Ekonomska kriza je udar po novčanicima i bankarskim računima miliona ljudi širom sveta. Između septembra i oktobra prošle godine Sjedinjene Američke Države, ali i zemlje Evrope i Azije, uvučene su u dosad neviđenu ekonomsku i finansijsku krizu. Svi smo danas svedoci koliko dešavanja na berzi i u nekim „dalekim” bankama utiču na naš svakodnevni život. Kako je uopšte došlo do toga da može da „nestane” toliki novac? Treba najpre razjasniti da to što je novac „nestao”, ne znači da se smanjio broj novčanica u opticaju, već da je znatno manja količina novca na računima banaka, to jest smanjen je protok „virtuelnog” novca. Kad „Forbs” objavi listu najbogatijih ljudi na svetu (poslednji put u martu ove godine) i kaže da Bil Gejts ima bogatstvo od četrdeset milijardi dolara (iako je u prethodnoj godini izgubio osamnaest milijardi), to nipošto ne znači da on negde čuva čitave planine novčanica od po sto dolara (niti da je nekako „izgubio” ili proćerdao pomenutih osamnaest milijardi!).

Ali, ovo nije prvi put da finansijsko tržište doživi krah. Ono od nastanka odražava želje i težnje ljudi, njihove interese, očekivanja, pa se i menja u skladu s tim. Velike društvene promene pre ili kasnije uslove i nagle promene na berzi. Zanimljiva je priča o tome kako nastaju neki od osnovnih činilaca današnjeg finansijskog sistema, od novca, preko banki, menjačnica, do berzi i svetskih tržišta novcem. Takođe je zanimljivo zbog čega se dešavaju krahovi. Kao i mnogi ratovi, finansijske krize su se dešavale zbog straha, panike, želje za bogatstvom, ili, jednostavno, ljudske gluposti!

Zamisao da se u opticaju nađe mnogo više novca nego što ga fizički ima, stara je mnogo vekova. Ne može se sa sigurnošću utvrditi odakle potiče – nalazimo je još kod starih Vavilonaca, a kasnije i kod Grka i Rimljana. Po francuskom istoričaru Ferdinandu Brodelu, presudnu ulogu imao je Kairo u 11. veku. Jevrejski i muslimanski trgovci već su tada poznavali različite načine plaćanja i kupovinu na kredit, kao i kaparisanje poljoprivrednih proizvoda i pre žetve.

U starom i srednjem veku, trgovci su igrali ogromnu ulogu u društvu. Morali su da znaju da pišu, čitaju i računaju, da poznaju geografiju i nautiku, pa su za svoje vreme bili veoma obrazovani. Stalno su se dovijali da smisle najbolji i najsigurniji način za postizanje zarade i uopšte jednostavniji način trgovine, pa nije ni čudo što su glavne ekonomske promene začeli baš oni. Prekretnica je načinjena kad su na trgove (čiji naziv i sam kazuje da se tamo najčešće trgovalo) počeli da se donose samo uzorci robe, a ne cela količina, da bi tek po sklapanju dogovora bila izvršena razmena dobara. Za ovakvu trgovinu „na reč”, ključno je poverenje. I dan-danas na berzama se ne trguje stvarnom robom, već nekom vrstom uzoraka (na robnim berzama) i hartijama od vrednosti (na finansijskim berzama), a bez poverenja ne bi mogao da se sklopi nijedan dogovor.

