio kao knjigu. Nezadovoljan svojim uticajem povukao se iz ugarske državne službe i više pažnje posvetio svom narodu. Nije mu bila strana zamisao da sebe vidi na čelu oslobođene srpske države, a razmišljao je i o ujedinjenju Južnih Slovena kojima bi bio na čelu.

Kao prijatelj i pristalica Dositeja Obradovića, Sava Tekelija je shvatio da je obrazovanje mladih generacija pokretač razvoja srpskog društva, pa je odlučio da osnuje zadužbinu za tu namenu. Bio je to čuveni Tekelijanum, osnovan 1838. godine u Pešti s ciljem da školuje siromašne i najbolje srpske đake i studente iz svih krajeva gde su živeli Srbi. Bila je to prilika za pružanje podrške prosvećivanju Srba koji su naseljavali krajeve severno od Sremskih Karlovaca i Novog Sada do Sentandreje i Pešte. Smatra se da je – posle nastanka prvog pozorišta, 1812. godine, i Matice srpske, osnovane 1826. godine – Tekelijanum treća zvanično najvažnija ustanova Srba u Ugarskoj.

„Iz jedne jedine ljubovi milome mi rodu”, kako je govorio, Sava Tekelija je 1838. godine za 50.000 forinti kupio trošnu, ali veliku kuću nadomak srpske crkve u Pešti, u ulici Velikog krsta broj 276, danas Vereš Palne. Kuću je dao Matici srpskoj „na sohranjenije, soderžanije i nadsmotrenije” (na čuvanje, održavanje i nadzor), a od nje je zauzvrat zatražio da se ne prikloni novotarijama u jeziku i književnosti, posebno onim vezanim za reforme Vuka Stefanovića Karadžića.

Kasnije je Tekelijanum obuhvatao devet kuća u Aradu, jednu zgradu u Pešti, kao i 28 jutara zemlje. U početku je u dom primljeno dvanaest pitomaca kojima je bio obezbeđen stan, ogrev, posluga, po tri funte lojanih sveća za semestar i po stotinu forinti za hranu i univerzitetske takse. Istoričari su zabeležili da je nadzor nad učenicima obavljao lično Tekelija. Vodio je brigu o svakom pitomcu, kupovao neophodne stvari, a neki tvrde da je svojeručno punio slamarice i uveče zaključavao kapiju. Ubrzo je Tekelijanum postao stecište intelektualnih snaga, pa su ga savremenici odmila nazivali „Panteonom”. Hroničari su svedočili da su se upravo tu začele brojne duhovne zamisli i poduhvati, pa i ona da peštanska i požunska omladina štampa knjigu svojih stihova. O tome su, zabeleženo je, brinuli Svetozar Miletić i Jovan Đorđević. Pod naslovom „Slavjanska knjiga”, 1847. godine pojavio se svojevrsni pesnički, ali i politički manifest ondašnjih naprednih Srba. Već naredne godine, na temelju ove knjige, osmorica uglednih „tekelijanaca” opredelila su peštansko-budimsku omladinu za ideje Vuka Karadžića.

Jedan od nadzornika Tekelijanuma bio je i poznati srpski pesnik Jovan Jovanović Zmaj koji je u to vreme završavao studije medicine. U ovom poznatom stecištu srpske intelektualne elite boravili su, između ostalih, Bogdan Gavrilović, potonji rektor Beogradskog univerziteta i predsednik Srpske kraljevske akademije nauka, Radivoj Kašanin, svetski poznat srpski matematičar, Marko Maletin, urednik Letopisa i sekretar Matice srpske, Veljko Petrović, književnik i predsednik Matice srpske, Lazo Tomanović, publicista i predsednik vlade Crne Gore. U Tekelijanumu je tri godine stanovao Nikola Tesla, kao i pesnik Laza Kostić koji je „tekelijancima” 1860. godine pomogao da osnuju kulturno društvo „Preodnica” koje je delovalo sve do 1876. godine da bi, četiri leta kasnije, bilo osnovano novo, pod nazivom „Kolo mladih Srba”.

Između dva svetska rata Tekelijanum nije radio punom snagom, da bi u toku Drugog svetskog rata školovao tridesetak pitomaca, pri čemu je polovina imala stipendiju. Ipak, vreme posle Drugog svetskog rata Tekelijanumu je nanelo najteži udarac. Kad je 1952. godine zgrada nacionalizovana, Tekelijina zadužbina privremeno je prestala s radom. Ipak, u drugoj polovini devedesetih godina, tačnije 1996. godine, mađarska vlast donela je odluku da se, u postupku denacionalizacije, polovina zgrade vrati Budimskoj eparhiji Srpske pravoslavne crkve. Vraćeno je oko 8600 kvadratnih metara. To je omogućilo obnovu zadužbine Save Tekelije.

U zgradi Tekelijanuma bila je smeštena i Matica srpska sve do preseljenja u Novi Sad 1864. godine. Ona je, inače, upravljala Tekelijanumom od njegovog osnivanja do 1878. godine kad ju je vlast primorala da upravu nad zadužbinom ustupi Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Pešti. Od 1902. godine o zadužbini Save Tekelije starao se srpski narodno-crkveni saborski odbor. Duhovni nadzor, uključujući i izbor pitomaca, pripao je posebno imenovanom telu pod nazivom Patronat. U Tekelijinoj zadužbini, osim internata za studente, bio je predviđen i prostor za Maticu srpsku, dok je prizemlje bilo namenjeno štampariji. Tekelija je i sebi ostavio jednu sobu u kojoj je odsedao za vreme boravka u Pešti. Tekelijanum je vremenom postao osnov za školovanje mladih i darovitih srpskih studenata, a kao potvrda za to služi i podatak da je samo u razdoblju od 1838. do 1914. godine u njemu boravilo i školovalo se oko 350 učenika i studenata.

Sava Tekelija nesebično je pomagao srpski, ali i mađarski narod, tako da je s razlogom smatran jednim od naših najvećih dobročinitelja svog doba. Bez obzira na to što se nije slagao s jezičkim reformama Vuka Karadžića, odvajao je sredstva za njegove izdavačke poduhvate. Prilične sume poklanjao je i Mađarskoj akademiji nauka, kao i Reformatorskom kolegijumu u Debrecinu. Matica srpska ga je 1826. godine izabrala za počasnog predsednika i na tom mestu ostao je do smrti. Umro je bez potomstva, razočaran neuspelim poznim brakom. Imanja je ostavio u dobrotvorne svrhe želeći da se ta sredstva usmere za školovanje mladih Srba u vojnoj, inženjerskoj struci, za sveštenički poziv, kao i za visokoškolske studije uopšte. Nažalost, posle njegove smrti 1842. godine, te želje sporo su ostvarivane jer je njegova udovica silnim tužbama želela da zadrži svu imovinu. Tome se suprotstavila Matica srpska i uspela da dobar deo njegove imovine sačuva.