U neskrivenoj i grčevitoj potrazi za čeličnim zdravljem, mnogi ljudi obraćaju se lekarima. Naravno, i pre nego što ih neka bolest napadne. Ponekad odlaze i savetuju se sa psiholozima. Ukoliko ne uspeju da dopru do njih, onda pokušavaju da se na neki način obuče za nadrilekare: čitaju medicinske časopise, mere krvni pritisak, kupuju vitamine, piju čajeve i svakojake napitke... Osim toga, odlaze u teretane, nastojeći da se ugledaju na svoje fitnes instruktore... Nije to uopšte loše, daleko bilo. Međutim, izvesno je da većina previđa moćno, ponekad čak nepobedivo oružje koje bi moglo da pomogne u borbi protiv bolesti, protiv osećanja tuge, besa ili potištenosti, da omogući brži oporavak... Ukratko, da nam produži život. To oružje su – prijatelji.

Deset godina trajalo je nedavno objavljeno istraživanje australijskih naučnika koje može da se opiše jednom jedinom rečenicom: ljudi koji tokom života neguju iskrena i duboka prijateljstva, duže i zdravije žive od samotnjaka, odnosno onih bez bliskih prijatelja. Prijateljstvo je izgleda najbolji melem ne samo za dušu ranjenu nesrećnom ljubavlju (kao što je napisala engleska spisateljica Džejn Ostin), već i za mozak! Naime, australijskom istraživanju pridružuje se i naučni rad profesora američkog univerziteta Harvard u kome se kaže da snažne društveno-emotivne veze u poznim godinama pospešuju očuvanje rada mozga.

Ulozi prijateljstva u životu do današnjih dana nije dat značaj koji zaslužuje, smatra Rebeka Adams, profesor sociologije na Univerzitetu Severna Karolina (SAD). U izjavi za „Njujork tajms” ona je naglasila da se do sada najčešće govorilo o važnosti odnosa u porodici ili braku, ali nedovoljno o prijateljskim vezama. Međutim, ispostavilo se da u većini slučajeva prijateljstvo ima snažniji uticaj na naše duševno i fizičko zdravlje nego odnosi unutar porodice.

Kao primer može da posluži knjiga zasnovana na istinitim događajima koja nosi naziv „Devojčice iz Ejmsa: priča o ženama i njihovom četrdesetogodišnjem prijateljstvu”, američkog pisca Džefrija Zaslova. On pripoveda o jedanaest žena koje druguju od najranijeg detinjstva. Uprkos drugačijim zanimanjima, bračnim odnosima, različitim zemljama u kojima su nastavile život, one nikada nisu izneverile svoje prijateljstvo. Uprkos svemu, nastavile su da se druže, dopisuju, posećuju, čuju telefonom i tako dalje. Osećajući da na taj način jedna drugoj pomažu, daju podstrek, one su s godinama bile sve više i više privržene jedna drugoj. Iako raštrkane po celom svetu, one su zapravo zajedno prošle kroz svoja školovanja, udaje, razvode, podizanje dece, bolesti... Čak i veoma teške bolesti koje su preživele donekle zahvaljujući međusobnoj odanosti i ljubavi.

Koristeći fotografije, stranice iz dnevnika i pisma, Džefri Zaslov napisao je svojevrsnu hroniku prijateljstva koje je oblikovalo život nekadašnjih devojčica iz Ajove. To je, uostalom, i tema ove knjige dokumentarne proze. Udeo prijateljstva u mnogim životnim borbama isijava iz gotovo svakog poglavlja. Jer, čim bi u životu naišla na neku prepreku, svaka od jedanaest nekadašnjih devojčica, odmah bi to javila svojim vernim drugaricama. Istog trenutka stizala je neka vrsta podrške. Pre svega, nežne reči pune ohrabrenja, ali i sasvim određena, opipljiva pomoć. Ljubav se jednostavno prelivala iz svih srca prema srcu one prijateljice kojoj su ljubav i razumevanje tada bili najpotrebniji. Pisma i paketi samo su leteli: stizali su ručni radovi, pokloni, izrazi naklonosti i ohrabrenja. Svaka od pomenutih prijateljica priznala je da je tajne i brige lakše delila sa svojim drugaricama iz detinjstva nego s članovima porodice, pošto su mogle da pričaju o bilo čemu. Pa i o najstrašnijim stvarima koje pred drugima nisu smele da pomenu. Čak ni pred sobom. U tome se ogleda ogromna moć njihove prijateljske veze.

Dok su se australijski i američki naučnici bavili istraživanjem prijateljskih veza između devojčica i žena, švedski psiholozi usredsredili su se na prijateljstva među muškarcima. Ispitujući tokom šest godina sedam stotina pedeset muškaraca, došli su do gotovo istovetnih zaključaka kao i Australijanci i Amerikanci. Ispostavilo se da muškarci koji neguju bliska prijateljstva i u poznim godinama imaju svog najboljeg druga, lakše izlaze na kraj sa bolestima srca i krvnih sudova. Ohrabrenje koje pruža prijatelj, nekim čudom, delotvornije je od podrške koju pruža porodica! Jedan švedski lekar osmelio se da kaže da mu se uvek nasmeje brk kad pored bolničkog kreveta nekog deke ugleda njegovog najboljeg druga vršnjaka, a ne samo zabrinutu i uplakanu suprugu s decom. Jer, prisustvo najboljeg druga ukazuje na uspešan ishod lečenja.

Na stranu teške bolesti: ljudi koji imaju bliske prijatelje teže obolevaju i od najobičnijih bolesti kao što je kijavica, na primer. Objašnjenje nije složeno – nisu pod stresom. Saznanje da imate nekoga na koga možete da se oslonite, da mu sve kažete – iako vam nije rod – pruža posebno osećanje sigurnosti i doprinosi ličnom samopoštovanju. Iskrena i prijateljska ljubav prema osobi koju istinski cenimo, nosi posebna osećanja. Baš kao što je Duško Radović svojevremeno napisao: „Volim sebe što tebe volim!”

Poruka svih ovih novih psihološko-medicinskih istraživanja sasvim je jasna. Prijatelji vam ulepšavaju i produžavaju život. Pokušajmo stoga da odolimo mnogim iskušenjima i sačuvamo prijateljstva. Neka budu što dublja i što je moguće duža. Kao i naš život