Neke građevine za koje može da se kaže da su preteča banke postoje još pre pojave novca (prvi kovani novac za koji mi danas znamo je iz Lidije, nastao oko 680. godine pre naše ere), ali su tada više bili neka vrsta trezora za žito, krzno, metale (kasnije i plemenite). Posle pojave metalnog novca (koji je postao neophodan kad se pojavio višak proizvoda i privatno vlasništvo), javlja se potreba i za njegovim usavršavanjem jer se oštećivao pri dužoj upotrebi, ali pre svega jer se njime teško baratalo u većim količinama i bio je nepraktičan za prenošenje. Nošenje novca na putovanjima bilo je ogromna teškoća za tadašnje putnike zbog njegove težine, ali i čestih pljački na putu. Iz potrebe da zaštite svoju imovinu, a i da putovanje učine lakšim, trgovci su uveli niz novina. Prvo su nastali sertifikati (slično menicama) kojima bi mogli da zamene deo svog bogatstva ili imovine, a odatle kasnije nastaju banknote i na kraju novčanice od hartije kakve mi danas poznajemo (u Kini u 10. veku uveliko se koriste neke, doduše primitivne, vrste novca od hartije). Važnu ulogu u razvoju bankarstva imaju templari, crkveni red nastao 1118. godine. Zbog raznih povlastica koje su imali, posle Prvog krstaškog rata brzo su ojačali i dobili veliku moć. Jedan deo templara bavio se bankarstvom, a neki ih smatraju i prvim savremenim bankarima. Pozajmljivali su narodu novac uz nadoknadu. Kod templara su se zaduživali ne samo obični ljudi, već i kraljevi, recimo Engleske, Francuske (a upravo ti veliki dugovi doneli su propast templarima, jer su ih na kraju isti ti kraljevi prognali). Nisu se bavili samo pozajmljivanjem novca uz kamatu, već i drugim bankarskim poslovima, na primer izdavanjem menica. Tako su ljudi koji su odlazili na put (u to vreme najčešće hodočasnici) kod templara mogli pre polaska da založe svu svoju imovinu. Dobili bi menicu s tačnim iznosom, a kad bi se vratili, iznos, umanjen za „troškove čuvanja”, bio bi im vraćen. Imali su mogućnost i da novac s napisanog čeka podignu na drugom mestu, kod drugog templara, uz obaveznu kamatu koja nije bila nimalo povoljna (postoje podaci da se kretala od 11 do 15 odsto). Novac koji su templari na ovaj način zarađivali slivao se u jednu kasu, pošto su se oni pri stupanju u red zavetovali na siromaštvo, te nisu ništa zadržavali za sebe. Na kraju su bili bogatiji od mnogih kraljeva i država, pa su, logično, proglašeni jereticima (1312. godine) i uspešno zatrti.

Vrsta hartije od vrednosti – menica (način plaćanja po kome njen izdavalac, trasant, obavezuje sebe ili drugo lice, trasata, da isplati određenu sumu novca korisniku menice, remitentu), omogućavala je zaradu koristeći se razlikom kursa na tržištima, pa su time trgovci našli način da „zaobiđu” zakon koji je izdala crkva, a koji brani pozajmljivanje novca drugom radi postizanja velike dobiti, takozvano zelenašenje. Đuzepe de Luka, šef katedre za osnovne studije ekonomije i međunarodnih finansija na Univerzitetu u Milanu, tvrdi da su Đenovljani koristili menice još pre 12. veka, te da su oni pioniri u toj oblasti. U 12. veku pojavljuju se u Francuskoj „courtier de change”, moćnici koji su umesto banaka upravljali društvenim dugovanjima i trgovali njima i koji mogu da se smatraju prvim berzanskim posrednicima (brokerima) u istoriji.

Pošto su se prve razmene dobara, iz kojih se razvilo savremeno berzansko poslovanje, obavljale pod vedrim nebom, u određeno vreme, na određenom mestu (na trgu, ispred kafane, u parku i slično), velika prekretnica bila je kad su se povukli u zatvoren prostor. Prava finansijska tržišta u današnjem smislu javljaju se tek pojavom berze, u 15. i 16. veku. Već u 14. i 15. veku, u belgijskom gradiću Brižu, trgovci su među sobom uveliko trgovali menicama. Na glavnom trgu, na jednoj kući urađenoj u gotskom stilu, stoji znak porodice Van der Burs (eng. Van der Burse, ital. Van der Borse). Ova kuća i dešavanja u njoj vezuju se za nastanak berze kakvu danas poznajemo. I sam naziv „berza” (eng. bourse ili, danas češće stock eØchange, fr. bourse, ital. borsa – u srpski jezik najverovatnije ušao preko nemačkog Börse) ukazuje na to da su koreni postavljeni ovde. Postoji, međutim, i mišljenje da naziv dolazi od latinske reči bursa, što znači vreća, ali se i to tumačenje povezuje upravo sa ovom kućom, jer su grb porodice Van der Burs krasile tri vreće. Ova kuća bila je poznata po tome što su tu njeni stanari okupljali trgovce iz različitih krajeva. Ovo je bilo prvo tržište akcija i obveznica koje je istorija upoznala. Oni koji su kupovali nudili su novac, dok su oni koji su prodavali, davali u zamenu pismo, odnosno vrednosnu hartiju. U savremenoj trgovini na berzi koriste se engleski izrazi bid i ask da označe koliko je kupac raspoložen da ponudi za neku hartiju od vrednosti, odnosno koliko prodavac traži da bi je ustupio. I kao što je pisac basni Ezop zapazio još u 6. veku pre naše ere, ponuda i potražnja suština su promena i stvaranja cena na tržištu. Berze su se brzo proširile Flandrijom i pojavila su se nova središta razmene, slična ovim, a odatle se šire dalje u Gent i Amsterdam.

