„Ja sam bivša kraljica Srbije Natalija Obrenović... Nije humano to što radite. Konj je živo biće koje oseća bol...” Ovako je, prema romansiranoj biografiji, „grofica od Rudnika”, a zapravo nesrećna srpska kraljica u progonstvu, otkrila jednom kočijašu ko je. Prethodno se pobunila što taj kočijaš žestoko bičuje svog konja. Kad je on ljutito zamahnuo bičem prema njoj upitavši ko je ona da ga kritikuje što tuče svog konja, bivša srpska kraljica morala je da kaže ko je. Do tog trenutka za sve u svojoj okolini bila je grofica od Rudnika koja živi u katoličkom manastiru. Da je bivša kraljica nedugo posle toga saznale su i sestre iz manastira Sen Deni u kome je umrla 5. maja 1941. godine. Počiva na groblju Lardi pored Pariza.

Bila je jedini naslednik kraljevskog imanja posle smrti svog sina Aleksandra Obrenovića, koji je ubijen 29. maja 1903. godine zajedno sa suprugom, kraljicom Dragom. Kraljica Natalija želela je imovinu da pokloni porodici Jakovljević, potomcima Jakova Obrenovića, ali kako oni poklon nisu smeli da prime budući da je u vreme poklona na vlasti bila dinastija Karađorđević, to je svoje veliko imanje zaveštala Univerzitetu u Beogradu. Njen testament još nije otvoren.

Beogradski univerzitet poseduje tapije o vlasništvu 8428 hektara šuma i dva rudnika zlata u okolini Majdanpeka, ali ne i nasledstvo. „Propali su svi pokušaji da vratimo imovinu Univerziteta. Jedino što deo od oko 2,5 hektara koristi Šumarski fakultet. Ostalo nasledstvo koriste ’Srbijašume’. Na tom zemljištu imamo rudnike zlata Blagojev kamen i Sveta Barbara”, kaže Jasmina Kabadaja, rukovodilac Odseka za imovinu pri Univerzitetu u Beogradu. Na osnovu knjigovodstvene procene iz 1939. godine, poklon kraljice Natalije beogradskim studentima vredeo je sedamnaest miliona dinara. Nažalost, posle Drugog svetskog rata doživeo je sudbinu kao i mnoge druge zadužbine. Imanje je oduzeto 1946. godine i dodeljeno Šumskom gazdinstvu iz Kučeva.

Imovina koju je kraljica Natalija ostavila Beogradskom univerzitetu je poklon Narodne skupštine Kraljevine Srbije iz januara 1901. godine. Skupština je „u znak narodne ljubavi i odanosti narodnoj dinastiji slavnih Obrenovića” imanje poklonila kralju Aleksandru Obrenoviću. Posle njegove pogibije, kraljica majka je u novembru 1923. godine, kao jedini naslednik, ovlastila svog advokata da ga pokloni Univerzitetu u Beogradu.

Testamentom koji je i dalje neotvoren i velika nepoznanica, osim poklona Univerzitetu, kraljica Natalija Obrenović ostavila je znatnu imovinu i manastirima i crkvama, a jedan deo u novcu i umetničkim slikama odredila je za žive potomke Jakova Obrenovića, brata po majci kneza Miloša Obrenovića. Umetnička dela nalaze se u raznim muzejima i privatnim zbirkama. Sačuvan je i kraljičin lični dnevnik i on se, prema nekim navodima, čuva u Vatikanu.

Natalija Obrenović rođena je 1859. godine u Firenci kao Natalija Keško. Otac joj je bio ruski pukovnik Petar Keško, a majka princeza Pulherija od Moldavije. Kneginja je postala 1875. godine, u šesnaestoj godini, udajom za tadašnjeg kneza Srbije Milana Obrenovića. Godine 1882. Milan Obrenović postao je kralj, a ona kraljica sve do 1888. godine. Godinu dana nakon dolaska u Srbiju s knezom Milanom dobila je sina Aleksandra, ali ljubav među supružnicima nije cvetala. Delile su ih političke i ljudske razlike. Hroničari su zabeležili da je Milan tražio oslonac u Austrougarskoj monarhiji, dok je Natalija bila privržena Rusiji. Njena hladnoća i njegov temperament odveli su kralja u brojne ljubavne pustolovine, a otvoreni sukob među supružnicima nastao je posle jedanaest godina braka zbog Milanove ljubavne veze s gospođom Nasos. Do zvaničnog razlaza nije došlo tako brzo, ali je skandal punio novinske stupce, a neretko imao i političke posledice. Brak je razveden 1888. godine. Kasnije se pokazalo da razvod nije bio u skladu s propisima, pa je poništen. Kralj Milan odrekao se prestola godinu dana kasnije a, kao deo poravnanja s vladajućim radikalima i namesništvom, 1891. godine kraljica Natalija proterana je iz Srbije. Formalno, ali ne i suštinski, kraljevski par pomirio se 1893. godine kad se Milan obratio svojoj bivšoj supruzi za novac, a u kraljevski dom primljeni su ponovo 1894. godine.

