Иако не личи на европски фудбал, и у америчком фудбалу најважнију улогу игра (јајолика) лопта. То значи да је корен ове игре врло стар. Јер, најстарији записи о игрању лоптом потичу из древне Кине и старе Грчке. Циљ тих игара био је мање или више исти – донети лопту у одређени простор, без нарочитих правила. Средњовековне игре сличне фудбалу имале су само једно правило – противника не смеш да убијеш! Ипак су биле толико сурове да су својевремено и Хенри II и Хенри IV забрањивали лоптање. У игри између два села гол би обично била црква противника, а начин да се лопта донесе до гола и број учесника били су ствар слободне воље.

Модерне варијанте фудбала (са унапред одређеним правилима) потичу из 19. века. У енглеским школама Итон, Хароу и Винчестер играо се фудбал какав познајемо, док је школа Рагби играла другачију игру: играчи су лопту смели да носе руком. Ови први основали су удружење (aSOCiation) и зато су их звали сокери, што је данас у Америци назив за европски фудбал. У САД прве утакмице почеле су у колеџима после Грађанског рата. Године 1873. четири америчка универзитета основала су фудбалско удружење колеџа и та игра још је личила на рагби. Тада се догодио обрт. Волтер Кемп, тренер Јејла, написао је 1882. године до данас кључна правила за нови спорт. Тренутак његовог надахнућа створио је амерички фудбал – најгледанији спорт на планети. И овај спорт патио је у почетку од суровости. У првих десет година било је стотине тежих повреда, чак неколико смртних случајева, па је 1905. године Теодор Рузвелт позивао да се уведу мере којима би се повећала заштита играча и избегла забрана овог спорта. То је био повод да шездесетак универзитета оснује удружење NCAA које и данас води такмичења колеџа у САД. Први сусрет са америчким фудбалом за већину наших људи везан је за филм. Чудна опрема с кацигама, маске за лице, штитници и „стреч” панталоне... У извесним филмским сценама појавили би се ти необично одевени играчи (глумци) и најчешће борили за јајасту лопту. Јасно нам је било и то да је овај спорт веома омиљен у САД. Истини за вољу, петнаест најгледанијих телевизијских догађаја на свету је петнаест финала америчке професионалне лиге (NFL), такозвани супербол (superbowl). Само једна секунда рекламе у току ових утакмица четири пута је скупља него током преноса утакмица и борби на олимпијади.

Кад су пре осам година наше телевизијске станице почеле да преносе ове утакмице, број ватрених присталица овог спорта растао је и дословце преко ноћи, јер су, због временске разлике, преноси били углавном у „ситним сатима”. Убрзо потом у Србији је основан Савез америчког фудбала (САФС), Удружење судија (УСАФС) и лига, прво без опреме, а онда и с пуном опремом, а затим репрезентација која се већ такмичила у групи Це Европског првенства. Прошле године основана је и јуниорска лига Србије. После ових података, требало би да одговоримо на питање зашто је амерички фудбал толико привлачан спорт.

Амерички фудбал је чудна мешавина атлетике, такозваног контактног спорта и игре лоптом. Са изразом контактни спорт вероватно се не би сложио Винс Ломбарди, најпознатији тренер у историји америчког фудбала. Он би рекао да је контактни спорт плес, а да је амерички фудбал – игра судара. Дакле, како се уопште игра тај сложени спорт назван амерички фудбал?

Циљ је, као и у свим спортовима с лоптом, унети лопту у гол на терену од 120 јарди (око 110 метара). Тај циљ је заправо гол линија противника. Ка њој напредује играч који носи лопту и осваја терен трчањем, или је додаје (пасом) свом саиграчу који наставља да је носи, такође трчањем. Акција се прекида кад играч који носи лопту буде оборен, изађе у аут, или кад пас унапред падне на земљу. Да би наставио напредовање, тим у нападу мора да освоји десет јарди (једна јарда износи 9,144 метра) из четири покушаја (дауна). Кад у томе успе, добије следећа четири дауна и у таквом напредовању може да дође до противничке гол линије. Уколико не успе, предаје посед противнику, који тада добија прва четири покушаја. Тада тим који је био у нападу изводи нападачку екипу, а уводи одбрану, док противник чини супротно.

Ако тим у нападу унесе лопту трчањем преко гол линије, или ухвати пас у противниковој „енд зони” (простор од десет јарди иза гол линије), то се зове тачдаун (touchdown) и носи шест поена. Уколико тим у току напредовања не успе да освоји десет јарди током прва три дауна, обично не покушава четврти пут, осим ако не јури резултат пред крај утакмице. То је зато што ако ни четврти покушај не успе, на крају напада лопту добија противник, па се тим после три неуспешна покушаја обично одлучује за једну од две могућности: прво, ако је далеко од гола противника, испуцаће лопту ногом као што то чине голмани (то се зове пант) како би одбацио противника што даље, јер противник хвата ову лопту, напредује и, где га зауставе, почиње први даун. Друга могућност: ако је екипа у четвртом дауну близу гол линије, покушава гол из поља (field goal), односно шут из места који треба да прође између статива гола који личи на звучну виљушку. Тада осваја три поена.

