Napoleon je bio vojskovođa koji je živeo da bi učestvovao u dvobojima po celoj Evropi. Međutim, kako to obično biva, imao je veoma malo obzira za dvoboje među svojim vojnicima koji god razlog da su imali! Stoga stoji kao ironija sudbine da su baš dva oficira iz njegove vojske učinila ono što ranije nikome, pa ni njemu, nije pošlo za rukom. Te 1794. godine, kad je sve počelo, noć je već odavno gospodarila nad Strazburom koji je blistao od gasnih svetiljki kao ogromna božićna jelka, a kapetan Dipon, zapovednik jedne konjičke jedinice, lep i hrabar vojnik koga su svi voleli zbog iskrenosti i otvorenosti, stajao je pred ulazom u jedno divno prostrano zdanje gde je upravo trebalo da se održi bal u carevu čast. Zadatak koji mu je poverio pretpostavljeni general Moro bio je krajnje jednostavan, ali i veoma rizičan te je on, dok su dame oduševljeno prolazile pored njega kikoćući se i gurajući se u svojim balskim haljinama, samo nervozno cupkao nogom, s nestrpljenjem u celom svom biću.

Njegov saborac Furnije, takođe konjički kapetan i veliki ratnik, nalazio se nekoliko desetina metara dalje i krupnim koracima kretao se prama ulazu. Dok se probijao kroz redove odeven u jarkoplavi somotski ogrtač, sve oči su ga posmatrale kao omađijane. Bio je veoma krupan ali lep mladić, bistrog pogleda i uskog lica. Imao je široka ramena i jake ruke, duge i skladno građene noge, pa je svako ko bi bacio pogled na njega, a naročito devojke, imao utisak da gleda neku plemenitu životinju koja se šepuri u noći pod odsjajem meseca. A devojke kao devojke, nisu ga pratile pogledom i uzdisale samo zbog skladnih mišića ili ogromnih zelenih očiju, već su im se obrazi rumeneli od priča o njegovim podvizima.

Jer, Furnije je pre svega bio opak i surov čovek, crni princ na još crnjem konju. Slomio je već mnoga srca i mnoge žene zavio u crno. U stvari, samo nekoliko sati ranije pokopan je seljak po imenu Blum koji je, zbog šaljive ali nevine primedbe na njegov ogrtač, proboden mačem pravo kroz srce.

Zato je na ulazu u dvoranu Dipon stajao kao neki uštogljeni, preplašeni vratar. Njegov zadatak bio je da Furnijeu prenese poruku generala Moroa da mu je zabranjen ulaz zbog prethodnog dvoboja, ali i mogućnosti da se stvore okolnosti za novi.

Ova dva mladića, dva konjanika kojima se sudbina spremala da ukrsti puteve, bila su po mnogo čemu različita. Dipon će kasnije pričati da ga je oduševila Furnijeova pojava, ali i iznervirala njegova drskost, dok će se Furnije zaklinjati da je od tog prvog trenutka zamrzeo Dipona. No, ipak ih je i spajalo nešto posebno, zajedničko – ispod vojničkih ljuštura i tih mladalački zanesenih pogleda, duboko u njima krilo se i nešto što ljudi, koliko god da su se trudili, na prvi pogled nisu mogli da razaznaju. Bili su to čast, dostojanstvo, plemenitost, osećaj za pravičnost koji su samo čekali da se ispolje.

I, kad je Furnije zakoračio na ulaz i čuo poruku od generala, bio je toliko uvređen da ga nije bilo briga što je Dipon samo kurir. Bes mu je proključao i pretvorio se u reči. – Dobro. Neću ući. Ali obećavam da ću ti velikodušno platiti honorar za posao vratara! – reče podrugljivo se osmehnuvši.

