Економска криза је удар по новчаницима и банкарским рачунима милиона људи широм света. Између септембра и октобра прошле године Сједињене Америчке Државе, али и земље Европе и Азије, увучене су у досад невиђену економску и финансијску кризу. Сви смо данас сведоци колико дешавања на берзи и у неким „далеким” банкама утичу на наш свакодневни живот. Како је уопште дошло до тога да може да „нестане” толики новац? Треба најпре разјаснити да то што је новац „нестао”, не значи да се смањио број новчаница у оптицају, већ да је знатно мања количина новца на рачунима банака, то јест смањен је проток „виртуелног” новца. Кад „Форбс” објави листу најбогатијих људи на свету (последњи пут у марту ове године) и каже да Бил Гејтс има богатство од четрдесет милијарди долара (иако је у претходној години изгубио осамнаест милијарди), то нипошто не значи да он негде чува читаве планине новчаница од по сто долара (нити да је некако „изгубио” или проћердао поменутих осамнаест милијарди!).

Али, ово није први пут да финансијско тржиште доживи крах. Оно од настанка одражава жеље и тежње људи, њихове интересе, очекивања, па се и мења у складу с тим. Велике друштвене промене пре или касније услове и нагле промене на берзи. Занимљива је прича о томе како настају неки од основних чинилаца данашњег финансијског система, од новца, преко банки, мењачница, до берзи и светских тржишта новцем. Такође је занимљиво због чега се дешавају крахови. Као и многи ратови, финансијске кризе су се дешавале због страха, панике, жеље за богатством, или, једноставно, људске глупости!

Замисао да се у оптицају нађе много више новца него што га физички има, стара је много векова. Не може се са сигурношћу утврдити одакле потиче – налазимо је још код старих Вавилонаца, а касније и код Грка и Римљана. По француском историчару Фердинанду Броделу, пресудну улогу имао је Каиро у 11. веку. Јеврејски и муслимански трговци већ су тада познавали различите начине плаћања и куповину на кредит, као и капарисање пољопривредних производа и пре жетве.

У старом и средњем веку, трговци су играли огромну улогу у друштву. Морали су да знају да пишу, читају и рачунају, да познају географију и наутику, па су за своје време били веома образовани. Стално су се довијали да смисле најбољи и најсигурнији начин за постизање зараде и уопште једноставнији начин трговине, па није ни чудо што су главне економске промене зачели баш они. Прекретница је начињена кад су на тргове (чији назив и сам казује да се тамо најчешће трговало) почели да се доносе само узорци робе, а не цела количина, да би тек по склапању договора била извршена размена добара. За овакву трговину „на реч”, кључно је поверење. И дан-данас на берзама се не тргује стварном робом, већ неком врстом узорака (на робним берзама) и хартијама од вредности (на финансијским берзама), а без поверења не би могао да се склопи ниједан договор.

