Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Време је за књиге


ТАЈНА ЗВАНА Џ. Д. СЕЛИНЏЕР
Чињеница да је писац чувеног „Ловца у житу” на врхунцу славе одлучио да престане да објављује књиге и наставио да пише само због личног задовољства, за свет је постала нерешива загонетка. Зашто неко тако упорно одбија славу?                         

    Кад неки сиромашак, непознат јавности (осим најближој родбини), одлучи да се осами и прекине све везе с околином, обично кажу да је луд. Кад то учини богат и славан човек, каже се да је ексцентричан или чудан.
    Да ли је луд и ексцентричан исто?  Наравно да није, мада треба имати на уму да ни свака жеља за одвајањем од света нужно не значи и лудост.   Једноставно, као што и сам корен речи наговештава – реч је о некој врсти удаљавања од центра (ex + centrum).
    Један од најславнијих ексцентрика – усамљеника нашег времена свакако је амерички писац Џером Дејвид Селинџер. Првог јануара ове године навршио је деведесет година. Будући да се већ пола века крије од јавности, чувајући право на
угодност личног живота, не зна се да ли уопште пише. Постоје назнаке да то ипак и даље чини.

    Поводом Селинџеровог животног избора готово неизбежно поставља се још једно питање: да ли окретање леђа јавности после славе коју је постигао романом „Ловац у житу” још више привлачи пажњу радозналаца или је, ипак, успео у намери да буде заборављен? У том науму није у потпуности успео. Међутим, извесно је да му је пошло за руком да не постане део моћних светских књижевних група, а ипак остане важан део светске књижевности. Посебан у сваком случају.

Школа за сујетне писце

    „Селинџер се толико вешто крије да се не бих изненадио да је већ одавно умро, само што ми то не знамо!”, каже наш угледни књижевни критичар, сматрајући да је овакав однос према књижевној слави непоновљива и жестока школа скромности за све писце који често болују од – сујете.
    „Има неке предивне мирноће у необјављивању”, рекао је Селинџер у свом последњем разговору за новине, новембра 1974. године, пре тридесет пет година.
    „Мирно је. Тихо. Објављивање представља ужасни напад на мој лични живот. Допада ми се да пишем. Ја волим да пишем. Али пишем само за себе и ради сопственог задовољства. Неко је украо моје приче и покушао да их објави без дозволе. То је кривично дело. Рецимо да имате капут који посебно волите и неко вам га мазне из ормана. Тако се ја осећам. Написао сам те приче пре много година. Нисам уопште имао намеру да их објављујем. Желео сам да оне умру на природан начин. Још увек покушавам да заштитим оно мало личног живота колико ми је остало.”
     И то је било готово све што је рекао током више од пола века.   Упозоравајуће речи које као да су пре толико година наговештавале потоњу општу помаму у погледу завиривања у најличније ствари туђих живота – чега смо уосталом и сведоци.
     Селинџеров роман „Ловац у житу”, и даље неизоставни део лектире сваког поштоваоца књижевности, говори о односу дечака према „одраслима”. Холден Колфилд одбија да тај исти свет види у лажном светлу у коме се, иначе, представља. Повест о одрастању и искрености у окружењу духовне и емотивне јаловости и данас привлачи пажњу читалаца. „Ловац у житу” једна је од најпродаванијих књига већ више од педесет година. Њени тиражи броје милионе примерака.
     Овогодишњи Сајам књига у Београду још је једна прилика да се сетимо личности и дела овог америчког књижевног чудака. Његова дела на наш језик, између осталих, преводили су Драгослав Андрић, Никола Кршић и Флавио Ригонат. У својој издавачкој кући „Л. О. М” Ригонат је од 1994. године објавио све што је могло да се објави: од романа „Ловац у житу”, „За Есме” (Девет прича), „Френи и Зуи”, „Високо подигните кровну греду, тесари”, до књиге „Симор: увод”.

Џером Дејвид Селинџер, човек који је окренуо леђа слави и свим јавним признањима.

