Стајати испред оркестра, без обзира на то да ли тим оркестром диригујете, или сте солиста, или само слушате музику, подразумева посебан доживљај. Самим тим и навирање узбудљивих, непоновљивих осећања. Оно што то место чини посебним, јесте чињеница да је у потпуности окружено звуком музичких инструмената. Место диригента било је оно што је данас славни Кристоф Ешенбах прижељкивао још као дечак. Та жеља лако би се уклопила у читав низ општих места везаних за судбину музички обдареног детета и потоњи величанствен успех „рођеног” диригента кад би се и Ешенбахова биографија могла сврстати међу уобичајене.

Уметник који се данас убраја међу најпознатије диригенте света, у шездесет деветој години и даље се најчешће враћа сећањима на рано детињство. Кроз бројна сведочења, а пре свега кроз аутобиографију, Кристоф Ешенбах не открива само колико необичне и тешке могу да буду људске судбине, већ и на који начин обдарени људи могу да претворе животне недаће у „гориво” за стварање нових уметничких светова.

Познати немачки диригент рођен је 20. фебруара 1940. године у некадашњем Бреслауу, данашњем Вроцлаву, у породици Немаца. Други светски рат који је започела Немачка, већ је буктао. „Свет у коме не постоји мајка, то је сасвим различито место од оног које већина људи познаје. Свет без оца, такође...”, написао је Кристоф Ешенбах на самом почетку аутобиографије. „Читавог живота прати ме снажно осећање кривице јер је моја мајка Маргарета Рингман, рођена Јарош, умрла рађајући ме. То је уједно и вечно питање и горко осећање. Мог оца Хериберта Рингмана, који је радио као професор музикологије на Универзитету у Бреслауу, нацисти су најпре протерали на село, а потом га мобилисали и послали на руски фронт као члана јединице кажњеника. Тамо су сви погинули. Чим је отац мобилисан као човек који није био присталица нацистичке власти, одвели су ме код баке. Она ме је, онако стара, свуда водила са собом склањајући се пред борбама, све док, изнемогла, није умрла од тифуса, у јануару 1945. године. Нисам још имао ни пет година, а био сам сироче, болестан од тифуса. Цео мој свет свео се на смрт и болест. Због свега тога, потпуно сам престао да говорим. Занемео сам.”

Последње дане бакиног живота, мали Кристоф провео је с њом, лежећи у истом кревету. Био је свестан да је бака веома болесна и да ће се ускоро заувек растати. Хтео је да што је могуће више одложи тај страшни тренутак. Болесног и онемелог дечака одвели су у сиротиште. Био је само једно од многобројне деце без родитеља. Међутим, једини који од силног ужаса који је преживео није успевао да изусти ни једну једину реч – потпуно нем.

Ешенбах пише:

„А онда је последњег дана јануара 1946. године почео мој опоравак. Тог дана у сиротиште је дошла мамина рођака Валидора Ешенбах. Валидора је била пијанисткиња, певачица и професор музике. У ствари, у њеној кући сам први пут и чуо музику. До касно у ноћ свирала је Бетовена, Шуберта, Шопена, Рахмањинова и Баха. То је било окружење у коме сам после годину дана изговорио прву реч. Чинило ми се да је прошло много времена откако сам престао да говорим. Прва реч коју сам изговорио била је: ’Да’ као одговор на њено питање: ’Да ли желиш да се бавиш музиком?’ Целокупна моја прошлост вапила је за начином на који би могла да буде изражена, а музика ми је пружила ту могућност. У подједнакој мери, музика је за мене била одушак за све што ме је током првих пет година притискало, колико и начин да све то разумем. Оно што би у уобичајеним околностима била тек знатижеља једног детета, за мене је постало опсесија која је мојој пробуђеној жељи за животом дала смисао постојања. Осећао сам се не само спасен, већ поново рођен. С Валидором Ешенбах и њеном музиком која је врло брзо постала и моја музика, отворила ми се могућност да, у духовном смислу, вратим мајци оно што сам јој одузео. Мој живот је добио ново значење, а ја сам први пут доживео себе као целовиту личност.”