Неке грађевине за које може да се каже да су претеча банке постоје још пре појаве новца (први ковани новац за који ми данас знамо је из Лидије, настао око 680. године пре наше ере), али су тада више били нека врста трезора за жито, крзно, метале (касније и племените). После појаве металног новца (који је постао неопходан кад се појавио вишак производа и приватно власништво), јавља се потреба и за његовим усавршавањем јер се оштећивао при дужој употреби, али пре свега јер се њиме тешко баратало у већим количинама и био је непрактичан за преношење. Ношење новца на путовањима било је огромна тешкоћа за тадашње путнике због његове тежине, али и честих пљачки на путу. Из потребе да заштите своју имовину, а и да путовање учине лакшим, трговци су увели низ новина. Прво су настали сертификати (слично меницама) којима би могли да замене део свог богатства или имовине, а одатле касније настају банкноте и на крају новчанице од хартије какве ми данас познајемо (у Кини у 10. веку увелико се користе неке, додуше примитивне, врсте новца од хартије). Важну улогу у развоју банкарства имају темплари, црквени ред настао 1118. године. Због разних повластица које су имали, после Првог крсташког рата брзо су ојачали и добили велику моћ. Један део темплара бавио се банкарством, а неки их сматрају и првим савременим банкарима. Позајмљивали су народу новац уз надокнаду. Код темплара су се задуживали не само обични људи, већ и краљеви, рецимо Енглеске, Француске (а управо ти велики дугови донели су пропаст темпларима, јер су их на крају исти ти краљеви прогнали). Нису се бавили само позајмљивањем новца уз камату, већ и другим банкарским пословима, на пример издавањем меница. Тако су људи који су одлазили на пут (у то време најчешће ходочасници) код темплара могли пре поласка да заложе сву своју имовину. Добили би меницу с тачним износом, а кад би се вратили, износ, умањен за „трошкове чувања”, био би им враћен. Имали су могућност и да новац с написаног чека подигну на другом месту, код другог темплара, уз обавезну камату која није била нимало повољна (постоје подаци да се кретала од 11 до 15 одсто). Новац који су темплари на овај начин зарађивали сливао се у једну касу, пошто су се они при ступању у ред заветовали на сиромаштво, те нису ништа задржавали за себе. На крају су били богатији од многих краљева и држава, па су, логично, проглашени јеретицима (1312. године) и успешно затрти.

Врста хартије од вредности – меница (начин плаћања по коме њен издавалац, трасант, обавезује себе или друго лице, трасата, да исплати одређену суму новца кориснику менице, ремитенту), омогућавала је зараду користећи се разликом курса на тржиштима, па су тиме трговци нашли начин да „заобиђу” закон који је издала црква, а који брани позајмљивање новца другом ради постизања велике добити, такозвано зеленашење. Ђузепе де Лука, шеф катедре за основне студије економије и међународних финансија на Универзитету у Милану, тврди да су Ђеновљани користили менице још пре 12. века, те да су они пионири у тој области. У 12. веку појављују се у Француској „цоуртиер де цханге”, моћници који су уместо банака управљали друштвеним дуговањима и трговали њима и који могу да се сматрају првим берзанским посредницима (брокерима) у историји.

Пошто су се прве размене добара, из којих се развило савремено берзанско пословање, обављале под ведрим небом, у одређено време, на одређеном месту (на тргу, испред кафане, у парку и слично), велика прекретница била је кад су се повукли у затворен простор. Права финансијска тржишта у данашњем смислу јављају се тек појавом берзе, у 15. и 16. веку. Већ у 14. и 15. веку, у белгијском градићу Брижу, трговци су међу собом увелико трговали меницама. На главном тргу, на једној кући урађеној у готском стилу, стоји знак породице Ван дер Бурс (енг. Ван дер Бурсе, итал. Ван дер Борсе). Ова кућа и дешавања у њој везују се за настанак берзе какву данас познајемо. И сам назив „берза” (енг. боурсе или, данас чешће стоцк еØцханге, фр. боурсе, итал. борса – у српски језик највероватније ушао преко немачког Бöрсе) указује на то да су корени постављени овде. Постоји, међутим, и мишљење да назив долази од латинске речи бурса, што значи врећа, али се и то тумачење повезује управо са овом кућом, јер су грб породице Ван дер Бурс красиле три вреће. Ова кућа била је позната по томе што су ту њени станари окупљали трговце из различитих крајева. Ово је било прво тржиште акција и обвезница које је историја упознала. Они који су куповали нудили су новац, док су они који су продавали, давали у замену писмо, односно вредносну хартију. У савременој трговини на берзи користе се енглески изрази бид и аск да означе колико је купац расположен да понуди за неку хартију од вредности, односно колико продавац тражи да би је уступио. И као што је писац басни Езоп запазио још у 6. веку пре наше ере, понуда и потражња суштина су промена и стварања цена на тржишту. Берзе су се брзо прошириле Фландријом и појавила су се нова средишта размене, слична овим, а одатле се шире даље у Гент и Амстердам.

