Пре доста година Џо Прокопио радио је у својој кући у Чепл Хилу. Седео је за клавиром и компоновао. У први мах није обратио пажњу на необичне звуке. Онда је схватио. Кад свира тонове у високом регистру, из кухиње се чује комешање. Шта ли је посреди, питао се. Прокопију је напокон синуло. Из кухиње су се оглашавале зебе. Чим би чуле високе тонове, птице његове кћерке почињале су да креште и гласно цвркућу. Џо Прокопио дошао је на необичну замисао: зашто неке од мелодија не би прерадио и створио јединствену музику намењену животињама?

Џо Прокопио био је до тада само један од многобројних музичара. Компоновао је, свирао на концертима Тонија Бенета и Арете Френклин, радио као шеф оркестра средње школе у Чепл Хилу, граду у Северној Каролини. Онда је смислио животињску музику и назвао је петовен: занимљива кованица настала од речи „пет” што је на енглеском – кућни љубимац и презимена великог немачког композитора с краја 18. и почетка 19. века.

Кад је 1999. године снимио и издао петовена, тираж није био велики, само неколико хиљада. Баш зато Прокопио се пријатно изненадио кад су задовољни купци почели да му се јављају и захваљују. Међутим, Прокопио постаје омиљен тек пошто је Дејвид Моје, новинар из Сан Дијега, написао рубрику о петовену и насловио је „Симфонија за псе и мачке”. Име Џоа Прокопија прочуло се широм Америке, а и света. Од тада је прошло десет година, а петовен и даље не оставља јавност равнодушном.

Једном приликом, кад су Прокопија позвали да гостује на Радио Минеаполису, у програму „Ван и Черил шоу”, телефоном га је позвао један од организатора:

– Џо, хајде да направимо малу пробу! Маргарет, једна од наших новинарки, има Малколма, једног веома тужног и нервозног пса. Шта кажеш на то да твоју музику испробамо на њему?

И за самог Прокопија била је то новост, али је пристао из радозналости: како петовен делује „на даљину”? Пустио је музику, а Малколм ју је слушао тако што му је власница прислонила слушалицу на ухо. Десило се нешто што нико није очекивао. Познат по томе што стално цвили, лаје и режи, пас је прво наћулио уши, а онда се нагло смирио. Легао је на под и заспао. Сви у студију били су у шоку. Организатор је направио шалу, озбиљним гласом питао је Прокопија: „Да ли можда компонујеш музику посебно намењену и таштама?”

Кад га критикују и прозивају што се заноси да компонује само за животиње, Џо Прокопио има спреман само један одговор. Свестан је да је загазио на сасвим неистражен простор. Јер, не постоји научно заснована теорија која би дала одговор на питање – ако животиње уопште воле да слушају музику, која би то врста мелодија била?

Животиње углавном имају боља чула – јасније виде и њух им је оштрији од људског. А кад је у питању звук, мачке и пси чују тонове високе фреквенције и до тридесет хиљада херца, док је човеков слух ограничен до око шеснаест хиљада. Постоје посебне пиштаљке чији звук пас може да препозна, док га човек уопште не чује. Волт Шотвел, један од новинара који је интервјуисао Прокопија, поставио је занимљиво питање: уколико животиња заиста чује тонове нечујне човеку, како онда човек може да зна да његов пас или мачка уопште нешто и слушају? И да ли Прокопио снима и звуке у регистру ван човековог слушног домашаја? Прокопио је имао само један одговор. Нико, па ни он, не може да одговори да ли животиња прати неку мелодију и да ли јој пријају одређене ноте. То се само потврђује на сваком појединачном примеру. Као у случају пса Малколма. Па ипак, да је петовен делотворан Прокопио сазнаје из многобројних писама које прима. Један човек каже да ће му бити захвалан до краја живота. Написао је и зашто. Сваки пут унапред је страховао уочи пута који је једном годишње требало да превали аутомобилом од Калифорније до Њујорка. С њим су обавезно путовале и две мачке. Већ и иначе нервозне и нимало љубазне, мачке су од дугог и напорног пута постајале немогуће – непрекидно су мјаукале, фрктале, оштриле канџе на седишту. Све се променило откако је човек почео да им пушта звуке петовена – целим путем су мирне, изваљене на седишту, само се нечујно оглашавају предењем.

Без обзира на такву врсту прича, Прокопио је желео да добије и неку врсту научне потврде. Обратио се Роберту Каритерсу који је у том тренутку радио као професор на ветеринарском факултету. Иако је професор Каритерс био веома сумњичав, напокон је пристао да испита дејство петовена. На крају је признао да је остао без одређеног одговора, не одбацујући могућност да петовен можда ипак благотворно делује на слух животиња.

Џо Прокопио, који је годинама радио као шеф школског оркестра, на крају закључује: – Искуство ми говори да постоје ученици, исто као и одрасле особе, којима је свеједно да ли им пуштам Бетовена, петовена или неку сасвим десету музику. Ако је и чују, она им једноставно ништа не значи. По томе су човек и животиња слични. Као што има људи, тако има и паса, мачака, птица које ће обожавати Бетовена или петовена, док постоје и оне особе, као и животиње, које ће на те исте ноте остати сасвим равнодушне.