Dipon nije čekao njegovu sledeću uvredu. Nešto je proključalo i u njemu. Odmah je uputio poziv na dvoboj. Nedugo zatim, obojica su se našla na malom proplanku koji se nalazio iza zgrade gde se održavao bal i koji je bio prepun ukrasnog cveća, ali je bio krcat i ljudima koji su došli da posmatraju dvojicu mladića u belim košuljama kako pokušavaju jedan drugog da iznenade umećem mačevanja i da navijaju. Dok su devojke mahom navijale za Furnijea, muški glasovi nadjačavali su ih bodreći Dipona, iako su i oni mislili da su mu šanse veoma male. To je činilo da atmosfera bude još uzavrelija. Na opšte iznenađenje, Dipon je iznenada uspeo veštim udarcem da pogodi Furnijea. Poput nekog virtuoza, hitro se izvio i okrenuo oko svoje ose odbivši napad, a onda protivnika posekao po ruci. Ovaj se odmah našao na zemlji u lokvi krvi. Međutim, i pre nego što je pao, bes je još jače potekao preko Furnijeovog jezika.

– Ovo je samo prvi susret! – povikao je.

– Znači, hoćeš još jedan? Je l’ to hoćeš? – ljutito je uzvratio Dipon brišući maramicom krv s mača i vraćajući ga u korice. Ali, Furnije ni za trenutak nije oklevao.

– Naravno da hoću! – reče gromoglasno. – Nadam se ubrzo!

Mesec dana kasnije dva kapetana ponovo su se srela i ponovo su u sumrak njihovi mačevi i njihove bele košulje, njihova bleda besna lica, bleskali pod odsjajem tonućeg meseca. Ponovo je sukobljena čast, dostojanstvo i, pre svega, tvrdoglavost. Ovog puta Dipon je pao na zemlju povređen, ali sada je on sa istom količinom hrabrosti uzviknuo i pre nego što je dotakao zemlju: – Ovo je samo drugi susret. Sledeći put imaćemo finiš!

Ipak, tog trećeg puta kad su im se mačevi ukrstili, obojica su nanela jedan drugom ozbiljne povrede. Činjenica je da su i jedan i drugi bili odlični i ravnopravni mačevaoci. A pošto su, na plemenit nagovor Furnijea, koga je pratio ugled da je u stanju da skine lulu između usana svojih kolega kad bi pušeći prolazili na konjima, odlučili da se ne bore pištoljima, opet su bili u pat poziciji. Nešto je moralo da se preduzme. Ali šta?

Onda im je sinulo. Nastaviće dvoboje mačevima sve dok jedan od njih ne prizna da je pobeđen. Štaviše, načinili su poseban dokument koji je pravno uredio uslove njihovog malog rata.

1. Kad god se nađu na sto kilometara jedan od drugog, dvoboj je morao da se održi tako što će krenuti jedan prema drugom i naći se na sredini.

2. Ukoliko je jedna strana onemogućena da putuje do sredine, ona koja je slobodna morala je da pređe celu razdaljinu i da sačeka da se ispune uslovi za dvoboj.

3. Nije smeo da postoji nijedan izgovor, osim u slučaju rata ili vojničkih obaveza.

4. Sam ugovor nije mogao ni na jedan način dodatno da se menja.

Naravno, iako je ugovor načinjen da bi se cela stvar što pre i najpravednije završila, bio je to zapravo početak najdužeg dvoboja u istoriji, serije od sedamnaest okršaja tokom devetnaest godina koji se nekako nikad nisu završavali smrću.

Uskoro, njihov mali rat postao je svakodnevica. Pa opet, činilo im se da sa svakim bojem i svakim ožiljkom sve više poznaju jedan drugog, da uče i ujedno podučavaju. Da borba zbog toga postaje sve teža i da više nema iznenadnih udaraca, već da samo čista sreća odlučuje o ozledama. Ali, dok su bore počele polako da im prekrivaju lica, a mišići da im se tope, niko nije ni pomišljao na predaju. Tvrdoglavost je rasplamsavala borbu, ali i jedno neobično prijateljstvo. Oni su, poput ljubavnika, željno iščekivali susrete posle dugog razdoblja neviđanja i nikada nisu ukrštali mačeve a da se nisu prvo rukovali i malo popričali.