Učesnici na berzi veoma brzo shvataju da je to mesto na kome mogu, uz malo veštine i nekoliko trikova, na jednostavan način da zarade mnogo novca: samo je trebalo naći način da se utiče na očekivanja onog koji nešto prodaje ili kupuje. Strah i nepoverenje uzroci su najvećih obrta na berzi. Ako prodavac iz nekog razloga počne da veruje da će u skorije vreme opasti cena onog što prodaje, pokušaće na sve načine da ga se otarasi. Ili, ako kupci dobiju podatak da će određenom tipu robe znatno porasti cena, potražnja postaje ogromna, pa se menja celokupno stanje na berzi. U 13. veku venecijanski bankari počeli su da kupuju obveznice koje je izdavala država. Da bi malo ublažila loše posledice pojava na berzi, venecijanska država donela je 1351. godine prvi zakon protiv špekulacija: zapravo, taj zakon branio je širenje glasina koje su imale za cilj da smanje ili povećaju cenu državnih obveznica. Tržište menica za kratko vreme dobilo je široke razmere: „Između 1596. i 1610. godine u Pjačenci na okupljanjima koja su povremeno priređivali trgovci iz Đenove radi kupoprodaje menica, ostvareni poslovni obrt odgovarao je godišnjim prihodima Španije, Francuske, Engleske i Italije zajedno”, objašnjava De Luka.

U Amsterdamu je 1602. godine otvoreno holandsko preduzeće koje je poslovalo pretežno sa istočnjačkim zemljama. To je bilo prvo moderno akcionarsko društvo: grupa akcionara ulagala je novac u neko preduzeće utičući na taj način na profit i rashode. Amsterdamska berza prva je bez prekida radila sve do 17. veka, a Holanđani su prvi uveli i savremene postupke trgovanja na berzi, poput „prodaje bez pokrića”, to jest prodaje finansijskih instrumenata koje ne pokriva buduća kupovina, „opcija na akcije”, odnosno prava na kupovinu ili prodaju neke akcije obično u ograničenom vremenskom roku po ceni koja je prethodno ustanovljena, razmene kredita, slično današnjim „svop” (eng. sÞap) modelima (dogovor po kome dve strane, za određeno vreme, međusobno razmenjuju valute ili kamatne stope ustanovljene jasnim pravilima).

Holandskog je porekla i prvi, nimalo zavidni, finansijski krah prouzrokovan – lalama! Baštenska lala doneta je u zapadnu Evropu iz Konstantinopolja u 16. veku i veoma brzo je postala veoma omiljena. Posebno su se za nju zanimali Holanđani. Tamo je potražnja dostigla neverovatne razmere, što je uslovilo vrtoglavi rast cena lukovice. Neka retka vrsta lukovice lale mogla je da dostigne cenu i do 100.000 florina (poređenja radi, osam utovljenih svinja koštalo je 240 florina). Na berzama Holandije trgovalo se ne samo lukovicama, već i njihovim budućim sađenjem: zapravo, ugovori o lalama, takozvani „fjučersi” (eng. futures – ugovori u kojima se strane obavezuju da će razmeniti određeno dobro za unapred određenu cenu i u utvrđenom roku) menjali su vrednost u zavisnosti od pretpostavki o budućim promenama cene cveća. Trgovci su preuzimali odgovornost da po određenoj ceni kupe lale koje je tek trebalo da niknu za nekoliko meseci. Ako za to vreme cena lala poraste, zaradili bi novac, ali... na kraju nije bilo tako. Godine 1637. mnogi su bankrotirali jer se cela finansijska konstrukcija raspala. Iz straha da se visoka cena neće održati, mnogi trgovci (današnji berzanski posrednici) počeli su da prodaju i da unovčavaju svoje uloge. Tako su neki završili sa ugovorima o kupovini lala za mnogo višu cenu od stvarne, a drugi s milionima lala plaćenim i deset puta više od njihove tržišne cene. U zenitu kraha, pomahnitali trgovci bili su spremni da za samo jednu lukovicu plate sumu koja bi danas iznosila oko 76.000 dolara, a već šest nedelja kasnije za nju nisu mogli da dobiju ni paru. Desila se katastrofa – posledice su se osetile i u Engleskoj i Francuskoj. Na kraju je i vlada Holandije morala da se umeša da bi ublažila posledice.