Учесници на берзи веома брзо схватају да је то место на коме могу, уз мало вештине и неколико трикова, на једноставан начин да зараде много новца: само је требало наћи начин да се утиче на очекивања оног који нешто продаје или купује. Страх и неповерење узроци су највећих обрта на берзи. Ако продавац из неког разлога почне да верује да ће у скорије време опасти цена оног што продаје, покушаће на све начине да га се отараси. Или, ако купци добију податак да ће одређеном типу робе знатно порасти цена, потражња постаје огромна, па се мења целокупно стање на берзи. У 13. веку венецијански банкари почели су да купују обвезнице које је издавала држава. Да би мало ублажила лоше последице појава на берзи, венецијанска држава донела је 1351. године први закон против шпекулација: заправо, тај закон бранио је ширење гласина које су имале за циљ да смање или повећају цену државних обвезница. Тржиште меница за кратко време добило је широке размере: „Између 1596. и 1610. године у Пјаченци на окупљањима која су повремено приређивали трговци из Ђенове ради купопродаје меница, остварени пословни обрт одговарао је годишњим приходима Шпаније, Француске, Енглеске и Италије заједно”, објашњава Де Лука.

У Амстердаму је 1602. године отворено холандско предузеће које је пословало претежно са источњачким земљама. То је било прво модерно акционарско друштво: група акционара улагала је новац у неко предузеће утичући на тај начин на профит и расходе. Амстердамска берза прва је без прекида радила све до 17. века, а Холанђани су први увели и савремене поступке трговања на берзи, попут „продаје без покрића”, то јест продаје финансијских инструмената које не покрива будућа куповина, „опција на акције”, односно права на куповину или продају неке акције обично у ограниченом временском року по цени која је претходно установљена, размене кредита, слично данашњим „своп” (енг. сÞап) моделима (договор по коме две стране, за одређено време, међусобно размењују валуте или каматне стопе установљене јасним правилима).

Холандског је порекла и први, нимало завидни, финансијски крах проузрокован – лалама! Баштенска лала донета је у западну Европу из Константинопоља у 16. веку и веома брзо је постала веома омиљена. Посебно су се за њу занимали Холанђани. Тамо је потражња достигла невероватне размере, што је условило вртоглави раст цена луковице. Нека ретка врста луковице лале могла је да достигне цену и до 100.000 флорина (поређења ради, осам утовљених свиња коштало је 240 флорина). На берзама Холандије трговало се не само луковицама, већ и њиховим будућим сађењем: заправо, уговори о лалама, такозвани „фјучерси” (енг. футурес – уговори у којима се стране обавезују да ће разменити одређено добро за унапред одређену цену и у утврђеном року) мењали су вредност у зависности од претпоставки о будућим променама цене цвећа. Трговци су преузимали одговорност да по одређеној цени купе лале које је тек требало да никну за неколико месеци. Ако за то време цена лала порасте, зарадили би новац, али... на крају није било тако. Године 1637. многи су банкротирали јер се цела финансијска конструкција распала. Из страха да се висока цена неће одржати, многи трговци (данашњи берзански посредници) почели су да продају и да уновчавају своје улоге. Тако су неки завршили са уговорима о куповини лала за много вишу цену од стварне, а други с милионима лала плаћеним и десет пута више од њихове тржишне цене. У зениту краха, помахнитали трговци били су спремни да за само једну луковицу плате суму која би данас износила око 76.000 долара, а већ шест недеља касније за њу нису могли да добију ни пару. Десила се катастрофа – последице су се осетиле и у Енглеској и Француској. На крају је и влада Холандије морала да се умеша да би ублажила последице.

