|
|  |
ПРОЛЕЋНИЦА
Кад учитељица зада домаћи, шта даље да се прича, мора да се уради. Тако су бар мислили ученици трећег разреда новобеоградске основне школе „Душко Радовић” којима је наставница Марина рекла да за наредни дан напамет науче песму Јове Јовановића Змаја. Чак и за ученике који иначе као од шале савладају сваку песму, „Пролећница”, с више од четрдесет стихова, била је велики залогај. Учила су деца и учила „Пчелица зуји/Ветрић лахори/Поток у гори/Гласно жубори/Птичице поје/Песмице своје/Све се понавља/Пролеће се јавља”. Први редови прве строфе ишли су глатко, али стихови су се даље протезали, чинило се, унедоглед. Вредно је над књигом седела и Анђела и покушавала да научи „Пролећницу”. На крају је, на пола песме, одустала. Признаће наставници да песму није савладала, па шта буде.
Свануо је и наредни дан. Наставница Марина ушла је у учионицу. Деца се труде да им не ухвати поглед. Само да не прозове мене, мисли Анђела, али и већина осталих ђака. У разреду мук, неколико секунди Марина не проговара ни реч. Онда је почела да се смеје: „Децо, ’Пролећница’ није ни требало да се научи напамет. Само сам се шалила! Априли-ли-ли”
.
|
|
СКРИВЕНА КАМЕРА
Замишљена, Талон Кертис излази из банке. Поглед јој пада на чек који лежи на ивици између плочника и коловоза. У први мах Талон не схвата шта је управо угледала. Онда јој се очи заустављају на цифри – 357.959,55 долара. У том тренутку ова жена из Лос Анђелеса, запослена у осигуравајућем друштву, почиње да се осврће око себе. Уверена је да ће однекуд да искочи телевизијска екипа и саопшти јој да се ради о Скривеној камери. Међутим, ништа од тога, пролазници је обилазе и ужурбано настављају својим путем. Талон Кертис, и даље уверена да је у питању нека шала, напокон се сагиње и подиже чек. У свом животу није у руци држала чек исписан на толику суму новца. Замало није пала у несвест.
Талон се није двоумила ни часа, чек ће вратити. Али, била је субота, приближавао се крај радног времена банака. Да не би скрштених руку чекала понедељак, Талон Кертис повезала се с једном телевизијском станицом. Сковали су план и у понедељак, на почетку радног времена, Талон је с ТВ сниматељем дошла у банку „Пацифик меркантил”. Стигла је неколико минута пре него што је у банку утрчала потпуно избезумљена жена за коју је одмах било јасно да је власница изгубљеног чека. Примопредају чека пренеле су готово све америчке ТВ станице. Жене су се грлиле и љубиле, било је и суза радосница. Талон Кертис је изјавила да ниједног секунда није помислила да задржи чек, али многима је остало нејасно зашто је одбила да прими и награду која обично следи поштеном налазачу
.
|
ГАМБОРИ СУ ГАБОРИ
Два полицајца стигла су у ресторан. Потражили су власника. Кад су му објаснили о чему се ради, овај се искрено збунио. Погледом је прешао преко столова и угледао жену која је махала руком, очигледно је давала до знања да треба да јој приђу. Читав догађај недавно се одиграо у једном рибљем ресторану у Холтон Ситију, граду у америчкој држави Тексас. Полицајци су се све време једва уздржавали да не прсну у смех. Наиме, чим су примили позив из полицијске централе, знали су да чуднији „задатак” до тада нису имали. Гошћа рибљег ресторана није се либила да позове 911 и пожали се полицији што је, како је објаснила, добила несхватљиво малу порцију гамбора, који уз то нису били баш ни укусни. Шта су могли да ураде људи од закона? Да ухапсе власника ресторана јер је порција морских плодова сувише мала? Власник се досетио и незадовољној гошћи, којој се не открива име, обећао бесплатну вечеру: дуплу порцију гамбора
. |
АКО НЕ МИЛОМ, ОНДА СИЛОМ
Мирење није успело. Иако су посредници на суду учинили све да брачни пар Дробоу убеде да се помире и дају себи још једну шансу, није вредело. Муж није хтео ни да чује да настави живот са женом која му је намерно ставила лисице на руке. Немили догађај забележен је у марту ове године у месту Ферфилд, у Конектикату. Хелен и Роберт Дробоу били су у браку седам година. У последње време непрекидно су се свађали и нису говорили некад и по више месеци. Кад је Роберт напокон предложио да ставе тачку и разведу се, Хелен се избезумила. Пошто је супруг одбијао да разговара с њом, морала је некако да га примора. Прво је купила лисице, а онда је Роберта успела да намоли да заједно седну у трпезарију. Искористила је тренутак непажње и лисице закачила за своју и супругову руку. Није хтела да их откључа све док Роберт Дробоу мобилним телефоном није позвао полицију
.
|
ПСЕЋА УПОРНОСТ
|
 |
|
Патролирајући водама северно од аустралијске државе Квинсленд, људи из обалске страже приметили су пса који је, кад су се чамцем приближили обали, дојурио до плићака и почео избезумљено да лаје. Прво су га спазили на Сент Бису, следећи пут на оближњем острву Кесвик. Тек кад су обавестили чланове Удружења за заштиту животиња, били су спремни да крену у лов на пса за кога су веровали да је дивљи. Прича је имала неочекиван обрт.
Петорица људи покушавала су око три сата да ухвате пса који им је вешто измицао. Кад су га напокон ухватили мрежом, сместили су га у кавез и превезли у просторије Друштва за заштиту животиња у граду Макеј. У истом том месту живи породица Грифит која се није мирила с губитком четвороножне миљенице по имену Софи Такер. Чим су чули за „дивљег” пса, потрчали су да виде да ли је то можда њихова четворогодишња јазавичарка, иако је за то постојала слаба нада – Софи је нестала још у новембру. Срећи породице Грифит није било краја кад су пришли кавезу и схватили да је унутра Софи. Били су поносни што је успела да преживи и снађе се у околностима страним за њу. Јазавичарка је успешно хватала и јела ситне животиње. Кад би понестало хране на једном острву, препливавала је узан канал и тражила је на другом. Очигледно ће јој бити потребно време да се поново „припитоми”
.
|
КРИВИ СУ МЕТЕОРОЛОЗИ!
Имајући у виду разне захтеве метеоролога везане за климу, Андреас Стол и његове колеге с Норвешког института за проучавање атмосфере дошли су до закључка да су, путујући по свету, запослени у овом институту криви што у ваздух годишње одлази између 3,9 и 5,5 тона угљен-диоксида – по особи.
Израчунали су да у току године сваки овај стручњак за климу више од двадесет дана лети авионом с једне конференције на другу, што и није много ако се има у виду да су годишње „заслуге” појединаца на службеном путу у том смислу готово исте, али се поставља питање да би можда и сами метеоролози требало да приме на себе део одговорности за промену климе, или да се чак осећају одговорнијим од осталих
.
|
Илустровао Андреј Војковић
|
