Сава Текелија рођен је 1761. године у Араду, у Банату, а умро 1842. године у Пешти. Основну школу завршио је у родном Араду, тадашњој Хабзбуршкој монархији, а данашњој Румунији. Гимназију је учио у Будиму, а права дипломирао у Пешти. Годину дана по завршетку студија постао је Doctor juris „не само от Србаља, него и от Маџара”. Историчари су забележили да је био први Србин доктор права који није био професор универзитета. Докторску тезу написао је и одбранио на латинском језику и касније објавио као књигу. Незадовољан својим утицајем повукао се из угарске државне службе и више пажње посветио свом народу. Није му била страна замисао да себе види на челу ослобођене српске државе, а размишљао је и о уједињењу Јужних Словена којима би био на челу.

Као пријатељ и присталица Доситеја Обрадовића, Сава Текелија је схватио да је образовање младих генерација покретач развоја српског друштва, па је одлучио да оснује задужбину за ту намену. Био је то чувени Текелијанум, основан 1838. године у Пешти с циљем да школује сиромашне и најбоље српске ђаке и студенте из свих крајева где су живели Срби. Била је то прилика за пружање подршке просвећивању Срба који су насељавали крајеве северно од Сремских Карловаца и Новог Сада до Сентандреје и Пеште. Сматра се да је – после настанка првог позоришта, 1812. године, и Матице српске, основане 1826. године – Текелијанум трећа званично најважнија установа Срба у Угарској.

„Из једне једине љубови миломе ми роду”, како је говорио, Сава Текелија је 1838. године за 50.000 форинти купио трошну, али велику кућу надомак српске цркве у Пешти, у улици Великог крста број 276, данас Вереш Палне. Кућу је дао Матици српској „на сохрањеније, содержаније и надсмотреније” (на чување, одржавање и надзор), а од ње је заузврат затражио да се не приклони новотаријама у језику и књижевности, посебно оним везаним за реформе Вука Стефановића Караџића.

Касније је Текелијанум обухватао девет кућа у Араду, једну зграду у Пешти, као и 28 јутара земље. У почетку је у дом примљено дванаест питомаца којима је био обезбеђен стан, огрев, послуга, по три фунте лојаних свећа за семестар и по стотину форинти за храну и универзитетске таксе. Историчари су забележили да је надзор над ученицима обављао лично Текелија. Водио је бригу о сваком питомцу, куповао неопходне ствари, а неки тврде да је својеручно пунио сламарице и увече закључавао капију. Убрзо је Текелијанум постао стециште интелектуалних снага, па су га савременици одмила називали „Пантеоном”. Хроничари су сведочили да су се управо ту зачеле бројне духовне замисли и подухвати, па и она да пештанска и пожунска омладина штампа књигу својих стихова. О томе су, забележено је, бринули Светозар Милетић и Јован Ђорђевић. Под насловом „Славјанска књига”, 1847. године појавио се својеврсни песнички, али и политички манифест ондашњих напредних Срба. Већ наредне године, на темељу ове књиге, осморица угледних „текелијанаца” определила су пештанско-будимску омладину за идеје Вука Караџића.

Један од надзорника Текелијанума био је и познати српски песник Јован Јовановић Змај који је у то време завршавао студије медицине. У овом познатом стецишту српске интелектуалне елите боравили су, између осталих, Богдан Гавриловић, потоњи ректор Београдског универзитета и председник Српске краљевске академије наука, Радивој Кашанин, светски познат српски математичар, Марко Малетин, уредник Летописа и секретар Матице српске, Вељко Петровић, књижевник и председник Матице српске, Лазо Томановић, публициста и председник владе Црне Горе. У Текелијануму је три године становао Никола Тесла, као и песник Лаза Костић који је „текелијанцима” 1860. године помогао да оснују културно друштво „Преодница” које је деловало све до 1876. године да би, четири лета касније, било основано ново, под називом „Коло младих Срба”.

Између два светска рата Текелијанум није радио пуном снагом, да би у току Другог светског рата школовао тридесетак питомаца, при чему је половина имала стипендију. Ипак, време после Другог светског рата Текелијануму је нанело најтежи ударац. Кад је 1952. године зграда национализована, Текелијина задужбина привремено је престала с радом. Ипак, у другој половини деведесетих година, тачније 1996. године, мађарска власт донела је одлуку да се, у поступку денационализације, половина зграде врати Будимској епархији Српске православне цркве. Враћено је око 8600 квадратних метара. То је омогућило обнову задужбине Саве Текелије.

У згради Текелијанума била је смештена и Матица српска све до пресељења у Нови Сад 1864. године. Она је, иначе, управљала Текелијанумом од његовог оснивања до 1878. године кад ју је власт приморала да управу над задужбином уступи Српској православној цркви у Пешти. Од 1902. године о задужбини Саве Текелије старао се српски народно-црквени саборски одбор. Духовни надзор, укључујући и избор питомаца, припао је посебно именованом телу под називом Патронат. У Текелијиној задужбини, осим интерната за студенте, био је предвиђен и простор за Матицу српску, док је приземље било намењено штампарији. Текелија је и себи оставио једну собу у којој је одседао за време боравка у Пешти. Текелијанум је временом постао основ за школовање младих и даровитих српских студената, а као потврда за то служи и податак да је само у раздобљу од 1838. до 1914. године у њему боравило и школовало се око 350 ученика и студената.

Сава Текелија несебично је помагао српски, али и мађарски народ, тако да је с разлогом сматран једним од наших највећих доброчинитеља свог доба. Без обзира на то што се није слагао с језичким реформама Вука Караџића, одвајао је средства за његове издавачке подухвате. Приличне суме поклањао је и Мађарској академији наука, као и Реформаторском колегијуму у Дебрецину. Матица српска га је 1826. године изабрала за почасног председника и на том месту остао је до смрти. Умро је без потомства, разочаран неуспелим позним браком. Имања је оставио у добротворне сврхе желећи да се та средства усмере за школовање младих Срба у војној, инжењерској струци, за свештенички позив, као и за високошколске студије уопште. Нажалост, после његове смрти 1842. године, те жеље споро су оствариване јер је његова удовица силним тужбама желела да задржи сву имовину. Томе се супротставила Матица српска и успела да добар део његове имовине сачува.