Неколико деценија касније, године 1716, Џон Лоу, банкар пореклом из Шкотске, основао је прву банку у Француској, „БанÜуе Гéнéрале”. Банка је издавала позамашну количину новчаница, а 1717. године донета је одлука да се тим новцем плаћа порез. Лоу је био угледан човек и имао много пословних пријатеља. С једним од њих, који је имао искључиво право трговине на значајном подручју око реке Мисисипи за наредних двадесет пет година, направио је уговор. Кад је јавност позвана да се прикључи улагању у акције „Пројекта Мисисипи”, огроман број заинтересованих условио је нагли раст цена акција. У исто време земљу су преплавиле новчанице из Лоуове банке, а крах је уследио пошто је краљевски двор донео декрет којим је преполовљена вредност папирног новца, па су цене драстично порасле. Акције „Пројекта Мисисипи” пале су исто тако брзо као што су пре тога порасле, а с њима и вредност саме банке. Лоу је морао да напусти Француску а многи људи су остали без динара.

У Енглеској се слична ствар десила са акцијама „Соутх Сеа ЦомпанÚ”. Влада је овом предузећу дала монопол у трговини са Северном Америком и острвима Пацифика, а ова заузврат преузела велики део државног дуга. Занимање за акције овог предузећа толико је порасло да се у једном тренутку за њих плаћала сума десет пута већа од њихове стварне вредности. Кад је један од директора предузећа продао свој удео, завладала је огромна паника међу улагачима, а цена акција се стрмоглавила. Хиљаде акционара доживело је финансијску катастрофу, а овај случај, познат као „Соутх Сеа Буббле” (мехурић) „пукао” је 1720. године. Међу многобројним губитницима нашао се и Исак Њутн, који је после краха „олакшан” за 20.000 фунти. Генијални научник потиштено је закључио да може да „прорачуна кретање небеских тела, али не и људску лудост”.

Најважнија берза садашњице је она у Њујорку, НеÞ Ùорк Стоцк ЕØцханге (НÚСЕ). Сви данас осећамо последице дешавања на тој берзи и свакодневно на вестима добијамо извештаје о кретањима њених индекса. Многи би се зачудили кад би знали да је све настало једног лепог мајског дана 1792. године (три века након што је Колумбо открио Америку), под крошњом тек разлисталог дрвета по коме је и назван БуттонÞоод агреемент. Био је то скуп двадесет и четири трговца који су спонтано решили да овековече своју замисао уговором који су том приликом потписали. Вероватно нису могли ни да замисле колико ће далеко отићи та њихова замисао. До тада није било организованог тржишта у Њујорку, али се већ неколико деценија раније усталио обичај да се трговци окупљају у Волстриту (Ýалл Стреет). Овим договором трговци су озваничили свој обичај виђања сваког дана на том месту ради трговања меницама и обвезницама. Утврдили су и неколико основних правила која и дан-данас важе на Њујоршкој берзи, али и шире. Прво, да трговци потписници имају искључиво право трговања на берзи, то јест да особе са стране немају право да се мешају у њихове послове. Ово правило важи и данас, јер не може свако да тргује на берзи, већ искључиво стручно лице, брокер. Друга правила тицала су се самог трговања, чиме су утврђене обавезне брокерске провизије и систем наплате. Две године касније, 1794, почели су да се састају у затвореном простору, у кафани „Тонтин” (Тонтине Цоффее Хоусе). Године 1817. берза добија назив НеÞ Ùорк Стоцк анд ЕØцханге Боард, статут и опширнији правилник, а сели се на адресу ближу оној на којој је данашња – Волстрит 11. Од 1868. године неко са стране могао је да постане брокер једино ако би купио место од неког већ постојећег члана. Број запослених брокера морао је да буде повећан због раста берзе и промета на њој, и од 1953. године ограничен је на 1366 чланова.

