|
|  |
PROLEĆNICA
Kad učiteljica zada domaći, šta dalje da se priča, mora da se uradi. Tako su bar mislili učenici trećeg razreda novobeogradske osnovne škole „Duško Radović” kojima je nastavnica Marina rekla da za naredni dan napamet nauče pesmu Jove Jovanovića Zmaja. Čak i za učenike koji inače kao od šale savladaju svaku pesmu, „Prolećnica”, s više od četrdeset stihova, bila je veliki zalogaj. Učila su deca i učila „Pčelica zuji/Vetrić lahori/Potok u gori/Glasno žubori/Ptičice poje/Pesmice svoje/Sve se ponavlja/Proleće se javlja”. Prvi redovi prve strofe išli su glatko, ali stihovi su se dalje protezali, činilo se, unedogled. Vredno je nad knjigom sedela i Anđela i pokušavala da nauči „Prolećnicu”. Na kraju je, na pola pesme, odustala. Priznaće nastavnici da pesmu nije savladala, pa šta bude.
Svanuo je i naredni dan. Nastavnica Marina ušla je u učionicu. Deca se trude da im ne uhvati pogled. Samo da ne prozove mene, misli Anđela, ali i većina ostalih đaka. U razredu muk, nekoliko sekundi Marina ne progovara ni reč. Onda je počela da se smeje: „Deco, ’Prolećnica’ nije ni trebalo da se nauči napamet. Samo sam se šalila! Aprili-li-li”
.
|
|
SKRIVENA KAMERA
Zamišljena, Talon Kertis izlazi iz banke. Pogled joj pada na ček koji leži na ivici između pločnika i kolovoza. U prvi mah Talon ne shvata šta je upravo ugledala. Onda joj se oči zaustavljaju na cifri – 357.959,55 dolara. U tom trenutku ova žena iz Los Anđelesa, zaposlena u osiguravajućem društvu, počinje da se osvrće oko sebe. Uverena je da će odnekud da iskoči televizijska ekipa i saopšti joj da se radi o Skrivenoj kameri. Međutim, ništa od toga, prolaznici je obilaze i užurbano nastavljaju svojim putem. Talon Kertis, i dalje uverena da je u pitanju neka šala, napokon se saginje i podiže ček. U svom životu nije u ruci držala ček ispisan na toliku sumu novca. Zamalo nije pala u nesvest.
Talon se nije dvoumila ni časa, ček će vratiti. Ali, bila je subota, približavao se kraj radnog vremena banaka. Da ne bi skrštenih ruku čekala ponedeljak, Talon Kertis povezala se s jednom televizijskom stanicom. Skovali su plan i u ponedeljak, na početku radnog vremena, Talon je s TV snimateljem došla u banku „Pacifik merkantil”. Stigla je nekoliko minuta pre nego što je u banku utrčala potpuno izbezumljena žena za koju je odmah bilo jasno da je vlasnica izgubljenog čeka. Primopredaju čeka prenele su gotovo sve američke TV stanice. Žene su se grlile i ljubile, bilo je i suza radosnica. Talon Kertis je izjavila da nijednog sekunda nije pomislila da zadrži ček, ali mnogima je ostalo nejasno zašto je odbila da primi i nagradu koja obično sledi poštenom nalazaču
.
