Наполеон је био војсковођа који је живео да би учествовао у двобојима по целој Европи. Међутим, како то обично бива, имао је веома мало обзира за двобоје међу својим војницима који год разлог да су имали! Стога стоји као иронија судбине да су баш два официра из његове војске учинила оно што раније никоме, па ни њему, није пошло за руком. Те 1794. године, кад је све почело, ноћ је већ одавно господарила над Стразбуром који је блистао од гасних светиљки као огромна божићна јелка, а капетан Дипон, заповедник једне коњичке јединице, леп и храбар војник кога су сви волели због искрености и отворености, стајао је пред улазом у једно дивно пространо здање где је управо требало да се одржи бал у цареву част. Задатак који му је поверио претпостављени генерал Моро био је крајње једноставан, али и веома ризичан те је он, док су даме одушевљено пролазиле поред њега кикоћући се и гурајући се у својим балским хаљинама, само нервозно цупкао ногом, с нестрпљењем у целом свом бићу.

Његов саборац Фурније, такође коњички капетан и велики ратник, налазио се неколико десетина метара даље и крупним корацима кретао се прама улазу. Док се пробијао кроз редове одевен у јаркоплави сомотски огртач, све очи су га посматрале као омађијане. Био је веома крупан али леп младић, бистрог погледа и уског лица. Имао је широка рамена и јаке руке, дуге и складно грађене ноге, па је свако ко би бацио поглед на њега, а нарочито девојке, имао утисак да гледа неку племениту животињу која се шепури у ноћи под одсјајем месеца. А девојке као девојке, нису га пратиле погледом и уздисале само због складних мишића или огромних зелених очију, већ су им се образи руменели од прича о његовим подвизима.

Јер, Фурније је пре свега био опак и суров човек, црни принц на још црњем коњу. Сломио је већ многа срца и многе жене завио у црно. У ствари, само неколико сати раније покопан је сељак по имену Блум који је, због шаљиве али невине примедбе на његов огртач, прободен мачем право кроз срце.

Зато је на улазу у дворану Дипон стајао као неки уштогљени, преплашени вратар. Његов задатак био је да Фурнијеу пренесе поруку генерала Мороа да му је забрањен улаз због претходног двобоја, али и могућности да се створе околности за нови.

Ова два младића, два коњаника којима се судбина спремала да укрсти путеве, била су по много чему различита. Дипон ће касније причати да га је одушевила Фурнијеова појава, али и изнервирала његова дрскост, док ће се Фурније заклињати да је од тог првог тренутка замрзео Дипона. Но, ипак их је и спајало нешто посебно, заједничко – испод војничких љуштура и тих младалачки занесених погледа, дубоко у њима крило се и нешто што људи, колико год да су се трудили, на први поглед нису могли да разазнају. Били су то част, достојанство, племенитост, осећај за правичност који су само чекали да се испоље.

И, кад је Фурније закорачио на улаз и чуо поруку од генерала, био је толико увређен да га није било брига што је Дипон само курир. Бес му је прокључао и претворио се у речи. – Добро. Нећу ући. Али обећавам да ћу ти великодушно платити хонорар за посао вратара! – рече подругљиво се осмехнувши.

Дипон није чекао његову следећу увреду. Нешто је прокључало и у њему. Одмах је упутио позив на двобој. Недуго затим, обојица су се нашла на малом пропланку који се налазио иза зграде где се одржавао бал и који је био препун украсног цвећа, али је био крцат и људима који су дошли да посматрају двојицу младића у белим кошуљама како покушавају један другог да изненаде умећем мачевања и да навијају. Док су девојке махом навијале за Фурнијеа, мушки гласови надјачавали су их бодрећи Дипона, иако су и они мислили да су му шансе веома мале. То је чинило да атмосфера буде још узаврелија. На опште изненађење, Дипон је изненада успео вештим ударцем да погоди Фурнијеа. Попут неког виртуоза, хитро се извио и окренуо око своје осе одбивши напад, а онда противника посекао по руци. Овај се одмах нашао на земљи у локви крви. Међутим, и пре него што је пао, бес је још јаче потекао преко Фурнијеовог језика.

– Ово је само први сусрет! – повикао је.

– Значи, хоћеш још један? Је л’ то хоћеш? – љутито је узвратио Дипон бришући марамицом крв с мача и враћајући га у корице. Али, Фурније ни за тренутак није оклевао.

– Наравно да хоћу! – рече громогласно. – Надам се убрзо!

