Stajati ispred orkestra, bez obzira na to da li tim orkestrom dirigujete, ili ste solista, ili samo slušate muziku, podrazumeva poseban doživljaj. Samim tim i naviranje uzbudljivih, neponovljivih osećanja. Ono što to mesto čini posebnim, jeste činjenica da je u potpunosti okruženo zvukom muzičkih instrumenata. Mesto dirigenta bilo je ono što je danas slavni Kristof Ešenbah priželjkivao još kao dečak. Ta želja lako bi se uklopila u čitav niz opštih mesta vezanih za sudbinu muzički obdarenog deteta i potonji veličanstven uspeh „rođenog” dirigenta kad bi se i Ešenbahova biografija mogla svrstati među uobičajene.

Umetnik koji se danas ubraja među najpoznatije dirigente sveta, u šezdeset devetoj godini i dalje se najčešće vraća sećanjima na rano detinjstvo. Kroz brojna svedočenja, a pre svega kroz autobiografiju, Kristof Ešenbah ne otkriva samo koliko neobične i teške mogu da budu ljudske sudbine, već i na koji način obdareni ljudi mogu da pretvore životne nedaće u „gorivo” za stvaranje novih umetničkih svetova.

Poznati nemački dirigent rođen je 20. februara 1940. godine u nekadašnjem Breslauu, današnjem Vroclavu, u porodici Nemaca. Drugi svetski rat koji je započela Nemačka, već je buktao. „Svet u kome ne postoji majka, to je sasvim različito mesto od onog koje većina ljudi poznaje. Svet bez oca, takođe...”, napisao je Kristof Ešenbah na samom početku autobiografije. „Čitavog života prati me snažno osećanje krivice jer je moja majka Margareta Ringman, rođena Jaroš, umrla rađajući me. To je ujedno i večno pitanje i gorko osećanje. Mog oca Heriberta Ringmana, koji je radio kao profesor muzikologije na Univerzitetu u Breslauu, nacisti su najpre proterali na selo, a potom ga mobilisali i poslali na ruski front kao člana jedinice kažnjenika. Tamo su svi poginuli. Čim je otac mobilisan kao čovek koji nije bio pristalica nacističke vlasti, odveli su me kod bake. Ona me je, onako stara, svuda vodila sa sobom sklanjajući se pred borbama, sve dok, iznemogla, nije umrla od tifusa, u januaru 1945. godine. Nisam još imao ni pet godina, a bio sam siroče, bolestan od tifusa. Ceo moj svet sveo se na smrt i bolest. Zbog svega toga, potpuno sam prestao da govorim. Zanemeo sam.”

Poslednje dane bakinog života, mali Kristof proveo je s njom, ležeći u istom krevetu. Bio je svestan da je baka veoma bolesna i da će se uskoro zauvek rastati. Hteo je da što je moguće više odloži taj strašni trenutak. Bolesnog i onemelog dečaka odveli su u sirotište. Bio je samo jedno od mnogobrojne dece bez roditelja. Međutim, jedini koji od silnog užasa koji je preživeo nije uspevao da izusti ni jednu jedinu reč – potpuno nem.

Ešenbah piše:

„A onda je poslednjeg dana januara 1946. godine počeo moj oporavak. Tog dana u sirotište je došla mamina rođaka Validora Ešenbah. Validora je bila pijanistkinja, pevačica i profesor muzike. U stvari, u njenoj kući sam prvi put i čuo muziku. Do kasno u noć svirala je Betovena, Šuberta, Šopena, Rahmanjinova i Baha. To je bilo okruženje u kome sam posle godinu dana izgovorio prvu reč. Činilo mi se da je prošlo mnogo vremena otkako sam prestao da govorim. Prva reč koju sam izgovorio bila je: ’Da’ kao odgovor na njeno pitanje: ’Da li želiš da se baviš muzikom?’ Celokupna moja prošlost vapila je za načinom na koji bi mogla da bude izražena, a muzika mi je pružila tu mogućnost. U podjednakoj meri, muzika je za mene bila odušak za sve što me je tokom prvih pet godina pritiskalo, koliko i način da sve to razumem. Ono što bi u uobičajenim okolnostima bila tek znatiželja jednog deteta, za mene je postalo opsesija koja je mojoj probuđenoj želji za životom dala smisao postojanja. Osećao sam se ne samo spasen, već ponovo rođen. S Validorom Ešenbah i njenom muzikom koja je vrlo brzo postala i moja muzika, otvorila mi se mogućnost da, u duhovnom smislu, vratim majci ono što sam joj oduzeo. Moj život je dobio novo značenje, a ja sam prvi put doživeo sebe kao celovitu ličnost.”