Откако постоји, сви највећи договори, али и крахови дешавају се баш на овој берзи. Године 1869, 24. септембра, у петак, такозвани Црни петак (Блацк ФридаÚ) два шпекуланта, Џејмс Фиск и Џеј Гулд, покушали су да добију монопол у трговини златом на америчком тржишту. Четири дана раније почели су да купују злато у Њујорку. За та четири дана купили су толико злата да су могли да траже цену вишу од дотадашње за око 17 одсто. Завладала је паника. Успели су да зараде, по проценама, једанаест милиона долара, много људи изгубило је новац, али на крају је влада спречила даљу кризу. Нова криза из 1907. године помогла је да се схвати да нешто хитно мора да се промени. Године 1908. створено је двопартијско тело Национална монетарна комисија (Натионал МонетарÚ Цоммиссион) која је имала задатак да спречи недозвољене радње и шпекулације на берзи.

Често чујемо како данашњу кризу пореде са „оном из 1929. године”. Заправо, реч је о низу озбиљних недаћа које су задесиле не само америчко тло, већ и остатак света. Није истина да је крах берзе 1929. године условио настанак велике депресије која је трајала више од десет година, јер су друштво и економија већ били у великој кризи, мада је сигурно да јој је тај крах помогао да се развије и одржи. Криза је почела у САД, али се брзо проширила и на остале земље, јер су све биле економски међузависне. Почело је тако што су индекси на берзи САД непрестано расли у раздобљу од 1927. до 1929. године. Врло брзо почели су да расту знатно више од стварне цене акција тих истих предузећа. Људе је привлачила висока цена акција, сви су очекивали даљи раст, па су масовно почели да улажу у берзу с надом да ће врло брзо моћи да продају своје акције за знатно више новца. Али, како предвидети кад је доста? Онда кад сви нагрну да продају, већ је касно.

Међутим, овог пута највећа мука није била у томе што ће цене акција свакако пасти, већ што је улог био већи. Пошто многи нису имали новца да уложе у берзу, а желели су зараду, давали би оно што имају, а остатак би позајмили. Берза је и даље цветала, па се тако вредност акција рецимо Америчке радио-компаније упетостручила до 1928. године. Овако је тржиште могло да се шири и цвета све док у једном тренутку не дође до пуцања. На јесен 1929. године прво је кренула стагнација, а убрзо и пад. Крајем октобра, масовно су почеле продаје акција. Тако је 29. октобра освануо такозвани Црни уторак, најгори дан панике, када су акције изгубиле 10-15 милијарди долара вредности. До половине новембра заборавила се сва добит коју су акције у протекле две године донеле, јер је тада дефицит процењен на тридесет милијарди долара.

Крах берзе најавио је појаву велике депресије. Врхунац 1933. године затекао је готово сваког четвртог Американца без посла. Стручњаци кажу да је велика депресија један од главних узрока даљих криза у друштву. Хитлер и Мусолини су по томе само производ безизлазног стања у коме се друштво налазило. Можемо само да се надамо да последице ове нове кризе неће бити толико озбиљне.

Као допуна „црним” данима у недељи, „Црни понедељак” (Блацк МондаÚ) дошао је за акционаре 19. октобра 1987. године, пошто је вредност већине акција нагло почела да пада. Не само на Њујоршкој берзи, пад је ишао ланчано, преко Токијске и Лондонске берзе. Тог дана вредност акција појединих предузећа пала је и више од 20 одсто. Стручњаци су затворено америчко тржиште истицали као главног кривца за овакав ток догађаја.

Сваког дана слушамо о најновијој кризи насталој због велике замисли да „сваки Американац треба да има кров над главом”. Истина је да не треба учити на својим, већ на туђим грешкама, али чије год оне биле, имамо праву ризницу грешака на којима можемо да учимо. Па ипак, поново смо дошли у сличну ситуацију. Хоћемо ли једног дана успети да направимо тржиште које иде укорак с наглим променама и огромним апетитима друштва? Вероватно у скорије време не. Можемо само да се надамо да ће ова криза ипак имати срећнији крај .