Екипа у нападу почиње напад покретом који се зове снеп (snap). Снеп изводи средишњи играч тако што брзим покретом лопту са земље дода уназад (између својих ногу) саиграчу који је главни организатор игре и који се зове квотербек. Замишљена линија, паралелна с гол линијом, с које се изводи снеп, зове се линија скримиџа. Сви играчи тима у одбрани приликом снепа морају да буду иза линије скримиџа, такође и сви играчи напада (са супротне стране, наравно), с тим што нападачи на самој линији морају да буду још и – непомични! Кад добије лопту, квотербек почиње унапред договорену акцију која може бити трчање или пас. Пас унапред може да се изведе само једном у току дауна и то иза линије скримиџа. Ако се одлучи за трчање, квотербек уручује лопту тркачу (running back) који покушава с њом да стигне што даље док му саиграчи с линије помажу блокирањем противника. Одбрана напада тркача рукама и телом покушавајући да га обори. Сме да уради безмало све осим да га удари, повуче за маску или крагну. Ако се игра пас, онда квотербек мора да нађе слободног саиграча хватача (receiver), тачно му добаци лопту (понекад на даљину од тридесет и више јарди) коју ће овај да ухвати и трчећи да настави напредовање. Постоје и многе трик акције с лажним уручивањем, пасовима уназад и другим комбинацијама које имају за циљ да бар за тренутак заварају одбрану. Будући да те акције трају кратко, намера је да се добије бар делић секунде предности. Зато екипе имају стотине напамет научених комбинација напада које знају по шифрама и које тренер „прозива” пре сваког дауна. Чак је и сам почетак снепа прилика да се добије тренутак предности, јер одбрана не зна кад ће снеп почети, док напад то унапред договори. Како? Квотербек ће гласно понављати реч „hat”. Јасно је: играчи у нападу унапред се договоре на који ће „hat” по реду снеп почети. То су тренуци велике напетости и за екипе и за гледаоце, па и за судије и овде су могуће многе грешке. Кад снеп крене, игра обично кратко траје, али ако намера квотербека успе, у једном нападу може да се изигра одбрана и да се добије не десет, већ и више десетина јарди, а може и да се истрчи за тачдаун.

Чињеница је да акције кратко трају, а предах између дауна (30 до 40 секунди) некада је дужи и од самог дауна, па играчи у сваки даун улазе после предаха... Последица тога су изузетно жестоки стартови па је неопходна заштитна опрема. С друге стране, кратко време акције захтева од напада изузетну маштовитост и осмишљавање акције која ће донети потребни напредак (просечно 2,5 јарде по дауну). Занимљивост америчког фудбала потиче управо из те чудне мешавине шаховске комбинаторике, трчања, лоптања и најжешће борилачке акције. Укратко, напетост не јењава током све четири четвртине – свака по петнаест минута – утакмице америчког фудбала.

Различито грађени играчи

Једанаест играча који су толико различито грађени да уопште не изгледају као да се баве истим спортом, чини четири групе током напада. Линијаши (чувају свог тркача) морају бити снажни и највише личе на дизаче тегова. Тркачи би требало да буду брзи, али истовремено тешко обориви. Они су нешто нижег раста, стамени и жилави. Хватачи највише подсећају на атлетичаре средњопругаше. Они су вижљасти, дугоноги, брзи и вешти у скоку. Квотербек је главни комбинатор; кад баца пас мора да буде непогрешиво тачан, готово у милиметар, а кад нема решења, мора сам да трчи с лоптом и тада постаје мета.

После свега, разумљиво је што у америчком фудбалу има више од сто могућих фаулова. Игру прати укупно седам судија (изузетно може и четири, али обично најмање пет) како би све било што боље сагледано. Главни судија назива се рефери и једини носи бели качкет, остали имају црне. Прекршаји се означавају бацањем жуте заставице, а рефери их саопштава публици. Осам година после првих преноса америчког фудбала, у Србији постоје двадесет три такмичарска клуба. По правилу, водећи тимови имају Американце на местима квотербека или хватача, многи наши играчи сад играју у америчким колеџима, а прошле сезоне београдске „Плаве змајеве” тренирао је Воли Инглиш, својевремено учесник супербола као офанзивни координатор „Мајамија”. Наши тимови играју у европским куповима, наше судије суде сва европска такмичења. Ако би један датум требало да буде нулта тачка у историји америчког фудбала код нас, онда је то сигурно прва утакмица репрезентације Србије. Било је то 16. октобра 2005. године у Београду против Словеније. Србија је, иако дебитант, победила знатно искусније Словенце с невероватних 38 : 0. Од тада све је више играча и клубова. Осим у Београду, врхунски клубови постоје у Новом Саду, Крагујевцу, Панчеву, Чачку, Сомбору, Вршцу, Нишу, Сремској Митровици, Врбасу, Зрењанину, у готово свим нашим већим градовима .