Кристофа Ешенбаха, који је био дете музичара, судбина је у најтежим приликама опет навела на музички пут. Прве часове музике у ратом разореној Немачкој имао је у кући своје рођаке и помајке Валидоре Ешенбах. Наиме, кад је напунио осам година, она му је постала и први професор клавира. Три године уживања у учењу инструмента који је и помајка свирала као да су пале у заборав оног тренутка кад је први пут чуо звук симфонијског оркестра. Ко зна да ли би утисак који је мали Кристоф понео с тог првог концерта био тако дубок да су том приликом пред публиком у Килу свирали неки други извођачи. Срећом по младог Ешенбаха, наступао је оркестар Берлинске филхармоније, под управом славног Курта Фуртвенглера. Свирали су Бетовенову Четврту и Пету симфонију, као и његову „Велику фугу”. „И данас могу да се сетим готово сваког тона који је те вечери одсвиран. Још могу да дозовем у сећање сваки Фуртвенглеров покрет, задивљујуће присуство тог великог чаробњака, човека који је био способан да запали цео ансамбл и доведе га до екстазе. Нису биле потребне речи да би моја помајка осетила колико сам очаран. Мислим да је непогрешиво знала да сам те вечери одлучио да постанем диригент и предложила да најпре почнем да учим неки оркестарски инструмент. Недељу дана касније имао сам први час виолине. Моја потреба да непрестано будем окружен звуком бивала је додатно испуњена три пута недељно кад су у нашој кући приређиване вечери камерне музике. Окупљали су се породица и пријатељи и заједнички музицирали. Мој очух је, мада аматер, изврсно свирао виолину и виолу. Ја сам најпре свирао клавир, а потом виолину и виолу, уживајући што седим у средини гудачког квартета, у средишту музике. Али, недостајао ми је моћни звук оркестра. Као замену, нашао сам оргуље у оближњој цркви. Кад се мој професор разболео, преузео сам посао црквеног оргуљаша”, пише Ешенбах у аутобиографији.

Био је то уједно и крај детињства Кристофа Ешенбаха. Валидора Ешенбах увидела је да је Кристофу потребан нови професор клавира, те га је из Ахена, где су живели, послала у Хамбург, на Високу школу за музику, у класу угледне професорке Елизе Хансен. У пролеће 1951. године, победом на „Стенвејевом” такмичењу младих пијаниста, почињу да се ређају музички успеси Кристофа Ешенбаха који трају и данас. Године 1962. победио је на такмичењу Немачког радија у Минхену, а три године касније освојио прву награду на чувеном конкурсу „Клара Хаскил” у Швајцарској. У међувремену снимио је прву плочу за дискографску кућу „Дојче грамофон”, а у децембру 1966. године за снимање у истој кући одабрао га је лично Херберт фон Карајан, његов потоњи покровитељ. Студирањем дириговања код Ђерђа Шела почиње остварење Ешенбаховог сна о дириговању. У аутобиографији је открио и шта је научио од ова два велика уметника: „Шел ме је научио дикцији, фразирању, јасноћи... Карајан боји, нијансама, променама атмосфере. Шел је цртао, Карајан сликао.”

У априлу 1972. године Кристоф Ешенбах коначно је у Хамбургу стао за диригентски пулт. Тумачио је Брукнерову Трећу симфонију. Признаје да су све сумње које су га мучиле током припрема биле распршене већ током првих минута концерта. Још није окончао ни уводни одсек, а већ је био сигуран да је коначно ступио на пут за којим је чезнуо од једанаесте године.

Каријера која је након тога уследила добро је позната: био је гост диригент оркестра Лондонске филхармоније, први диригент и уметнички директор оркестра Тонхале из Цириха, чак једанаест година исте дужности обављао је у оркестру из Хјустона...

Кад се приближио педесетој, као и многи, преиспитао је свој дотадашњи живот настојећи да закључи шта му је најважније. Схватио је да су му, подједнако као и дириговање, важни подухвати којима ће помоћи младим, обдареним музичарима. Прихватио се управљања музичким фестивалима у Равинији и Шлезвиг-Холштајну, а да би за то имао довољно времена, најавио је одлазак из два велика ансамбла – Филаделфијског симфонијског оркестра и Париског оркестра, где је радио као шеф диригент. Данас је шеф диригент Националног симфонијског оркестра из Вашингтона.

„Било да уклопите једног младог музичара у оркестарско друштво или да му помогнете да почне међународну каријеру, своди се на исто – наша је дужност да их охрабримо и да им помогнемо да прикупе све своје снаге у борби против света који променама пружа толико отпора. Морамо да им помогнемо да однесу победу у борби против устаљених навика. Снага и одлучност младог срца могу да остваре и неоствариво. Ако ја могу у томе да им помогнем, ту сам”, закључио је Ешенбах.

А да је и неоствариво понекад оствариво, Кристоф Ешенбах потврђује сопственим животом .