U međuvremenu, kad bi ih vojničke dužnosti zaista razdvojile stotinama kilometara i uslovi za borbu nisu bili ispunjeni, pisali su pisma. „Dragi prijatelju, pozvan sam na večeru sa oficirima jednog odreda u Lunevilu. Nadam se da ću biti u stanju da prihvatim taj poziv. A pošto ćeš ti biti na odsustvu u tom gradu, žarko se nadam da će se ostvariti uslovi da se još jednom obračunamo”, pisao je Dipon.

A onda bi se našli u nekoj šumi na obodu grada, ili u nekom parku ili zabačenoj uličici, i pošto bi se čvrsto rukovali, mačevi bi sevnuli a znoj bi se slivao preko njihovih zajapurenih lica sve dok neko na kraju ne bi ostao na zemlji, posečen po ruci, nozi ili licu. Zatim bi se opet rukovali, previli rane, otišli na večeru u neku gostionicu, i dok bi ih svi gledali zbog zavoja kao čudake, oni bi pričali do zore u stanju koje može da se opiše jedino kao beskrajno međusobno poštovanje. I tako sve ukrug. Jednom su se borili na konjima, drugog puta su se jurili po šumi i mrklom mraku s fenjerom u jednoj i mačem u drugoj ruci. Ali, nikada, ni u kom slučaju, nije se dešavalo da neko bude smrtno povređen ili da posle boja ne odu nekud malo da popričaju. S vremena na vreme došli bi meseci ili godine kad nisu smeli da se bore, to jest, kad bi neko od njih dobio unapređenje i kad bi na snagu stupila ograničenja sporazuma. Član tri jasno je naglašavao tu mogućnost. Tada im je bilo posebno teško. Meseci su se pretvarali u godine, a godine u decenije. Ali, zato bi im pisma postala učestalija, a izlivi poštovanja i nada da će se uskoro opet boriti, jača nego ikada.

Čim bi se jednakost činova ponovo uspostavila, eto njih opet na livadi. Ali, uvek bi prvo usledilo pismo. „Dragi Dipon. Čujem da te je naš imperator, čineći ti čast koju zaslužuješ, upravo unapredio u brigadnog generala. Primi moje iskrene čestitke, jer su tvoja hrabrost i zasluge učinili to unapređenje neizbežnim. Sada imam dva razloga za slavlje. Prvi, zadovoljstvo zbog tvog unapređenja. I drugi, jer su se ponovo ispunili uslovi da prvom prilikom pojurimo jedan prema drugom.” Jednom je veoma malo nedostajalo da se dvoboj završi tragično. Desilo se to jedne letnje večeri u Švajcarskoj kad su obojica već bili generali. Dipon je posle dugog i napornog puta ugledao jedno malo selo i još manju gostionicu iz čijih je malih prozora izbijala jarka žućkasta svetlost. I, pošto je vezao konja i zakoračio unutra, na vratima se iznenada pojavio Furnije koji se tu slučajno zatekao sa svojim oficirima.

Ruke im se raširiše u isti mah i poljupci padoše na sve strane. Ali, već sledećeg trena, dva generala trčkarala su oko gostionice i ukrštala oštrice poput dva deteta i dalje oduševljeno pričajući o gorućim političkim temama.

Iznenada, jednim veštim potezom Dipon je zario rapir u Furnijeovo levo rame i prikleštio ga uza zid. Suparnik ga je upozorio da će, čim bude spustio ruku, dobiti oštar ubod u stomak. Srećom, nekoliko oficira čulo je buku spolja, istrčalo i razdvojilo ih, spasivši tako Dipona od spore i bolne smrti. Ova neverovatna priča možda bi se odigravala u nedogled da se nije pojavila jedna devojka. Da, bio je to verovatno i prvi dvoboj u istoriji koji neka devojka nije izazvala već, naprotiv, zaustavila.