|
GAMBORI SU GABORI
Dva policajca stigla su u restoran. Potražili su vlasnika. Kad su mu objasnili o čemu se radi, ovaj se iskreno zbunio. Pogledom je prešao preko stolova i ugledao ženu koja je mahala rukom, očigledno je davala do znanja da treba da joj priđu. Čitav događaj nedavno se odigrao u jednom ribljem restoranu u Holton Sitiju, gradu u američkoj državi Teksas. Policajci su se sve vreme jedva uzdržavali da ne prsnu u smeh. Naime, čim su primili poziv iz policijske centrale, znali su da čudniji „zadatak” do tada nisu imali. Gošća ribljeg restorana nije se libila da pozove 911 i požali se policiji što je, kako je objasnila, dobila neshvatljivo malu porciju gambora, koji uz to nisu bili baš ni ukusni. Šta su mogli da urade ljudi od zakona? Da uhapse vlasnika restorana jer je porcija morskih plodova suviše mala? Vlasnik se dosetio i nezadovoljnoj gošći, kojoj se ne otkriva ime, obećao besplatnu večeru: duplu porciju gambora
. |
AKO NE MILOM, ONDA SILOM
Mirenje nije uspelo. Iako su posrednici na sudu učinili sve da bračni par Drobou ubede da se pomire i daju sebi još jednu šansu, nije vredelo. Muž nije hteo ni da čuje da nastavi život sa ženom koja mu je namerno stavila lisice na ruke. Nemili događaj zabeležen je u martu ove godine u mestu Ferfild, u Konektikatu. Helen i Robert Drobou bili su u braku sedam godina. U poslednje vreme neprekidno su se svađali i nisu govorili nekad i po više meseci. Kad je Robert napokon predložio da stave tačku i razvedu se, Helen se izbezumila. Pošto je suprug odbijao da razgovara s njom, morala je nekako da ga primora. Prvo je kupila lisice, a onda je Roberta uspela da namoli da zajedno sednu u trpezariju. Iskoristila je trenutak nepažnje i lisice zakačila za svoju i suprugovu ruku. Nije htela da ih otključa sve dok Robert Drobou mobilnim telefonom nije pozvao policiju
.
|
PSEĆA UPORNOST
|
 |
|
Patrolirajući vodama severno od australijske države Kvinslend, ljudi iz obalske straže primetili su psa koji je, kad su se čamcem približili obali, dojurio do plićaka i počeo izbezumljeno da laje. Prvo su ga spazili na Sent Bisu, sledeći put na obližnjem ostrvu Kesvik. Tek kad su obavestili članove Udruženja za zaštitu životinja, bili su spremni da krenu u lov na psa za koga su verovali da je divlji. Priča je imala neočekivan obrt.
Petorica ljudi pokušavala su oko tri sata da uhvate psa koji im je vešto izmicao. Kad su ga napokon uhvatili mrežom, smestili su ga u kavez i prevezli u prostorije Društva za zaštitu životinja u gradu Makej. U istom tom mestu živi porodica Grifit koja se nije mirila s gubitkom četvoronožne miljenice po imenu Sofi Taker. Čim su čuli za „divljeg” psa, potrčali su da vide da li je to možda njihova četvorogodišnja jazavičarka, iako je za to postojala slaba nada – Sofi je nestala još u novembru. Sreći porodice Grifit nije bilo kraja kad su prišli kavezu i shvatili da je unutra Sofi. Bili su ponosni što je uspela da preživi i snađe se u okolnostima stranim za nju. Jazavičarka je uspešno hvatala i jela sitne životinje. Kad bi ponestalo hrane na jednom ostrvu, preplivavala je uzan kanal i tražila je na drugom. Očigledno će joj biti potrebno vreme da se ponovo „pripitomi”
.
|
KRIVI SU METEOROLOZI!
Imajući u vidu razne zahteve meteorologa vezane za klimu, Andreas Stol i njegove kolege s Norveškog instituta za proučavanje atmosfere došli su do zaključka da su, putujući po svetu, zaposleni u ovom institutu krivi što u vazduh godišnje odlazi između 3,9 i 5,5 tona ugljen-dioksida – po osobi.
Izračunali su da u toku godine svaki ovaj stručnjak za klimu više od dvadeset dana leti avionom s jedne konferencije na drugu, što i nije mnogo ako se ima u vidu da su godišnje „zasluge” pojedinaca na službenom putu u tom smislu gotovo iste, ali se postavlja pitanje da bi možda i sami meteorolozi trebalo da prime na sebe deo odgovornosti za promenu klime, ili da se čak osećaju odgovornijim od ostalih
.
|
Ilustrovao Andrej Vojković
|
