У нескривеној и грчевитој потрази за челичним здрављем, многи људи обраћају се лекарима. Наравно, и пре него што их нека болест нападне. Понекад одлазе и саветују се са психолозима. Уколико не успеју да допру до њих, онда покушавају да се на неки начин обуче за надрилекаре: читају медицинске часописе, мере крвни притисак, купују витамине, пију чајеве и свакојаке напитке... Осим тога, одлазе у теретане, настојећи да се угледају на своје фитнес инструкторе... Није то уопште лоше, далеко било. Међутим, извесно је да већина превиђа моћно, понекад чак непобедиво оружје које би могло да помогне у борби против болести, против осећања туге, беса или потиштености, да омогући бржи опоравак... Укратко, да нам продужи живот. То оружје су – пријатељи.

Десет година трајало је недавно објављено истраживање аустралијских научника које може да се опише једном једином реченицом: људи који током живота негују искрена и дубока пријатељства, дуже и здравије живе од самотњака, односно оних без блиских пријатеља. Пријатељство је изгледа најбољи мелем не само за душу рањену несрећном љубављу (као што је написала енглеска списатељица Џејн Остин), већ и за мозак! Наиме, аустралијском истраживању придружује се и научни рад професора америчког универзитета Харвард у коме се каже да снажне друштвено-емотивне везе у позним годинама поспешују очување рада мозга.

Улози пријатељства у животу до данашњих дана није дат значај који заслужује, сматра Ребека Адамс, професор социологије на Универзитету Северна Каролина (САД). У изјави за „Њујорк тајмс” она је нагласила да се до сада најчешће говорило о важности односа у породици или браку, али недовољно о пријатељским везама. Међутим, испоставило се да у већини случајева пријатељство има снажнији утицај на наше душевно и физичко здравље него односи унутар породице.

Као пример може да послужи књига заснована на истинитим догађајима која носи назив „Девојчице из Ејмса: прича о женама и њиховом четрдесетогодишњем пријатељству”, америчког писца Џефрија Заслова. Он приповеда о једанаест жена које другују од најранијег детињства. Упркос другачијим занимањима, брачним односима, различитим земљама у којима су наставиле живот, оне никада нису изневериле своје пријатељство. Упркос свему, наставиле су да се друже, дописују, посећују, чују телефоном и тако даље. Осећајући да на тај начин једна другој помажу, дају подстрек, оне су с годинама биле све више и више привржене једна другој. Иако раштркане по целом свету, оне су заправо заједно прошле кроз своја школовања, удаје, разводе, подизање деце, болести... Чак и веома тешке болести које су преживеле донекле захваљујући међусобној оданости и љубави.

Користећи фотографије, странице из дневника и писма, Џефри Заслов написао је својеврсну хронику пријатељства које је обликовало живот некадашњих девојчица из Ајове. То је, уосталом, и тема ове књиге документарне прозе. Удео пријатељства у многим животним борбама исијава из готово сваког поглавља. Јер, чим би у животу наишла на неку препреку, свака од једанаест некадашњих девојчица, одмах би то јавила својим верним другарицама. Истог тренутка стизала је нека врста подршке. Пре свега, нежне речи пуне охрабрења, али и сасвим одређена, опипљива помоћ. Љубав се једноставно преливала из свих срца према срцу оне пријатељице којој су љубав и разумевање тада били најпотребнији. Писма и пакети само су летели: стизали су ручни радови, поклони, изрази наклоности и охрабрења. Свака од поменутих пријатељица признала је да је тајне и бриге лакше делила са својим другарицама из детињства него с члановима породице, пошто су могле да причају о било чему. Па и о најстрашнијим стварима које пред другима нису смеле да помену. Чак ни пред собом. У томе се огледа огромна моћ њихове пријатељске везе.

Док су се аустралијски и амерички научници бавили истраживањем пријатељских веза између девојчица и жена, шведски психолози усредсредили су се на пријатељства међу мушкарцима. Испитујући током шест година седам стотина педесет мушкараца, дошли су до готово истоветних закључака као и Аустралијанци и Американци. Испоставило се да мушкарци који негују блиска пријатељства и у позним годинама имају свог најбољег друга, лакше излазе на крај са болестима срца и крвних судова. Охрабрење које пружа пријатељ, неким чудом, делотворније је од подршке коју пружа породица! Један шведски лекар осмелио се да каже да му се увек насмеје брк кад поред болничког кревета неког деке угледа његовог најбољег друга вршњака, а не само забринуту и уплакану супругу с децом. Јер, присуство најбољег друга указује на успешан исход лечења.

На страну тешке болести: људи који имају блиске пријатеље теже оболевају и од најобичнијих болести као што је кијавица, на пример. Објашњење није сложено – нису под стресом. Сазнање да имате некога на кога можете да се ослоните, да му све кажете – иако вам није род – пружа посебно осећање сигурности и доприноси личном самопоштовању. Искрена и пријатељска љубав према особи коју истински ценимо, носи посебна осећања. Баш као што је Душко Радовић својевремено написао: „Волим себе што тебе волим!”

Порука свих ових нових психолошко-медицинских истраживања сасвим је јасна. Пријатељи вам улепшавају и продужавају живот. Покушајмо стога да одолимо многим искушењима и сачувамо пријатељства. Нека буду што дубља и што је могуће дужа. Као и наш живот