Први редови испод ћебета

    Џером Дејвид Селинџер рођен је 1. јануара 1919. године на њујоршком Менхетну. Отац Сол Селинџер био је Јеврејин пољских корена, а мајка Мари Џилич била је шкотско-ирског порекла. Кад се удала за Сола, променила је име у Мирјам, примивши и јеврејску веру. То дечаку изгледа није било познато све до тринаесте године, до обреда верског пунолетства – Бар мицве. Иначе, отац се бавио трговином месом, а Џером је био њихово друго дете. Старија кћерка Дорис рођена је 1911. године.
    Дечак је похађао различите њујоршке школе, матуриравши у школи McBurney School, а онда се по жељи мајке уписао на Војну академију (Valley Forge Military Academy and College) у Пенсилванији. Управо на колеџу Селинџер је почео да пише. Ноћу, испод ћебета, уз помоћ батеријске лампе. Да нико не види шта ради.
     Онда је одлучио да се упише на Њујоршки универзитет који је убрзо напустио да би се запослио на броду. Затим је донео одлуку да се придружи оцу у послу, да и сам ради на увозу меса. Сол је убрзо послао сина у представништво предузећа у Беч. Боравак у главном граду Аустрије свакако је утицао на Џерома. Научио је добро немачки и француски. Био је сведок надолазећег нацизма и страдања Јевреја у Бечу. Напустио је град непосредно пре него што је пао под Хитлерову власт: 12. марта 1938. године.
     У Америци је Џером похађао различите универзитете, између осталог и вечерњи курс књижевности на Универзитету Колумбија. Један од Селинџерових професора који је убрзо схватио да је његов ученик необично обдарен, био је уредник „Стори магазина”. У броју од марта 1940. године објављена је Селинџерова кратка прича, својеврсни портрет младих без одређених животних циљева. Прича је носила назив „Млађарија” („Тhe Young Folks”).
     Од 1941. године, кад се заљубио, Џером је свакодневно писао дуга писма прелепој Уни О’Нил, кћерки писца Јуџина О’Нила. Изгледа да му љубав није била узвраћена. Веза је прекинута кад је Уна упознала човека свог живота – Чарлија Чаплина, за кога се и удала. Оставила је писца и одабрала глумца.                   
Стара фотографија једног од многобројних Селинџерових поклоника који се прикрао пишчевој кући и снимио га у башти.

    Недуго потом Селинџер је одабран да се придружи пешадији америчке војске и учествовао је у неким биткама Другог светског рата. За време искрцавања у Нормандији, напредујући према Немачкој, упознао је Ернеста Хемингвеја, тада ратног дописника. Кад су после рата почели да се дописују, Хемингвеј је био очаран Селинџеровим списатељским даром: „Господе! Овако обдареног човека још нисам срео!”, написао је.
Занимљиво је да се тих ратних година, као човек који је добро говорио стране језике, Џером бавио и контрашпијунажом, те је био у прилици да испитује многе ратне заробљенике. На Селинџеров живот без сумње пресудно су утицали догађаји везани за концентрационе логоре: наиме, био је међу првим војницима савезничке војске који су крочили на та стравична места. „Једноставно није могуће не осетити заувек тај посебан смрад нагорелих тела, без обзира на то колико година будеш живео”, написао је Селинџер неколико година касније својој кћерки.
     Кад се рат завршио, неколико недеља провео је у болници лечећи се од исцрпљености и психичког шока због свега што је доживео и видео. Ипак, једно време провео је у Немачкој, као припадник америчких трупа које су помагале у денацификацији земље. Ту се заљубио у извесну госпођицу по имену Шула којом се 1945. године и оженио. Испоставило се да од тренутка кад су стигли у САД тај брак више није имао смисла. После само осам месеци Шула се вратила у Немачку. Кад је касније, 1972. године, примио од ње писмо, поцепао га је не отворивши га. „Кад с неким прекинем, онда је то заувек”, објаснио је кћерки која је посматрала шта чини.
     Часопису „Њујоркер” 1948. године Селинџер је понудио причу „А Perfect Day for Bananafish” („Перфектан дан за банана-рибе”). Чланови редакције, познати по оштрини и немилосрдности чак и кад је реч о највећим писцима, остали су без речи, задивљени. Потписали су уговор по коме су имали право први да објаве све што Селинџер у будућности буде написао.
     Године 1951. објављен је роман „Ловац у житу”, књига која је одмах доживела огроман успех код читалаца, мада су књижевни критичари били више него суздржани. У интервјуу за један школски лист, 1953. године, Селинџер је признао да је његово детињство „веома личило на детињство дечака у књизи, те је било огромно олакшање све то признати”.
Иза шипражја, у кући живи прослављени књижевник и пише само ради сопственог ужитка.

Корниш на крају света

    Дакле, осим критичара, и поједини читаоци били су незадовољни због тога што писац оштро говори о вери, што о сексуалности адолесцената проговара тако отворено. У сваком случају, сматрали су ово дело неозбиљним, стилски несавршеним, али и с лошом моралном поруком. У неким земљама било је и забрањено! На пример због псовке „Goddamn!” која се појављује чак двеста педесет пет пута (осим тога, на више места помиње се и глагол fuck)...
Вилијам Максвел, уредник „Њујоркера” и Селинџеров пријатељ, упитао је у интервјуу писца који су били његови књижевни узори.   Одговор је гласио: Кафка, Чехов, Достојевски, Толстој, Пруст, Гарсија Лорка, Китс, Емили Бронте, Џејн Остин, Вилијам Блејк... Није желео да помиње живе писце. Сматрао је то неукусним!
     Две године после „Ловца у житу”, Селинџер је објавио седам приповедака објављених у „Њујоркеру” и још две које су одбили. Збирка је добила име „Девет прича”. Занимљиво је да писац није дозволио издавачу да на корицама књиге буду нацртани ликови из прича како читаоци не би стекли погрешну слику о њима. После успеха који је доживео и с овом збирком, Селинџер се повукао у себе. Последње изјаве које је давао изражавале су згражавање у односу на све књижевне кругове. Из Њујорка се одселио у Корниш, у Њу Хемпширу. У први мах, био је пријатељски настројен према житељима градића, позивао у своју кућу ученике оближње школе: слушали су заједно плоче и расправљали о различитим темама. Једној од ученица, Ширли Блејни, дао је интервју за локални лист, за страну посвећену школи.
    У Кембриџу је 1954. године упознао студенткињу Клер Даглас, кћерку познатог енглеског ликовног критичара. Венчали су се 1955. године кад је рођена њихове кћерка Маргарет, а пет година касније и син Мет.   Селинџер је саветовао жени да напусти студије неколико месеци пре дипломирања. Сматрао је да је најважније да живе заједно. Девојка је то и учинила, мада јој је живот одвојен од људи, у малом месту, био веома тежак. С друге стране, Селинџеру није недостајало друштво. Клер је патила, он је уживао. Кћерка Маргарет често је поболевала, али је отац одбијао да је лечи уз помоћ класичне медицине. Једино је веровао хомеопатији. Кћерка и мајка осећале су се у Корнишу као у затвору. Приликом једног боравка у Њујорку, побегле су...

