Taj 30. april 1994. godine, Velika subota, za mene i moju porodicu nije počeo kao običan dan, već kao jedan od najlepših prolećnih dana te godine. Mesec dana ranije dobio sam sina Vukana, a sada smo kretali u jednu od prvih velikih šetnji. Usput sam kupio odličnu „Jumko” košulju. Pre toga prodavnice su mesecima bile prazne, tako da je ovo bila jedna od prvih kupovina posle hiperinflacije. Povod nije bio radostan, spremao sam se da odem u Podgoricu na sahranu omiljenog ujaka u mojoj porodici Slobe Dedića. To je tog proleća trebalo da bude i moje prvo putovanje. Sve se odvijalo sa izvesnim zakašnjenjem jer sam tražio košulju i poseban, u to vreme redak benzin za novi srebrnasti „mercedes” mog teče Milovana Mušovića. Naravno, bile su sankcije, svi iz tog vremena pamte raznobojni benzin u plastičnim bocama. Morali smo da kupimo benzin i za odlazak i za povratak. Na kraju smo krenuli moj otac Jovan, majka Milka, teča Milovan i tetka Koviljka Milačić.

Limuzina je jurila Ibarskom magistralom. Sve do Zlatibora sijalo je prolećno sunce, a onda je nebo posivelo od nadolazeće nepogode. Dremkao sam na prednjem sedištu, vezan. Približavali smo se Prijepolju, gde je moj teča proveo detinjstvo i mladost. Prošao je tuda na hiljade puta, a osim toga je u mladosti bio profesionalni vozač ogromnih drumskih krstarica koje je uglavnom vozio iz Nemačke na Bliski istok. Šta može da se desi takvom automobilu i takvom vozaču?

Ispred kafane „Port Said” put prolazi kroz usek između stene i kamenitog brda. Iza tog useka je proširenje posuto šljunkom, a još dalje strma obala obrasla mladim drvećem i od prolećnih voda nabujali Lim. Blaga kiša nanela je blato i šljunak na put. Sve će to imati svoju ulogu.

Probudilo me je kršenje grana i lišća. Automobil se prvo vrteo oko sebe kao one sprave u luna-parku, a onda je poleteo kroz granje i lišće. Pričali su mi kasnije da sam vikao: „Smirite se, polako”, ili tako nešto. Ne znam. Sećam se tamne hladne vode svuda oko mene. Shvatio sam da smo na dnu reke. Moram da se saberem, mislio sam. Prisećao sam se raznih priča iz „Politikinog Zabavnika”. Znao sam da treba da sačekam da se pritisak izjednači da bi vrata mogla da se otvore. To se već desilo. Šta sad? Po nekim pričama, ljudi su nogama probijali prednje staklo. Tu mogućnost odmah sam odbacio. Veoma sam nespretan čovek, jedva ulazim u tesniji automobil, a udarac nogama koštao bi me nešto vazduha iz pluća. Po drugima, otvarali su vrata. Zanimljivo, nisam se setio priča da su otvarali prozore. Posle sam godinama sebi prebacivao taj previd. Teča Milovan je kasnije pričao da me je odvezao, ali da sebe nije uspeo da odveže. Pokušavao sam da otvorim vrata koja su se zaglavila. Udarao sam ramenom i gurao (posle mi je rame bilo plavo). U jednom trenutku pomislio sam da odustanem. Kako se odustaje od života u sedam-osam metara dubokoj vodi? Da li da udahnem vodu i sebi skratim muke? Probao sam i to. Zgrozio me ukus blatnjave vode. Pomislio sam kako će ronioci da me vade, kako će mi usta, oči, uši, biti napunjeni blatom. Kroz glavu mi nije prolazio dotadašnji život, već samo slike budućeg koji, po svoj prilici, neću imati. Pokušao sam poslednji put da otvorim vrata. Vazduha mi je već ponestalo. Sasvim neočekivano, voda me je, kao čep, izbacila na površinu. Video sam čoveka koji se u potkošulji i pantalonama sulja niz šumovitu strmu obalu. Posle sam saznao da se zove Marko Divac. Sledeća slika je u kabini njegovog kamioneta. Pitao sam oca i majku gde smo i kuda smo pošli.

