Pre dosta godina Džo Prokopio radio je u svojoj kući u Čepl Hilu. Sedeo je za klavirom i komponovao. U prvi mah nije obratio pažnju na neobične zvuke. Onda je shvatio. Kad svira tonove u visokom registru, iz kuhinje se čuje komešanje. Šta li je posredi, pitao se. Prokopiju je napokon sinulo. Iz kuhinje su se oglašavale zebe. Čim bi čule visoke tonove, ptice njegove kćerke počinjale su da krešte i glasno cvrkuću. Džo Prokopio došao je na neobičnu zamisao: zašto neke od melodija ne bi preradio i stvorio jedinstvenu muziku namenjenu životinjama?

Džo Prokopio bio je do tada samo jedan od mnogobrojnih muzičara. Komponovao je, svirao na koncertima Tonija Beneta i Arete Frenklin, radio kao šef orkestra srednje škole u Čepl Hilu, gradu u Severnoj Karolini. Onda je smislio životinjsku muziku i nazvao je petoven: zanimljiva kovanica nastala od reči „pet” što je na engleskom – kućni ljubimac i prezimena velikog nemačkog kompozitora s kraja 18. i početka 19. veka.

Kad je 1999. godine snimio i izdao petovena, tiraž nije bio veliki, samo nekoliko hiljada. Baš zato Prokopio se prijatno iznenadio kad su zadovoljni kupci počeli da mu se javljaju i zahvaljuju. Međutim, Prokopio postaje omiljen tek pošto je Dejvid Moje, novinar iz San Dijega, napisao rubriku o petovenu i naslovio je „Simfonija za pse i mačke”. Ime Džoa Prokopija pročulo se širom Amerike, a i sveta. Od tada je prošlo deset godina, a petoven i dalje ne ostavlja javnost ravnodušnom.

Jednom prilikom, kad su Prokopija pozvali da gostuje na Radio Mineapolisu, u programu „Van i Čeril šou”, telefonom ga je pozvao jedan od organizatora:

– Džo, hajde da napravimo malu probu! Margaret, jedna od naših novinarki, ima Malkolma, jednog veoma tužnog i nervoznog psa. Šta kažeš na to da tvoju muziku isprobamo na njemu?

I za samog Prokopija bila je to novost, ali je pristao iz radoznalosti: kako petoven deluje „na daljinu”? Pustio je muziku, a Malkolm ju je slušao tako što mu je vlasnica prislonila slušalicu na uho. Desilo se nešto što niko nije očekivao. Poznat po tome što stalno cvili, laje i reži, pas je prvo naćulio uši, a onda se naglo smirio. Legao je na pod i zaspao. Svi u studiju bili su u šoku. Organizator je napravio šalu, ozbiljnim glasom pitao je Prokopija: „Da li možda komponuješ muziku posebno namenjenu i taštama?”

Kad ga kritikuju i prozivaju što se zanosi da komponuje samo za životinje, Džo Prokopio ima spreman samo jedan odgovor. Svestan je da je zagazio na sasvim neistražen prostor. Jer, ne postoji naučno zasnovana teorija koja bi dala odgovor na pitanje – ako životinje uopšte vole da slušaju muziku, koja bi to vrsta melodija bila?

Životinje uglavnom imaju bolja čula – jasnije vide i njuh im je oštriji od ljudskog. A kad je u pitanju zvuk, mačke i psi čuju tonove visoke frekvencije i do trideset hiljada herca, dok je čovekov sluh ograničen do oko šesnaest hiljada. Postoje posebne pištaljke čiji zvuk pas može da prepozna, dok ga čovek uopšte ne čuje. Volt Šotvel, jedan od novinara koji je intervjuisao Prokopija, postavio je zanimljivo pitanje: ukoliko životinja zaista čuje tonove nečujne čoveku, kako onda čovek može da zna da njegov pas ili mačka uopšte nešto i slušaju? I da li Prokopio snima i zvuke u registru van čovekovog slušnog domašaja? Prokopio je imao samo jedan odgovor. Niko, pa ni on, ne može da odgovori da li životinja prati neku melodiju i da li joj prijaju određene note. To se samo potvrđuje na svakom pojedinačnom primeru. Kao u slučaju psa Malkolma. Pa ipak, da je petoven delotvoran Prokopio saznaje iz mnogobrojnih pisama koje prima. Jedan čovek kaže da će mu biti zahvalan do kraja života. Napisao je i zašto. Svaki put unapred je strahovao uoči puta koji je jednom godišnje trebalo da prevali automobilom od Kalifornije do Njujorka. S njim su obavezno putovale i dve mačke. Već i inače nervozne i nimalo ljubazne, mačke su od dugog i napornog puta postajale nemoguće – neprekidno su mjaukale, frktale, oštrile kandže na sedištu. Sve se promenilo otkako je čovek počeo da im pušta zvuke petovena – celim putem su mirne, izvaljene na sedištu, samo se nečujno oglašavaju predenjem.

Bez obzira na takvu vrstu priča, Prokopio je želeo da dobije i neku vrstu naučne potvrde. Obratio se Robertu Karitersu koji je u tom trenutku radio kao profesor na veterinarskom fakultetu. Iako je profesor Kariters bio veoma sumnjičav, napokon je pristao da ispita dejstvo petovena. Na kraju je priznao da je ostao bez određenog odgovora, ne odbacujući mogućnost da petoven možda ipak blagotvorno deluje na sluh životinja.

Džo Prokopio, koji je godinama radio kao šef školskog orkestra, na kraju zaključuje: – Iskustvo mi govori da postoje učenici, isto kao i odrasle osobe, kojima je svejedno da li im puštam Betovena, petovena ili neku sasvim desetu muziku. Ako je i čuju, ona im jednostavno ništa ne znači. Po tome su čovek i životinja slični. Kao što ima ljudi, tako ima i pasa, mačaka, ptica koje će obožavati Betovena ili petovena, dok postoje i one osobe, kao i životinje, koje će na te iste note ostati sasvim ravnodušne.