Текстови у сефу

     Јунаци неколико следећих Селинџерових прозних дела су чланови породице Глас који се на овај или онај начин осећају одрођени од света, покушавајући да постигну неку врсту просветљења, особену за зен будизам коме је Селинџер иначе био посвећен. После новеле „Френи” и њеног наставка „Зуи”, објављена је и новела „Високо подигните кровну греду, тесари”, као и „Симор: увод”. Године 1966. Џером се развео од жене. Последње објављено дело била је прича „ХапÞортх 16, 1924”.
Године 1999. извесна Џојс Мајнард дала је на аукцију писма која јој је писац писао док је с њом био у некој врсти љубавне везе. За више од сто педесет хиљада долара, писма је откупио Питер Нортон, човек који се бавио програмирањем и рачунарима. Истог тренутка кад их је добио послао их је Селинџеру.     
Једна од ретких Селинџерових фотографија у позним годинама.

     Само годину дана касније, Селинџерова кћерка Маргарет, уз мајчину помоћ, објавила је књигу „Ловац на снове: сећање”. У књизи је оца описала као мизантропа и посебно истакла његово брижљиво свакодневно писање, похрањивање текстова у посебан сеф. Објаснила је и очеву склоност ка алтернативној медицини, источњачкој филозофији, јоги, медитацији и зену. Маргаретин брат Мет успротивио се сестриним јетким описима Џерома као грубог и строгог оца. „Њујоршком обзерверу” написао је писмо у коме каже да његова сестра није верно дочарала живот њиховог заједничког детињства.
     У јуну ове године деведесетогодишњи Џером Дејвид Селинџер је преко адвоката забранио објављивање књиге „Шездесет година касније: долазећи кроз жито”. Књигу је написао непознати аутор под псеудонимом Џ. Д. Калифорнија. Роман је, наводно, наставак „Ловца у житу”.
     Многобројни холивудски ствараоци покушали су да откупе права за екранизацију „Ловца у житу”. Познати редитељи и глумци унапред су видели Холдена Колфилда на великом платну. Селинџер то никада није дозволио. Ни за које паре! Једина особа која је икада могла да одигра Холдена Колфилда био је само он. Иначе, познат је као велики љубитељ филма: његови омиљени филмови су „Дама која нестаје” Алфреда Хичкока и „Жижи” Винсента Минелија, као и филмови Станлија и Олија и браће Маркс. Кћерка Маргарет је у својим сећањима забележила да је Селинџеров поглед на свет везан за филмове из четрдесетих које гледа уз помоћ шеснаестомилиметарског пројектора.
     Поклоници Селинџеровог дела и даље долазе у Корниш на неку врсту ходочашћа. Надају се да ће, неком срећом, срести чувеног писца.   Међутим, чим се приближе кући, одустају, остављајући писца да живи онако како је одабрао. Зато постоји тек неколико снимака његове куће, кроз шипражје – и из даљине. Свима је ваљда јасно да писац жели да га оставе на миру. Иако можда не могу да разумеју због чега.
     „Не сматрам неопходним да своја дела објавим постхумно”, рекао је Селинџер у већ поменутом, последњем интервјуу за новине, 1974. године. „Волео бих да могу и даље да пишем за себе. Плаћам за овакву врсту понашања. Познат сам као чудак. Међутим, све што радим то је да покушам да заштитим себе и дела која пишем. Преживео сам многе ствари, преживећу и ово”.

Аутор: 
Мирјана Огњановић
број:
micifor
Слика корисника micifor's
User offline. Last seen 11 years 50 недеља  ago. Није присутан
Придружио се: 06/11/2009
VIse od price
Ovo je fantasticna prica o coveku koji se povukao u sebe i odrekao se svega.Nema sta ,za citanje i uzivanje>>>>XDDD>>>>
uvek moze bolje>>>>XDDD>>>>