„Ја сам бивша краљица Србије Наталија Обреновић... Није хумано то што радите. Коњ је живо биће које осећа бол...” Овако је, према романсираној биографији, „грофица од Рудника”, а заправо несрећна српска краљица у прогонству, открила једном кочијашу ко је. Претходно се побунила што тај кочијаш жестоко бичује свог коња. Кад је он љутито замахнуо бичем према њој упитавши ко је она да га критикује што туче свог коња, бивша српска краљица морала је да каже ко је. До тог тренутка за све у својој околини била је грофица од Рудника која живи у католичком манастиру. Да је бивша краљица недуго после тога сазнале су и сестре из манастира Сен Дени у коме је умрла 5. маја 1941. године. Почива на гробљу Ларди поред Париза.

Била је једини наследник краљевског имања после смрти свог сина Александра Обреновића, који је убијен 29. маја 1903. године заједно са супругом, краљицом Драгом. Краљица Наталија желела је имовину да поклони породици Јаковљевић, потомцима Јакова Обреновића, али како они поклон нису смели да приме будући да је у време поклона на власти била династија Карађорђевић, то је своје велико имање завештала Универзитету у Београду. Њен тестамент још није отворен.

Београдски универзитет поседује тапије о власништву 8428 хектара шума и два рудника злата у околини Мајданпека, али не и наследство. „Пропали су сви покушаји да вратимо имовину Универзитета. Једино што део од око 2,5 хектара користи Шумарски факултет. Остало наследство користе ’Србијашуме’. На том земљишту имамо руднике злата Благојев камен и Света Барбара”, каже Јасмина Кабадаја, руководилац Одсека за имовину при Универзитету у Београду. На основу књиговодствене процене из 1939. године, поклон краљице Наталије београдским студентима вредео је седамнаест милиона динара. Нажалост, после Другог светског рата доживео је судбину као и многе друге задужбине. Имање је одузето 1946. године и додељено Шумском газдинству из Кучева.

Имовина коју је краљица Наталија оставила Београдском универзитету је поклон Народне скупштине Краљевине Србије из јануара 1901. године. Скупштина је „у знак народне љубави и оданости народној династији славних Обреновића” имање поклонила краљу Александру Обреновићу. После његове погибије, краљица мајка је у новембру 1923. године, као једини наследник, овластила свог адвоката да га поклони Универзитету у Београду.

Тестаментом који је и даље неотворен и велика непознаница, осим поклона Универзитету, краљица Наталија Обреновић оставила је знатну имовину и манастирима и црквама, а један део у новцу и уметничким сликама одредила је за живе потомке Јакова Обреновића, брата по мајци кнеза Милоша Обреновића. Уметничка дела налазе се у разним музејима и приватним збиркама. Сачуван је и краљичин лични дневник и он се, према неким наводима, чува у Ватикану.

Наталија Обреновић рођена је 1859. године у Фиренци као Наталија Кешко. Отац јој је био руски пуковник Петар Кешко, а мајка принцеза Пулхерија од Молдавије. Кнегиња је постала 1875. године, у шеснаестој години, удајом за тадашњег кнеза Србије Милана Обреновића. Године 1882. Милан Обреновић постао је краљ, а она краљица све до 1888. године. Годину дана након доласка у Србију с кнезом Миланом добила је сина Александра, али љубав међу супружницима није цветала. Делиле су их политичке и људске разлике. Хроничари су забележили да је Милан тражио ослонац у Аустроугарској монархији, док је Наталија била привржена Русији. Њена хладноћа и његов темперамент одвели су краља у бројне љубавне пустоловине, а отворени сукоб међу супружницима настао је после једанаест година брака због Миланове љубавне везе с госпођом Насос. До званичног разлаза није дошло тако брзо, али је скандал пунио новинске ступце, а неретко имао и политичке последице. Брак је разведен 1888. године. Касније се показало да развод није био у складу с прописима, па је поништен. Краљ Милан одрекао се престола годину дана касније а, као део поравнања с владајућим радикалима и намесништвом, 1891. године краљица Наталија протерана је из Србије. Формално, али не и суштински, краљевски пар помирио се 1893. године кад се Милан обратио својој бившој супрузи за новац, а у краљевски дом примљени су поново 1894. године.