Nekoliko decenija kasnije, godine 1716, Džon Lou, bankar poreklom iz Škotske, osnovao je prvu banku u Francuskoj, „BanÜue Générale”. Banka je izdavala pozamašnu količinu novčanica, a 1717. godine doneta je odluka da se tim novcem plaća porez. Lou je bio ugledan čovek i imao mnogo poslovnih prijatelja. S jednim od njih, koji je imao isključivo pravo trgovine na značajnom području oko reke Misisipi za narednih dvadeset pet godina, napravio je ugovor. Kad je javnost pozvana da se priključi ulaganju u akcije „Projekta Misisipi”, ogroman broj zainteresovanih uslovio je nagli rast cena akcija. U isto vreme zemlju su preplavile novčanice iz Louove banke, a krah je usledio pošto je kraljevski dvor doneo dekret kojim je prepolovljena vrednost papirnog novca, pa su cene drastično porasle. Akcije „Projekta Misisipi” pale su isto tako brzo kao što su pre toga porasle, a s njima i vrednost same banke. Lou je morao da napusti Francusku a mnogi ljudi su ostali bez dinara.

U Engleskoj se slična stvar desila sa akcijama „South Sea CompanÚ”. Vlada je ovom preduzeću dala monopol u trgovini sa Severnom Amerikom i ostrvima Pacifika, a ova zauzvrat preuzela veliki deo državnog duga. Zanimanje za akcije ovog preduzeća toliko je poraslo da se u jednom trenutku za njih plaćala suma deset puta veća od njihove stvarne vrednosti. Kad je jedan od direktora preduzeća prodao svoj udeo, zavladala je ogromna panika među ulagačima, a cena akcija se strmoglavila. Hiljade akcionara doživelo je finansijsku katastrofu, a ovaj slučaj, poznat kao „South Sea Bubble” (mehurić) „pukao” je 1720. godine. Među mnogobrojnim gubitnicima našao se i Isak Njutn, koji je posle kraha „olakšan” za 20.000 funti. Genijalni naučnik potišteno je zaključio da može da „proračuna kretanje nebeskih tela, ali ne i ljudsku ludost”.

Najvažnija berza sadašnjice je ona u Njujorku, NeÞ Ùork Stock EØchange (NÚSE). Svi danas osećamo posledice dešavanja na toj berzi i svakodnevno na vestima dobijamo izveštaje o kretanjima njenih indeksa. Mnogi bi se začudili kad bi znali da je sve nastalo jednog lepog majskog dana 1792. godine (tri veka nakon što je Kolumbo otkrio Ameriku), pod krošnjom tek razlistalog drveta po kome je i nazvan ButtonÞood agreement. Bio je to skup dvadeset i četiri trgovca koji su spontano rešili da ovekoveče svoju zamisao ugovorom koji su tom prilikom potpisali. Verovatno nisu mogli ni da zamisle koliko će daleko otići ta njihova zamisao. Do tada nije bilo organizovanog tržišta u Njujorku, ali se već nekoliko decenija ranije ustalio običaj da se trgovci okupljaju u Volstritu (Ýall Street). Ovim dogovorom trgovci su ozvaničili svoj običaj viđanja svakog dana na tom mestu radi trgovanja menicama i obveznicama. Utvrdili su i nekoliko osnovnih pravila koja i dan-danas važe na Njujorškoj berzi, ali i šire. Prvo, da trgovci potpisnici imaju isključivo pravo trgovanja na berzi, to jest da osobe sa strane nemaju pravo da se mešaju u njihove poslove. Ovo pravilo važi i danas, jer ne može svako da trguje na berzi, već isključivo stručno lice, broker. Druga pravila ticala su se samog trgovanja, čime su utvrđene obavezne brokerske provizije i sistem naplate. Dve godine kasnije, 1794, počeli su da se sastaju u zatvorenom prostoru, u kafani „Tontin” (Tontine Coffee House). Godine 1817. berza dobija naziv NeÞ Ùork Stock and EØchange Board, statut i opširniji pravilnik, a seli se na adresu bližu onoj na kojoj je današnja – Volstrit 11. Od 1868. godine neko sa strane mogao je da postane broker jedino ako bi kupio mesto od nekog već postojećeg člana. Broj zaposlenih brokera morao je da bude povećan zbog rasta berze i prometa na njoj, i od 1953. godine ograničen je na 1366 članova.