Pre toga, u letu kroz mlado drveće, razbilo se zadnje prozorsko staklo. Talas vode izbacio je mog oca, majku i tetku sa zadnjeg sedišta. To je bilo tako brzo da se tetkina gusta punđa nije ni pokvasila. Moj otac, koji nikada nije priznavao da je neplivač, vikao je: „Vadi Peđu!” Moja majka, vrsna sportistkinja i odlična plivačica još iz vremena kupanja u Pećkoj Bistrici, uzalud je pokušavala da zaroni. Tada još nije znala da je slomila rebra, da joj je napukla kičma, a da joj je jedan pršljen smrskan. Za nekoliko sekundi više nije bilo mehurića. Voda je bila mirna i crna. Tetka je posle pričala da su moji roditelji gledali u taj crni bezdan i cvileli kao štenad. Ne želim da znam šta su pomišljali. Onda se pojavila moja glava, a zatim i tečina. On dugo nije uspevao da se odveže, već je pomišljao da se preda, a onda se setio svoje kćerke Milke i pokušao još jednom. Po reci je plutao novčanik prepun maraka koje je teča nosio radi nekog posla, a koji ja nisam ni primetio. Teča ga je video kad je novčanik počeo da tone. To je cena spasenja, pomislio je i odustao od vađenja. Posle su ribolovci i meštani gacali Limom u želji da ga nađu. Nadam se da je neko uspeo. Svi smo preživeli, gotovo bez povreda, sem moje majke čiji su lomovi bili delom i posledica osteoporoze za koju još nije znala da je ima. Inače, mesto udesa bilo je ozloglašeno, tu je stradalo već više ljudi. Osim sreće, ili možda proviđenja, nas je spasilo što je drveće na strmoj obali bilo mlado, inače bi se automobil u letu verovatno razbio o neko veliko drvo. A da tog drveća nije bilo, ne bi se razbio zadnji prozor, te se niko sa zadnjeg sedišta ne bi spasao ispadanjem. Osim toga, težak i jak automobil kliznuo je niz strminu bez prevrtanja i zario se u muljevito rečno dno „nosom” a da vrata nisu bila mnogo oštećena. Drugačije bi bilo da se prevrnuo na krov, ili na stranu s koje sam ja izašao, ili da su vrata bila iskrivljena ili polomljena. Vezivanje nas je verovatno sačuvalo od tumbanja u letu, mada je donekle usporilo izlazak, ali verovatnije je pomoglo da ostanemo svesni i da ne udarimo glavu... Ipak je ostao utisak nekog čuda, spasenja čije objašnjenje nadilazi ove zdravorazumske zaključke. Još se nešto neobično desilo. Moj sin Vukan vrištao je ceo taj dan. Njegova mlada i uspaničena majka Sara već je pomišljala da ga vodi lekaru. Posle šest sati je prestao. Tačno u šest došla je njena drugarica da prvi put vidi dete, po tome je zapamtila vreme. I ja sam zapamtio to vreme, jer je u deset do šest stao moj sat na ruci, verovatno od hladne vode. Do šest sati bio sam spasen. Vukan čuva taj sat.

Posle sam patio od posttraumatskog stresa. Noćima nisam spavao razrađujući razne scenarije i koreći sebe što nisam odabrao najjednostavnije rešenje i otvorio prozor. Godinama sam imao snove s crnom vodom i davljenjem, bolno verodostojne, jer bih po buđenju morao da razmišljam jesam li živ. Godinama nisam smeo da prođem tim putem i pogledam to mesto. Kad sam skupio snagu, iznenadili su me opasan izgled i dubina tog dela inače plitke reke. Na taj događaj nosim dva trajna utiska. Jedan je emotivni, i sastoji se iz dva pomešana osećanja – užasa zbog neizvesnosti života i stalne mogućnosti da život iznebuha nestane. Drugo osećanje je neka vrsta bogobojaznosti i vere da se i u samrtnom času može desiti čudo spasenja. Izašavši iz mulja tog preduskršnjeg dana, drugačije sam sagledao svu veličinu Uskrsa.

Drugi utisak je razumski i tiče se uverenja da i u najvećoj pogibelji pomaže staloženost i sabranost. A šta preteže, sreća, Božja milost ili razumno razmišljanje? Ne bih voleo da ikada ponovo iskušavam ni sreću, ni proviđenje, ni svoju mogućnost da donosim smirene odluke u teškom trenutku.