Месец дана касније два капетана поново су се срела и поново су у сумрак њихови мачеви и њихове беле кошуље, њихова бледа бесна лица, блескали под одсјајем тонућег месеца. Поново је сукобљена част, достојанство и, пре свега, тврдоглавост. Овог пута Дипон је пао на земљу повређен, али сада је он са истом количином храбрости узвикнуо и пре него што је дотакао земљу: – Ово је само други сусрет. Следећи пут имаћемо финиш!

Ипак, тог трећег пута кад су им се мачеви укрстили, обојица су нанела један другом озбиљне повреде. Чињеница је да су и један и други били одлични и равноправни мачеваоци. А пошто су, на племенит наговор Фурнијеа, кога је пратио углед да је у стању да скине лулу између усана својих колега кад би пушећи пролазили на коњима, одлучили да се не боре пиштољима, опет су били у пат позицији. Нешто је морало да се предузме. Али шта?

Онда им је синуло. Наставиће двобоје мачевима све док један од њих не призна да је побеђен. Штавише, начинили су посебан документ који је правно уредио услове њиховог малог рата.

1. Кад год се нађу на сто километара један од другог, двобој је морао да се одржи тако што ће кренути један према другом и наћи се на средини.

2. Уколико је једна страна онемогућена да путује до средине, она која је слободна морала је да пређе целу раздаљину и да сачека да се испуне услови за двобој.

3. Није смео да постоји ниједан изговор, осим у случају рата или војничких обавеза.

4. Сам уговор није могао ни на један начин додатно да се мења.

Наравно, иако је уговор начињен да би се цела ствар што пре и најправедније завршила, био је то заправо почетак најдужег двобоја у историји, серије од седамнаест окршаја током деветнаест година који се некако никад нису завршавали смрћу.

Ускоро, њихов мали рат постао је свакодневица. Па опет, чинило им се да са сваким бојем и сваким ожиљком све више познају један другог, да уче и уједно подучавају. Да борба због тога постаје све тежа и да више нема изненадних удараца, већ да само чиста срећа одлучује о озледама. Али, док су боре почеле полако да им прекривају лица, а мишићи да им се топе, нико није ни помишљао на предају. Тврдоглавост је распламсавала борбу, али и једно необично пријатељство. Они су, попут љубавника, жељно ишчекивали сусрете после дугог раздобља невиђања и никада нису укрштали мачеве а да се нису прво руковали и мало попричали.

У међувремену, кад би их војничке дужности заиста раздвојиле стотинама километара и услови за борбу нису били испуњени, писали су писма. „Драги пријатељу, позван сам на вечеру са официрима једног одреда у Луневилу. Надам се да ћу бити у стању да прихватим тај позив. А пошто ћеш ти бити на одсуству у том граду, жарко се надам да ће се остварити услови да се још једном обрачунамо”, писао је Дипон.

А онда би се нашли у некој шуми на ободу града, или у неком парку или забаченој уличици, и пошто би се чврсто руковали, мачеви би севнули а зној би се сливао преко њихових зајапурених лица све док неко на крају не би остао на земљи, посечен по руци, нози или лицу. Затим би се опет руковали, превили ране, отишли на вечеру у неку гостионицу, и док би их сви гледали због завоја као чудаке, они би причали до зоре у стању које може да се опише једино као бескрајно међусобно поштовање. И тако све укруг. Једном су се борили на коњима, другог пута су се јурили по шуми и мрклом мраку с фењером у једној и мачем у другој руци. Али, никада, ни у ком случају, није се дешавало да неко буде смртно повређен или да после боја не оду некуд мало да попричају. С времена на време дошли би месеци или године кад нису смели да се боре, то јест, кад би неко од њих добио унапређење и кад би на снагу ступила ограничења споразума. Члан три јасно је наглашавао ту могућност. Тада им је било посебно тешко. Месеци су се претварали у године, а године у деценије. Али, зато би им писма постала учесталија, а изливи поштовања и нада да ће се ускоро опет борити, јача него икада.

Чим би се једнакост чинова поново успоставила, ето њих опет на ливади. Али, увек би прво уследило писмо. „Драги Дипон. Чујем да те је наш император, чинећи ти част коју заслужујеш, управо унапредио у бригадног генерала. Прими моје искрене честитке, јер су твоја храброст и заслуге учинили то унапређење неизбежним. Сада имам два разлога за славље. Први, задовољство због твог унапређења. И други, јер су се поново испунили услови да првом приликом појуримо један према другом.” Једном је веома мало недостајало да се двобој заврши трагично. Десило се то једне летње вечери у Швајцарској кад су обојица већ били генерали. Дипон је после дугог и напорног пута угледао једно мало село и још мању гостионицу из чијих је малих прозора избијала јарка жућкаста светлост. И, пошто је везао коња и закорачио унутра, на вратима се изненада појавио Фурније који се ту случајно затекао са својим официрима.