Otkako postoji, svi najveći dogovori, ali i krahovi dešavaju se baš na ovoj berzi. Godine 1869, 24. septembra, u petak, takozvani Crni petak (Black FridaÚ) dva špekulanta, Džejms Fisk i Džej Guld, pokušali su da dobiju monopol u trgovini zlatom na američkom tržištu. Četiri dana ranije počeli su da kupuju zlato u Njujorku. Za ta četiri dana kupili su toliko zlata da su mogli da traže cenu višu od dotadašnje za oko 17 odsto. Zavladala je panika. Uspeli su da zarade, po procenama, jedanaest miliona dolara, mnogo ljudi izgubilo je novac, ali na kraju je vlada sprečila dalju krizu. Nova kriza iz 1907. godine pomogla je da se shvati da nešto hitno mora da se promeni. Godine 1908. stvoreno je dvopartijsko telo Nacionalna monetarna komisija (National MonetarÚ Commission) koja je imala zadatak da spreči nedozvoljene radnje i špekulacije na berzi.

Često čujemo kako današnju krizu porede sa „onom iz 1929. godine”. Zapravo, reč je o nizu ozbiljnih nedaća koje su zadesile ne samo američko tlo, već i ostatak sveta. Nije istina da je krah berze 1929. godine uslovio nastanak velike depresije koja je trajala više od deset godina, jer su društvo i ekonomija već bili u velikoj krizi, mada je sigurno da joj je taj krah pomogao da se razvije i održi. Kriza je počela u SAD, ali se brzo proširila i na ostale zemlje, jer su sve bile ekonomski međuzavisne. Počelo je tako što su indeksi na berzi SAD neprestano rasli u razdoblju od 1927. do 1929. godine. Vrlo brzo počeli su da rastu znatno više od stvarne cene akcija tih istih preduzeća. Ljude je privlačila visoka cena akcija, svi su očekivali dalji rast, pa su masovno počeli da ulažu u berzu s nadom da će vrlo brzo moći da prodaju svoje akcije za znatno više novca. Ali, kako predvideti kad je dosta? Onda kad svi nagrnu da prodaju, već je kasno.

Međutim, ovog puta najveća muka nije bila u tome što će cene akcija svakako pasti, već što je ulog bio veći. Pošto mnogi nisu imali novca da ulože u berzu, a želeli su zaradu, davali bi ono što imaju, a ostatak bi pozajmili. Berza je i dalje cvetala, pa se tako vrednost akcija recimo Američke radio-kompanije upetostručila do 1928. godine. Ovako je tržište moglo da se širi i cveta sve dok u jednom trenutku ne dođe do pucanja. Na jesen 1929. godine prvo je krenula stagnacija, a ubrzo i pad. Krajem oktobra, masovno su počele prodaje akcija. Tako je 29. oktobra osvanuo takozvani Crni utorak, najgori dan panike, kada su akcije izgubile 10-15 milijardi dolara vrednosti. Do polovine novembra zaboravila se sva dobit koju su akcije u protekle dve godine donele, jer je tada deficit procenjen na trideset milijardi dolara.

Krah berze najavio je pojavu velike depresije. Vrhunac 1933. godine zatekao je gotovo svakog četvrtog Amerikanca bez posla. Stručnjaci kažu da je velika depresija jedan od glavnih uzroka daljih kriza u društvu. Hitler i Musolini su po tome samo proizvod bezizlaznog stanja u kome se društvo nalazilo. Možemo samo da se nadamo da posledice ove nove krize neće biti toliko ozbiljne.

Kao dopuna „crnim” danima u nedelji, „Crni ponedeljak” (Black MondaÚ) došao je za akcionare 19. oktobra 1987. godine, pošto je vrednost većine akcija naglo počela da pada. Ne samo na Njujorškoj berzi, pad je išao lančano, preko Tokijske i Londonske berze. Tog dana vrednost akcija pojedinih preduzeća pala je i više od 20 odsto. Stručnjaci su zatvoreno američko tržište isticali kao glavnog krivca za ovakav tok događaja.

Svakog dana slušamo o najnovijoj krizi nastaloj zbog velike zamisli da „svaki Amerikanac treba da ima krov nad glavom”. Istina je da ne treba učiti na svojim, već na tuđim greškama, ali čije god one bile, imamo pravu riznicu grešaka na kojima možemo da učimo. Pa ipak, ponovo smo došli u sličnu situaciju. Hoćemo li jednog dana uspeti da napravimo tržište koje ide ukorak s naglim promenama i ogromnim apetitima društva? Verovatno u skorije vreme ne. Možemo samo da se nadamo da će ova kriza ipak imati srećniji kraj .