U međuvremenu, i pre formalnog, a nezakonitog, okončanja braka, narod je zavoleo mladu kraljicu. Brinula je i pomagala oko ranjenika za vreme rata s Bugarskom 1885. godine. Uspevala je svojim uticajem da popravi mnoge loše odnose, da izdejstvuje da Englezi i Irci promene loše mišljenje o Srbima, Balkancima i Srbiji. Narodu je materijalno pomagala i posle smrti sina i za vreme Prvog svetskog rata, sve do zaključenja mira u Versaju 1918. godine.

Kad je brak razveden, kraljica je otputovala u Nemačku i nastanila se u vili „Klementina” u Vizbadenu, poznatom po banji i mnogobrojnoj ruskoj koloniji. Kraljica je u Vizbaden povela i svog maloletnog sina Aleksandra. Kralj Milan otkrio je njeno utočište i zahtevao da mu vrati sina. Natalija je bila nepopustljiva, ali je u junu 1888. godine mladi prestolonaslednik odveden iz Nemačke u prisustvu srpskog ministra vojnog i šefa policije Vizbadena. Posebnim vozom vraćen je u Srbiju, a kraljica Natalija morala je u roku od deset sati da napusti Nemačku. Nastanila se u Francuskoj, u Bijaricu, u dvorcu „Sašino” koji je dobio ime po njenom jedinom sinu.

Kraljica je na put u Bijaric pozvala udovicu Dragu Mašin. Zajedno su putovale u Rusiju u posetu carskoj porodici Romanov i zajedno živele u Bijaricu. Draga Mašin bila je dvorska dama kraljice Natalije, s njom je odlazila na prijeme, starala se o njenoj garderobi i uređenju plaže. Pritisnut unutrašnjim teškoćama, kralj Milan bio je prinuđen da ispuni kraljičin zahtev i pošalje u Bijaric prestolonaslednika Aleksandra. Upravo na plažama Bijarica, kako navode hroničari, rodila se ljubav između mladog prestolonaslednika Aleksandra i dvorske dame Drage Mašin. Tvrde da ga je spasila od davljenja.

Kraljica majka nije se protivila toj vezi smatrajući je pripremom za život i istovremeno priželjkujući sinovljevu ženidbu nekom princezom visokog položaja. Kralj Milan je imao predlog da buduća kraljica bude nemačka princeza Šamburg Lipe. Kad je prestolonaslednik saopštio da je isprosio ruku Drage Lunjevica-Mašin, javnost nije mogla da prihvati činjenicu da će buduća kraljica biti dvanaest godina starija od supruga. Kraljica Natalija javila se iz Rusije oštro govoreći protiv Drage, nazivajući je bludnicom i nerotkinjom. Ministar policije Genčić odmah je pokazao hrpu dokumenata o navodnim Draginim ljubavnicima. Čak se i kralj Milan pobunio.

Budući kralj bio je neumoljiv u ostvarenju svoje ljubavi. Zakazao je venčanje za 23. jul 1900. godine i od beogradskog mitropolita zatražio blagoslov. Kad je mitropolit odbio da da blagoslov da kraljica Srbije „postane prava Srpkinja”, Aleksandar je zapretio odricanjem od prestola i napuštanjem zemlje, pa je stigao i iznuđeni blagoslov. Venčanje je održano u Sabornoj crkvi u Beogradu. Kralj Aleksandar imao je na sebi vojnu uniformu sa epoletama i odlikovanjima, a Draga Mašin venčanicu od bele čipke. Venčanje su obavila dva mitropolita, episkopi i dvadeset šest arhimandrita. Venčani kum bio je ruski car Nikolaj Romanov. Posle venčanja kralj je održao svečani govor, poručivši okupljenom narodu da se Srbija okreće miru i blagostanju, kao i da se prekidaju bliske veze s Austrijom koje je negovao njegov otac.

Umesto čestitke sinu, kraljica Natalija ga se pismom javno odrekla, a kralj Milan je iz Beča poručio da njegova noga više neće kročiti u sramotnu Srbiju u kojoj vlada njegov sin sa ženom starijom od sebe.

A mladi kralj, osim porodičnih, imao je i mnoštvo teškoća u državi. Nezadovoljstvo podstaknuto njegovom ženidbom Dragom Mašin prenelo se i na politički plan. Stvorena je zaverenička grupa oficira koja je na svirep način pogubila kralja Aleksandra i kraljicu Dragu u noći između 29. i 30. maja 1903. godine. Gubitak sina jedinca teško je pogodio kraljicu Nataliju. Povukla se iz javnog života i vreme provodila u pomenutom katoličkom manastiru u Francuskoj, uzevši i katoličku veru. Na pitanje zašto je napustila pravoslavlje, prema nekim svedočenjima, kraljica je odgovorila: „Bilo je za tu odluku više razloga. Pre svega, jer sam se potpuno razočarala u ljude. Svima sam želela dobro i činila dobro, a oni su mi zlom vraćali. Moj mozak mi je naredio. Podsvest je proradila. Srce je htelo da prkosi...” .