У међувремену, и пре формалног, а незаконитог, окончања брака, народ је заволео младу краљицу. Бринула је и помагала око рањеника за време рата с Бугарском 1885. године. Успевала је својим утицајем да поправи многе лоше односе, да издејствује да Енглези и Ирци промене лоше мишљење о Србима, Балканцима и Србији. Народу је материјално помагала и после смрти сина и за време Првог светског рата, све до закључења мира у Версају 1918. године.

Кад је брак разведен, краљица је отпутовала у Немачку и настанила се у вили „Клементина” у Визбадену, познатом по бањи и многобројној руској колонији. Краљица је у Визбаден повела и свог малолетног сина Александра. Краљ Милан открио је њено уточиште и захтевао да му врати сина. Наталија је била непопустљива, али је у јуну 1888. године млади престолонаследник одведен из Немачке у присуству српског министра војног и шефа полиције Визбадена. Посебним возом враћен је у Србију, а краљица Наталија морала је у року од десет сати да напусти Немачку. Настанила се у Француској, у Бијарицу, у дворцу „Сашино” који је добио име по њеном једином сину.

Краљица је на пут у Бијариц позвала удовицу Драгу Машин. Заједно су путовале у Русију у посету царској породици Романов и заједно живеле у Бијарицу. Драга Машин била је дворска дама краљице Наталије, с њом је одлазила на пријеме, старала се о њеној гардероби и уређењу плаже. Притиснут унутрашњим тешкоћама, краљ Милан био је принуђен да испуни краљичин захтев и пошаље у Бијариц престолонаследника Александра. Управо на плажама Бијарица, како наводе хроничари, родила се љубав између младог престолонаследника Александра и дворске даме Драге Машин. Тврде да га је спасила од дављења.

Краљица мајка није се противила тој вези сматрајући је припремом за живот и истовремено прижељкујући синовљеву женидбу неком принцезом високог положаја. Краљ Милан је имао предлог да будућа краљица буде немачка принцеза Шамбург Липе. Кад је престолонаследник саопштио да је испросио руку Драге Луњевица-Машин, јавност није могла да прихвати чињеницу да ће будућа краљица бити дванаест година старија од супруга. Краљица Наталија јавила се из Русије оштро говорећи против Драге, називајући је блудницом и нероткињом. Министар полиције Генчић одмах је показао хрпу докумената о наводним Драгиним љубавницима. Чак се и краљ Милан побунио.

Будући краљ био је неумољив у остварењу своје љубави. Заказао је венчање за 23. јул 1900. године и од београдског митрополита затражио благослов. Кад је митрополит одбио да да благослов да краљица Србије „постане права Српкиња”, Александар је запретио одрицањем од престола и напуштањем земље, па је стигао и изнуђени благослов. Венчање је одржано у Саборној цркви у Београду. Краљ Александар имао је на себи војну униформу са еполетама и одликовањима, а Драга Машин венчаницу од беле чипке. Венчање су обавила два митрополита, епископи и двадесет шест архимандрита. Венчани кум био је руски цар Николај Романов. После венчања краљ је одржао свечани говор, поручивши окупљеном народу да се Србија окреће миру и благостању, као и да се прекидају блиске везе с Аустријом које је неговао његов отац.

Уместо честитке сину, краљица Наталија га се писмом јавно одрекла, а краљ Милан је из Беча поручио да његова нога више неће крочити у срамотну Србију у којој влада његов син са женом старијом од себе.

А млади краљ, осим породичних, имао је и мноштво тешкоћа у држави. Незадовољство подстакнуто његовом женидбом Драгом Машин пренело се и на политички план. Створена је завереничка група официра која је на свиреп начин погубила краља Александра и краљицу Драгу у ноћи између 29. и 30. маја 1903. године. Губитак сина јединца тешко је погодио краљицу Наталију. Повукла се из јавног живота и време проводила у поменутом католичком манастиру у Француској, узевши и католичку веру. На питање зашто је напустила православље, према неким сведочењима, краљица је одговорила: „Било је за ту одлуку више разлога. Пре свега, јер сам се потпуно разочарала у људе. Свима сам желела добро и чинила добро, а они су ми злом враћали. Мој мозак ми је наредио. Подсвест је прорадила. Срце је хтело да пркоси...” .