Kristofa Ešenbaha, koji je bio dete muzičara, sudbina je u najtežim prilikama opet navela na muzički put. Prve časove muzike u ratom razorenoj Nemačkoj imao je u kući svoje rođake i pomajke Validore Ešenbah. Naime, kad je napunio osam godina, ona mu je postala i prvi profesor klavira. Tri godine uživanja u učenju instrumenta koji je i pomajka svirala kao da su pale u zaborav onog trenutka kad je prvi put čuo zvuk simfonijskog orkestra. Ko zna da li bi utisak koji je mali Kristof poneo s tog prvog koncerta bio tako dubok da su tom prilikom pred publikom u Kilu svirali neki drugi izvođači. Srećom po mladog Ešenbaha, nastupao je orkestar Berlinske filharmonije, pod upravom slavnog Kurta Furtvenglera. Svirali su Betovenovu Četvrtu i Petu simfoniju, kao i njegovu „Veliku fugu”. „I danas mogu da se setim gotovo svakog tona koji je te večeri odsviran. Još mogu da dozovem u sećanje svaki Furtvenglerov pokret, zadivljujuće prisustvo tog velikog čarobnjaka, čoveka koji je bio sposoban da zapali ceo ansambl i dovede ga do ekstaze. Nisu bile potrebne reči da bi moja pomajka osetila koliko sam očaran. Mislim da je nepogrešivo znala da sam te večeri odlučio da postanem dirigent i predložila da najpre počnem da učim neki orkestarski instrument. Nedelju dana kasnije imao sam prvi čas violine. Moja potreba da neprestano budem okružen zvukom bivala je dodatno ispunjena tri puta nedeljno kad su u našoj kući priređivane večeri kamerne muzike. Okupljali su se porodica i prijatelji i zajednički muzicirali. Moj očuh je, mada amater, izvrsno svirao violinu i violu. Ja sam najpre svirao klavir, a potom violinu i violu, uživajući što sedim u sredini gudačkog kvarteta, u središtu muzike. Ali, nedostajao mi je moćni zvuk orkestra. Kao zamenu, našao sam orgulje u obližnjoj crkvi. Kad se moj profesor razboleo, preuzeo sam posao crkvenog orguljaša”, piše Ešenbah u autobiografiji.

Bio je to ujedno i kraj detinjstva Kristofa Ešenbaha. Validora Ešenbah uvidela je da je Kristofu potreban novi profesor klavira, te ga je iz Ahena, gde su živeli, poslala u Hamburg, na Visoku školu za muziku, u klasu ugledne profesorke Elize Hansen. U proleće 1951. godine, pobedom na „Stenvejevom” takmičenju mladih pijanista, počinju da se ređaju muzički uspesi Kristofa Ešenbaha koji traju i danas. Godine 1962. pobedio je na takmičenju Nemačkog radija u Minhenu, a tri godine kasnije osvojio prvu nagradu na čuvenom konkursu „Klara Haskil” u Švajcarskoj. U međuvremenu snimio je prvu ploču za diskografsku kuću „Dojče gramofon”, a u decembru 1966. godine za snimanje u istoj kući odabrao ga je lično Herbert fon Karajan, njegov potonji pokrovitelj. Studiranjem dirigovanja kod Đerđa Šela počinje ostvarenje Ešenbahovog sna o dirigovanju. U autobiografiji je otkrio i šta je naučio od ova dva velika umetnika: „Šel me je naučio dikciji, fraziranju, jasnoći... Karajan boji, nijansama, promenama atmosfere. Šel je crtao, Karajan slikao.”

U aprilu 1972. godine Kristof Ešenbah konačno je u Hamburgu stao za dirigentski pult. Tumačio je Bruknerovu Treću simfoniju. Priznaje da su sve sumnje koje su ga mučile tokom priprema bile raspršene već tokom prvih minuta koncerta. Još nije okončao ni uvodni odsek, a već je bio siguran da je konačno stupio na put za kojim je čeznuo od jedanaeste godine.

Karijera koja je nakon toga usledila dobro je poznata: bio je gost dirigent orkestra Londonske filharmonije, prvi dirigent i umetnički direktor orkestra Tonhale iz Ciriha, čak jedanaest godina iste dužnosti obavljao je u orkestru iz Hjustona...

Kad se približio pedesetoj, kao i mnogi, preispitao je svoj dotadašnji život nastojeći da zaključi šta mu je najvažnije. Shvatio je da su mu, podjednako kao i dirigovanje, važni poduhvati kojima će pomoći mladim, obdarenim muzičarima. Prihvatio se upravljanja muzičkim festivalima u Raviniji i Šlezvig-Holštajnu, a da bi za to imao dovoljno vremena, najavio je odlazak iz dva velika ansambla – Filadelfijskog simfonijskog orkestra i Pariskog orkestra, gde je radio kao šef dirigent. Danas je šef dirigent Nacionalnog simfonijskog orkestra iz Vašingtona.

„Bilo da uklopite jednog mladog muzičara u orkestarsko društvo ili da mu pomognete da počne međunarodnu karijeru, svodi se na isto – naša je dužnost da ih ohrabrimo i da im pomognemo da prikupe sve svoje snage u borbi protiv sveta koji promenama pruža toliko otpora. Moramo da im pomognemo da odnesu pobedu u borbi protiv ustaljenih navika. Snaga i odlučnost mladog srca mogu da ostvare i neostvarivo. Ako ja mogu u tome da im pomognem, tu sam”, zaključio je Ešenbah.

A da je i neostvarivo ponekad ostvarivo, Kristof Ešenbah potvrđuje sopstvenim životom .