Njeno ime nije zabeleženo ali sigurno je bila prava lepotica, čim je general Dipon bio toliko opčinjen njome da se našao u velikoj neprilici. S jedne strane, voleo je susrete s Furnijeom, njihove dugačke razgovore i kratke obračune, obožavao je plemenitost koja je izbijala iz svakog postupka. Ali, više od svega voleo je jednu devojku, voleo je sve što je činila i što će tek učiniti, plod njihove ljubavi polako se preobražavao u njoj. I tako, pošto je znao da dvoboj, nažalost, konačno mora da se okonča, našao je svog dobrog prijatelja u jednom selu i sve mu saopštio. Namera mu je bila da se ovaj put obračunaju pištoljima, iako je znao da je Furnije u tome vičniji od njega. Furnije ga je molio, prvi put ga je preklinjao, pokušavao da ga uveri da s pištoljima nema nikakve šanse. Ali, zar je posle svega to bilo moguće? Zar ih razum nije nekako uvek zaobilazio? Zar je Furnije zaista mogao da odbije ove reči?

– Znam kako ćemo izjednačiti izglede. U okolini Pariza postoji jedna šuma. Otići ćemo tamo i kad se razdvojimo i ne budemo se više videli, poći ćemo jedan prema drugom naoružani sa po dve kubure i zapucati kad kome odgovara. Biće to častan i ravnopravan dvoboj.

– Dobro – odgovorio mu je Furnije slegnuvši ramenima.

Tog sudbonosnog jutra ušli su u šumu kao što su se i dogovorili i, uz posebno dirljiv pozdrav, razdvojili se. Dugački i zbijeni redovi borova širili su se u svim pravcima dok je vetar lagano milovao grane i donosio mirise proleća. Bio je to savršen dan i savršeno okruženje za poslednji susret. Ta misao proganjala je Furnijea. Srce mu se steglo od pomisli da će morati da ubije svog prijatelja a da on nema nikakve šanse. To nikada nije želeo.

Iznenada je začuo u daljini lomljavu grančica, te se brzo sakrio iza jednog drveta i povukao oroze na pištoljima. Krvavi obračun bio je na pomolu i njega još više obuze tuga. A kad je promolio glavu i ugledao Diponov šešir kako polako izbija iza drugog drveta na daljini od desetak metara, pažljivo je nanišanio kao bezbroj puta ranije i opalio iz oba pištolja. Vreme je stalo. Molio se i da ga je pogodio i da ga je promašio.

Međutim, lukavi Dipon dobro je znao šta čini. Jedan pištolj zavukao je u šešir i poturio ga prijatelju kao metu. Uspeo je – dva metka projurila su pravo kroz središnji deo šešira gde bi se inače nalazilo njegovo čelo. U trenu kad je shvatio koliko se prevario, Furnije je izašao iz zaklona i rekao:

– Sad je sve na tebi, dragi moj prijatelju!

– Kako želiš – odgovori Dipon kroz zube.

A onda mu je prišao i, pogledavši ga pravo u oči, položio mu pištolj na čelo. General Furnije samo je sklopio ruke u molitvu, ali nije se plašio. Gledao je pravo ispred sebe kao ponosni ratnik koji čeka na streljanje i na neki način mu je laknulo. Bilo mu je drago što će se sve ovako završiti. Misao da je kojim slučajem ubio svog prijatelja proganjala bi ga do smrti, ako ga već ne bi ubila.

Nekoliko sekundi vladala je tišina, umirujuća za Furnijea ali nesnosna za Dipona kome je srce kucalo kao ludo. Bio je to najteži trenutak u njegovom životu.

– Neću te ubiti – reče naposletku, spustivši pištolj. – Ali, čuj… Srce se nije smirilo. Pravda nije zadovoljena. Zato ću zadržati pravo na ova dva pucnja i ako se ikada sretnemo prosviraću ti mozak. Zato idi sada, dragi prijatelju, i nadaj se da nam se putevi više nikada neće ukrstiti.

Potom su dva generala pala jedan drugom u zagrljaj. Više nikada se nisu sreli .