Руке им се раширише у исти мах и пољупци падоше на све стране. Али, већ следећег трена, два генерала трчкарала су око гостионице и укрштала оштрице попут два детета и даље одушевљено причајући о горућим политичким темама.

Изненада, једним вештим потезом Дипон је зарио рапир у Фурнијеово лево раме и приклештио га уза зид. Супарник га је упозорио да ће, чим буде спустио руку, добити оштар убод у стомак. Срећом, неколико официра чуло је буку споља, истрчало и раздвојило их, спасивши тако Дипона од споре и болне смрти. Ова невероватна прича можда би се одигравала у недоглед да се није појавила једна девојка. Да, био је то вероватно и први двобој у историји који нека девојка није изазвала већ, напротив, зауставила.

Њено име није забележено али сигурно је била права лепотица, чим је генерал Дипон био толико опчињен њоме да се нашао у великој неприлици. С једне стране, волео је сусрете с Фурнијеом, њихове дугачке разговоре и кратке обрачуне, обожавао је племенитост која је избијала из сваког поступка. Али, више од свега волео је једну девојку, волео је све што је чинила и што ће тек учинити, плод њихове љубави полако се преображавао у њој. И тако, пошто је знао да двобој, нажалост, коначно мора да се оконча, нашао је свог доброг пријатеља у једном селу и све му саопштио. Намера му је била да се овај пут обрачунају пиштољима, иако је знао да је Фурније у томе вичнији од њега. Фурније га је молио, први пут га је преклињао, покушавао да га увери да с пиштољима нема никакве шансе. Али, зар је после свега то било могуће? Зар их разум није некако увек заобилазио? Зар је Фурније заиста могао да одбије ове речи?

– Знам како ћемо изједначити изгледе. У околини Париза постоји једна шума. Отићи ћемо тамо и кад се раздвојимо и не будемо се више видели, поћи ћемо један према другом наоружани са по две кубуре и запуцати кад коме одговара. Биће то частан и равноправан двобој.

– Добро – одговорио му је Фурније слегнувши раменима.

Тог судбоносног јутра ушли су у шуму као што су се и договорили и, уз посебно дирљив поздрав, раздвојили се. Дугачки и збијени редови борова ширили су се у свим правцима док је ветар лагано миловао гране и доносио мирисе пролећа. Био је то савршен дан и савршено окружење за последњи сусрет. Та мисао прогањала је Фурнијеа. Срце му се стегло од помисли да ће морати да убије свог пријатеља а да он нема никакве шансе. То никада није желео.

Изненада је зачуо у даљини ломљаву гранчица, те се брзо сакрио иза једног дрвета и повукао орозе на пиштољима. Крвави обрачун био је на помолу и њега још више обузе туга. А кад је промолио главу и угледао Дипонов шешир како полако избија иза другог дрвета на даљини од десетак метара, пажљиво је нанишанио као безброј пута раније и опалио из оба пиштоља. Време је стало. Молио се и да га је погодио и да га је промашио.

Међутим, лукави Дипон добро је знао шта чини. Један пиштољ завукао је у шешир и потурио га пријатељу као мету. Успео је – два метка пројурила су право кроз средишњи део шешира где би се иначе налазило његово чело. У трену кад је схватио колико се преварио, Фурније је изашао из заклона и рекао:

– Сад је све на теби, драги мој пријатељу!

– Како желиш – одговори Дипон кроз зубе.

А онда му је пришао и, погледавши га право у очи, положио му пиштољ на чело. Генерал Фурније само је склопио руке у молитву, али није се плашио. Гледао је право испред себе као поносни ратник који чека на стрељање и на неки начин му је лакнуло. Било му је драго што ће се све овако завршити. Мисао да је којим случајем убио свог пријатеља прогањала би га до смрти, ако га већ не би убила.

Неколико секунди владала је тишина, умирујућа за Фурнијеа али несносна за Дипона коме је срце куцало као лудо. Био је то најтежи тренутак у његовом животу.

– Нећу те убити – рече напослетку, спустивши пиштољ. – Али, чуј… Срце се није смирило. Правда није задовољена. Зато ћу задржати право на ова два пуцња и ако се икада сретнемо просвираћу ти мозак. Зато иди сада, драги пријатељу, и надај се да нам се путеви више никада неће укрстити.

Потом су два генерала пала један другом у загрљај. Више никада се нису срели .