Iako ne liči na evropski fudbal, i u američkom fudbalu najvažniju ulogu igra (jajolika) lopta. To znači da je koren ove igre vrlo star. Jer, najstariji zapisi o igranju loptom potiču iz drevne Kine i stare Grčke. Cilj tih igara bio je manje ili više isti – doneti loptu u određeni prostor, bez naročitih pravila. Srednjovekovne igre slične fudbalu imale su samo jedno pravilo – protivnika ne smeš da ubiješ! Ipak su bile toliko surove da su svojevremeno i Henri II i Henri IV zabranjivali loptanje. U igri između dva sela gol bi obično bila crkva protivnika, a način da se lopta donese do gola i broj učesnika bili su stvar slobodne volje.

Moderne varijante fudbala (sa unapred određenim pravilima) potiču iz 19. veka. U engleskim školama Iton, Harou i Vinčester igrao se fudbal kakav poznajemo, dok je škola Ragbi igrala drugačiju igru: igrači su loptu smeli da nose rukom. Ovi prvi osnovali su udruženje (aSOCiation) i zato su ih zvali sokeri, što je danas u Americi naziv za evropski fudbal. U SAD prve utakmice počele su u koledžima posle Građanskog rata. Godine 1873. četiri američka univerziteta osnovala su fudbalsko udruženje koledža i ta igra još je ličila na ragbi. Tada se dogodio obrt. Volter Kemp, trener Jejla, napisao je 1882. godine do danas ključna pravila za novi sport. Trenutak njegovog nadahnuća stvorio je američki fudbal – najgledaniji sport na planeti. I ovaj sport patio je u početku od surovosti. U prvih deset godina bilo je stotine težih povreda, čak nekoliko smrtnih slučajeva, pa je 1905. godine Teodor Ruzvelt pozivao da se uvedu mere kojima bi se povećala zaštita igrača i izbegla zabrana ovog sporta. To je bio povod da šezdesetak univerziteta osnuje udruženje NCAA koje i danas vodi takmičenja koledža u SAD. Prvi susret sa američkim fudbalom za većinu naših ljudi vezan je za film. Čudna oprema s kacigama, maske za lice, štitnici i „streč” pantalone... U izvesnim filmskim scenama pojavili bi se ti neobično odeveni igrači (glumci) i najčešće borili za jajastu loptu. Jasno nam je bilo i to da je ovaj sport veoma omiljen u SAD. Istini za volju, petnaest najgledanijih televizijskih događaja na svetu je petnaest finala američke profesionalne lige (NFL), takozvani superbol (superbowl). Samo jedna sekunda reklame u toku ovih utakmica četiri puta je skuplja nego tokom prenosa utakmica i borbi na olimpijadi.

Kad su pre osam godina naše televizijske stanice počele da prenose ove utakmice, broj vatrenih pristalica ovog sporta rastao je i doslovce preko noći, jer su, zbog vremenske razlike, prenosi bili uglavnom u „sitnim satima”. Ubrzo potom u Srbiji je osnovan Savez američkog fudbala (SAFS), Udruženje sudija (USAFS) i liga, prvo bez opreme, a onda i s punom opremom, a zatim reprezentacija koja se već takmičila u grupi Ce Evropskog prvenstva. Prošle godine osnovana je i juniorska liga Srbije. Posle ovih podataka, trebalo bi da odgovorimo na pitanje zašto je američki fudbal toliko privlačan sport.

Američki fudbal je čudna mešavina atletike, takozvanog kontaktnog sporta i igre loptom. Sa izrazom kontaktni sport verovatno se ne bi složio Vins Lombardi, najpoznatiji trener u istoriji američkog fudbala. On bi rekao da je kontaktni sport ples, a da je američki fudbal – igra sudara. Dakle, kako se uopšte igra taj složeni sport nazvan američki fudbal?

Cilj je, kao i u svim sportovima s loptom, uneti loptu u gol na terenu od 120 jardi (oko 110 metara). Taj cilj je zapravo gol linija protivnika. Ka njoj napreduje igrač koji nosi loptu i osvaja teren trčanjem, ili je dodaje (pasom) svom saigraču koji nastavlja da je nosi, takođe trčanjem. Akcija se prekida kad igrač koji nosi loptu bude oboren, izađe u aut, ili kad pas unapred padne na zemlju. Da bi nastavio napredovanje, tim u napadu mora da osvoji deset jardi (jedna jarda iznosi 9,144 metra) iz četiri pokušaja (dauna). Kad u tome uspe, dobije sledeća četiri dauna i u takvom napredovanju može da dođe do protivničke gol linije. Ukoliko ne uspe, predaje posed protivniku, koji tada dobija prva četiri pokušaja. Tada tim koji je bio u napadu izvodi napadačku ekipu, a uvodi odbranu, dok protivnik čini suprotno.

Ako tim u napadu unese loptu trčanjem preko gol linije, ili uhvati pas u protivnikovoj „end zoni” (prostor od deset jardi iza gol linije), to se zove tačdaun (touchdown) i nosi šest poena. Ukoliko tim u toku napredovanja ne uspe da osvoji deset jardi tokom prva tri dauna, obično ne pokušava četvrti put, osim ako ne juri rezultat pred kraj utakmice. To je zato što ako ni četvrti pokušaj ne uspe, na kraju napada loptu dobija protivnik, pa se tim posle tri neuspešna pokušaja obično odlučuje za jednu od dve mogućnosti: prvo, ako je daleko od gola protivnika, ispucaće loptu nogom kao što to čine golmani (to se zove pant) kako bi odbacio protivnika što dalje, jer protivnik hvata ovu loptu, napreduje i, gde ga zaustave, počinje prvi daun. Druga mogućnost: ako je ekipa u četvrtom daunu blizu gol linije, pokušava gol iz polja (field goal), odnosno šut iz mesta koji treba da prođe između stativa gola koji liči na zvučnu viljušku. Tada osvaja tri poena.

