Тај 30. април 1994. године, Велика субота, за мене и моју породицу није почео као обичан дан, већ као један од најлепших пролећних дана те године. Месец дана раније добио сам сина Вукана, а сада смо кретали у једну од првих великих шетњи. Успут сам купио одличну „Јумко” кошуљу. Пре тога продавнице су месецима биле празне, тако да је ово била једна од првих куповина после хиперинфлације. Повод није био радостан, спремао сам се да одем у Подгорицу на сахрану омиљеног ујака у мојој породици Слобе Дедића. То је тог пролећа требало да буде и моје прво путовање. Све се одвијало са извесним закашњењем јер сам тражио кошуљу и посебан, у то време редак бензин за нови сребрнасти „мерцедес” мог тече Милована Мушовића. Наравно, биле су санкције, сви из тог времена памте разнобојни бензин у пластичним боцама. Морали смо да купимо бензин и за одлазак и за повратак. На крају смо кренули мој отац Јован, мајка Милка, теча Милован и тетка Ковиљка Милачић.

Лимузина је јурила Ибарском магистралом. Све до Златибора сијало је пролећно сунце, а онда је небо посивело од надолазеће непогоде. Дремкао сам на предњем седишту, везан. Приближавали смо се Пријепољу, где је мој теча провео детињство и младост. Прошао је туда на хиљаде пута, а осим тога је у младости био професионални возач огромних друмских крстарица које је углавном возио из Немачке на Блиски исток. Шта може да се деси таквом аутомобилу и таквом возачу?

Испред кафане „Порт Саид” пут пролази кроз усек између стене и каменитог брда. Иза тог усека је проширење посуто шљунком, а још даље стрма обала обрасла младим дрвећем и од пролећних вода набујали Лим. Блага киша нанела је блато и шљунак на пут. Све ће то имати своју улогу.

Пробудило ме је кршење грана и лишћа. Аутомобил се прво вртео око себе као оне справе у луна-парку, а онда је полетео кроз грање и лишће. Причали су ми касније да сам викао: „Смирите се, полако”, или тако нешто. Не знам. Сећам се тамне хладне воде свуда око мене. Схватио сам да смо на дну реке. Морам да се саберем, мислио сам. Присећао сам се разних прича из „Политикиног Забавника”. Знао сам да треба да сачекам да се притисак изједначи да би врата могла да се отворе. То се већ десило. Шта сад? По неким причама, људи су ногама пробијали предње стакло. Ту могућност одмах сам одбацио. Веома сам неспретан човек, једва улазим у теснији аутомобил, а ударац ногама коштао би ме нешто ваздуха из плућа. По другима, отварали су врата. Занимљиво, нисам се сетио прича да су отварали прозоре. После сам годинама себи пребацивао тај превид. Теча Милован је касније причао да ме је одвезао, али да себе није успео да одвеже. Покушавао сам да отворим врата која су се заглавила. Ударао сам раменом и гурао (после ми је раме било плаво). У једном тренутку помислио сам да одустанем. Како се одустаје од живота у седам-осам метара дубокој води? Да ли да удахнем воду и себи скратим муке? Пробао сам и то. Згрозио ме укус блатњаве воде. Помислио сам како ће рониоци да ме ваде, како ће ми уста, очи, уши, бити напуњени блатом. Кроз главу ми није пролазио дотадашњи живот, већ само слике будућег који, по свој прилици, нећу имати. Покушао сам последњи пут да отворим врата. Ваздуха ми је већ понестало. Сасвим неочекивано, вода ме је, као чеп, избацила на површину. Видео сам човека који се у поткошуљи и панталонама суља низ шумовиту стрму обалу. После сам сазнао да се зове Марко Дивац. Следећа слика је у кабини његовог камионета. Питао сам оца и мајку где смо и куда смо пошли.

Пре тога, у лету кроз младо дрвеће, разбило се задње прозорско стакло. Талас воде избацио је мог оца, мајку и тетку са задњег седишта. То је било тако брзо да се теткина густа пунђа није ни поквасила. Мој отац, који никада није признавао да је непливач, викао је: „Вади Пеђу!” Моја мајка, врсна спортисткиња и одлична пливачица још из времена купања у Пећкој Бистрици, узалуд је покушавала да зарони. Тада још није знала да је сломила ребра, да јој је напукла кичма, а да јој је један пршљен смрскан. За неколико секунди више није било мехурића. Вода је била мирна и црна. Тетка је после причала да су моји родитељи гледали у тај црни бездан и цвилели као штенад. Не желим да знам шта су помишљали. Онда се појавила моја глава, а затим и течина. Он дуго није успевао да се одвеже, већ је помишљао да се преда, а онда се сетио своје кћерке Милке и покушао још једном. По реци је плутао новчаник препун марака које је теча носио ради неког посла, а који ја нисам ни приметио. Теча га је видео кад је новчаник почео да тоне. То је цена спасења, помислио је и одустао од вађења. После су риболовци и мештани гацали Лимом у жељи да га нађу. Надам се да је неко успео. Сви смо преживели, готово без повреда, сем моје мајке чији су ломови били делом и последица остеопорозе за коју још није знала да је има. Иначе, место удеса било је озлоглашено, ту је страдало већ више људи. Осим среће, или можда провиђења, нас је спасило што је дрвеће на стрмој обали било младо, иначе би се аутомобил у лету вероватно разбио о неко велико дрво. А да тог дрвећа није било, не би се разбио задњи прозор, те се нико са задњег седишта не би спасао испадањем. Осим тога, тежак и јак аутомобил клизнуо је низ стрмину без превртања и зарио се у муљевито речно дно „носом” а да врата нису била много оштећена. Другачије би било да се преврнуо на кров, или на страну с које сам ја изашао, или да су врата била искривљена или поломљена. Везивање нас је вероватно сачувало од тумбања у лету, мада је донекле успорило излазак, али вероватније је помогло да останемо свесни и да не ударимо главу... Ипак је остао утисак неког чуда, спасења чије објашњење надилази ове здраворазумске закључке. Још се нешто необично десило. Мој син Вукан вриштао је цео тај дан. Његова млада и успаничена мајка Сара већ је помишљала да га води лекару. После шест сати је престао. Тачно у шест дошла је њена другарица да први пут види дете, по томе је запамтила време. И ја сам запамтио то време, јер је у десет до шест стао мој сат на руци, вероватно од хладне воде. До шест сати био сам спасен. Вукан чува тај сат.

После сам патио од посттрауматског стреса. Ноћима нисам спавао разрађујући разне сценарије и корећи себе што нисам одабрао најједноставније решење и отворио прозор. Годинама сам имао снове с црном водом и дављењем, болно веродостојне, јер бих по буђењу морао да размишљам јесам ли жив. Годинама нисам смео да прођем тим путем и погледам то место. Кад сам скупио снагу, изненадили су ме опасан изглед и дубина тог дела иначе плитке реке. На тај догађај носим два трајна утиска. Један је емотивни, и састоји се из два помешана осећања – ужаса због неизвесности живота и сталне могућности да живот изнебуха нестане. Друго осећање је нека врста богобојазности и вере да се и у самртном часу може десити чудо спасења. Изашавши из муља тог предускршњег дана, другачије сам сагледао сву величину Ускрса.

Други утисак је разумски и тиче се уверења да и у највећој погибељи помаже сталоженост и сабраност. А шта претеже, срећа, Божја милост или разумно размишљање? Не бих волео да икада поново искушавам ни срећу, ни провиђење, ни своју могућност да доносим смирене одлуке у тешком тренутку.