Ekipa u napadu počinje napad pokretom koji se zove snep (snap). Snep izvodi središnji igrač tako što brzim pokretom loptu sa zemlje doda unazad (između svojih nogu) saigraču koji je glavni organizator igre i koji se zove kvoterbek. Zamišljena linija, paralelna s gol linijom, s koje se izvodi snep, zove se linija skrimidža. Svi igrači tima u odbrani prilikom snepa moraju da budu iza linije skrimidža, takođe i svi igrači napada (sa suprotne strane, naravno), s tim što napadači na samoj liniji moraju da budu još i – nepomični! Kad dobije loptu, kvoterbek počinje unapred dogovorenu akciju koja može biti trčanje ili pas. Pas unapred može da se izvede samo jednom u toku dauna i to iza linije skrimidža. Ako se odluči za trčanje, kvoterbek uručuje loptu trkaču (running back) koji pokušava s njom da stigne što dalje dok mu saigrači s linije pomažu blokiranjem protivnika. Odbrana napada trkača rukama i telom pokušavajući da ga obori. Sme da uradi bezmalo sve osim da ga udari, povuče za masku ili kragnu. Ako se igra pas, onda kvoterbek mora da nađe slobodnog saigrača hvatača (receiver), tačno mu dobaci loptu (ponekad na daljinu od trideset i više jardi) koju će ovaj da uhvati i trčeći da nastavi napredovanje. Postoje i mnoge trik akcije s lažnim uručivanjem, pasovima unazad i drugim kombinacijama koje imaju za cilj da bar za trenutak zavaraju odbranu. Budući da te akcije traju kratko, namera je da se dobije bar delić sekunde prednosti. Zato ekipe imaju stotine napamet naučenih kombinacija napada koje znaju po šiframa i koje trener „proziva” pre svakog dauna. Čak je i sam početak snepa prilika da se dobije trenutak prednosti, jer odbrana ne zna kad će snep početi, dok napad to unapred dogovori. Kako? Kvoterbek će glasno ponavljati reč „hat”. Jasno je: igrači u napadu unapred se dogovore na koji će „hat” po redu snep početi. To su trenuci velike napetosti i za ekipe i za gledaoce, pa i za sudije i ovde su moguće mnoge greške. Kad snep krene, igra obično kratko traje, ali ako namera kvoterbeka uspe, u jednom napadu može da se izigra odbrana i da se dobije ne deset, već i više desetina jardi, a može i da se istrči za tačdaun.

Činjenica je da akcije kratko traju, a predah između dauna (30 do 40 sekundi) nekada je duži i od samog dauna, pa igrači u svaki daun ulaze posle predaha... Posledica toga su izuzetno žestoki startovi pa je neophodna zaštitna oprema. S druge strane, kratko vreme akcije zahteva od napada izuzetnu maštovitost i osmišljavanje akcije koja će doneti potrebni napredak (prosečno 2,5 jarde po daunu). Zanimljivost američkog fudbala potiče upravo iz te čudne mešavine šahovske kombinatorike, trčanja, loptanja i najžešće borilačke akcije. Ukratko, napetost ne jenjava tokom sve četiri četvrtine – svaka po petnaest minuta – utakmice američkog fudbala.

Različito građeni igrači

Jedanaest igrača koji su toliko različito građeni da uopšte ne izgledaju kao da se bave istim sportom, čini četiri grupe tokom napada. Linijaši (čuvaju svog trkača) moraju biti snažni i najviše liče na dizače tegova. Trkači bi trebalo da budu brzi, ali istovremeno teško oborivi. Oni su nešto nižeg rasta, stameni i žilavi. Hvatači najviše podsećaju na atletičare srednjoprugaše. Oni su vižljasti, dugonogi, brzi i vešti u skoku. Kvoterbek je glavni kombinator; kad baca pas mora da bude nepogrešivo tačan, gotovo u milimetar, a kad nema rešenja, mora sam da trči s loptom i tada postaje meta.

Posle svega, razumljivo je što u američkom fudbalu ima više od sto mogućih faulova. Igru prati ukupno sedam sudija (izuzetno može i četiri, ali obično najmanje pet) kako bi sve bilo što bolje sagledano. Glavni sudija naziva se referi i jedini nosi beli kačket, ostali imaju crne. Prekršaji se označavaju bacanjem žute zastavice, a referi ih saopštava publici. Osam godina posle prvih prenosa američkog fudbala, u Srbiji postoje dvadeset tri takmičarska kluba. Po pravilu, vodeći timovi imaju Amerikance na mestima kvoterbeka ili hvatača, mnogi naši igrači sad igraju u američkim koledžima, a prošle sezone beogradske „Plave zmajeve” trenirao je Voli Ingliš, svojevremeno učesnik superbola kao ofanzivni koordinator „Majamija”. Naši timovi igraju u evropskim kupovima, naše sudije sude sva evropska takmičenja. Ako bi jedan datum trebalo da bude nulta tačka u istoriji američkog fudbala kod nas, onda je to sigurno prva utakmica reprezentacije Srbije. Bilo je to 16. oktobra 2005. godine u Beogradu protiv Slovenije. Srbija je, iako debitant, pobedila znatno iskusnije Slovence s neverovatnih 38 : 0. Od tada sve je više igrača i klubova. Osim u Beogradu, vrhunski klubovi postoje u Novom Sadu, Kragujevcu, Pančevu, Čačku, Somboru, Vršcu, Nišu, Sremskoj Mitrovici, Vrbasu, Zrenjaninu, u gotovo svim našim većim gradovima .