Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Живот је бајка – ХЕРМАН ХЕСЕ


ПОЛА ЧОВЕК,



Овако је о себи говорио чувени немачки писац и нобеловац док се борио са својом противречном природом


ада се на психијатријском каучу присећао почетака своје двоструке природе, славни писац Херман Хесе вратио се до дана детињства. Тврдио је да му се тада јављао дух у облику човечуљка, који га је подстрекивао да се пење на намештај, скаче у фонтану, камењем разбија прозоре... Пошто „дивљег коболда” нико сем њега није видео, од родитеља је добијао грдњу и батине. И старија сестра упозоравала га је да у силним несташлуцима може да страда, на шта јој је једном рекао: „Нема везе! Ако и умрем, понећу у гроб пар сликовница!”  
   Иначе, још од Хермановог рођења, 2. јула 1877. године у градићу Калву, отац Јоханес и мајка Мари Хесе зацртали су да ће им син постати свештеник и да ће их заменити у некадашњем мисионарском послу у Индији. Када су схватили његову необуздану и пркосну природу, нису одустали од плана, већ су га васпитавали брижније и строже од остале деце. Пошто су запазили да постаје питомији кад слуша приче, описивали су му далеку Индију, читали Библију, легенде и бајке. 

 

   Међутим, по пресељењу у предграђе Базела, петогодишњи дечак опет је „подивљао”: час је сам самцат, „баш као пуштено јаре или ждребе”, неуморно јурио по ливади, а час је у играма предводио дружину из краја. Смиривао се тек у кући, када је цртао, писао песме, свирао на хармонијуму (инструмент сличан оргуљама и клавиру). Једне вечери, после извођења успаванке коју је сам компоновао, упитао је оца: „Је ли да певам лепо као сирене и зао сам као оне?”

Бунтовни сањар

   Седмогодишњи Херман ускоро се обрео у мисионарском интернату у истом граду, где је постао блед, тужан и утучен. На срећу, после две године вратио се у окриље породице, јер су родитељи због посла одлучили да се преселе назад у Калв. У дедином дому, који је уједно био и издавачко предузеће, истраживао је штампарију, музичку собу, библиотеку... Како га жеља за рушењем правила није напуштала, у латинској школи подносио је шибање и извлачење ушију, а у кући затварање у мрачну собу на тавану. Нико није знао да кажњеник помера црепове са крова, чита књиге и понавља „или ћу постати песник или ништа!”
   Чим је у септембру 1891. године кренуо у манастирску школу у Маулброну, почео је да се истиче у писању састава, али не и у другим предметима. Учење и вежбање виолине доживљавао је као мучење, а себе као машину која ће се покварити од претераног навијања. Следеће године изненада је побегао из зграде и, након опште потраге, полиција га је пронашла на удаљености од десет километара. Директор школе одредио му је једнодневну казну затвора на хлебу и води, уз савет да се смести у душевну болницу, „за сваки случај”'.
   Мајка се изборила за одлазак сина у бању Бад Бол, али након његовог новог бекства, куповине пиштоља и претње самоубиством, прихватила је предлог за замак Штетен у Ремсталу. Са дијагнозом „морално лудило”, Хесеа су задужили да помаже болеснима у учењу и обрађује башту. Писао је кући: „Пустите ме да овде цркнем као лудо псето или ми будите родитељи.”

      
    Када је изашао на слободу, током наредних година са променљивом срећом покушавао је да настави школовање, постане шегрт у фабрици и радник у књижари. Чим је зарадио нешто новца, 1898. године у издавачкој кући у Дрездену о свом трошку штампао је „Романтичне песме Хермана Хесеа”. Међу првим обожаваоцима јавили су се студент и песник Лудвиг Угел Финк и једна дама која му је понудила помоћ око издавања збирке прозних текстова „Сат иза поноћи”. Сав срећан, послао је књиге родитељима, али уместо похвале добио је прекор да се одао свету лажи у коме „ниско, животињско, нечисто важи за лепо”. У исто време песник Рилке оценио га је речима: „на самој ивици уметности”.
   Следеће године Хесе се преселио у Базел, са жељом да шета стазама филозофа Фридриха Ничеа и сликара Арнолда Беклина. Поред музеја, посећивао је и стари крај у коме је провео дане детињства. Побуђена сећања навела су га да побегне од „папирнатог живота”, па је после рада у књижари са друговима одлазио у природу, на излете, пецање, купање... Лакнуло му је када су га у јулу 1900. године на регрутацији ослободили војне обавезе (због јаке кратковидости) и када је прикупио довољно новца за путовање о коме је дуго маштао. Дана 21. марта 1901. године отишао је у Италију, где је обилазио музеје, цркве, пијаце, паркове, улице... Хранио се јефтино, како би што дуже могао да лута земљом и упија утиске. Забележио је:
  „Овде се учи славна уметност ленчарења и доколице”. По повратку кући обишао је родитеље и сазнао тужну вест да му се мајка смртно разболела. Наредне године није имао снаге да је испрати на вечни починак, већ је написао стихове „Најбоље си ме разумела баш ти”.


Обнажени писмењаци

   Године 1903. у друштву Марије Бернули поново је отишао у Италију: кренули су као познаници, а вратили су се као заљубљени пар. После венчања договорили су се да ће живети у природи, далеко од индустрије, буке и техничких новотарија. Ускоро су се преселили у село Гајенхофен, на немачком делу Боденског језера, где су преуредили једну стару, оронулу кућу. У потпуном миру он је, после „Петера Каменцинда”, писао књигу „Под точком”, а она је на клавиру свирала Шопена. Дописивање са књижевницима и издавачима довело им је бројне госте који су се краће или дуже задржавали. Писац Штефан Цвајг хвалио је домаћине, али се жалио на ниску таванску греду због које је зарадио чворугу на глави. Међутим, песнику и лекару Лудвигу Угелу Финку кућа се толико допала, да је сличну купио у близини.   Стари пријатељи су од тада често шетали пољима, пили вино, ишли у риболов, сунчали се обнажени... Сељаци су их гледали у чуду, али су их уважавали и поздрављали као „писмењаке”.
    Када је 1905. године добио сина Бруна, Хесеа је запљуснуо снажан талас немира: од породичног живота бежао је у шетње по киши, вожње чамцем, летење дирижаблом „Гроф Цепелин”. Жељан нових искустава, повео се за замислима „Сунчеве браће”, претече хипика, који су посећивали колонију „Монте Верита” („Брег истине”) код Асконе. И сам се неко време наг затворио у колибу и хранио само воћем и водом. Када се мршав и напаћен вратио кући, подсмешљиве критике пријатеља да је „апостол келерабе” мало су га отрезниле. Убрзо је почео да зида лепу, удобну вилу са терасом, коју је описивао као златни кавез окружен баштом. Након рођења другог и трећег сина опет је бежао: 1909. године на путу је провео пуних пет месеци, а 1911. године стигао је до Индонезије, Цејлона и Суматре.




   С породицом се касније преселио у Берн, где је дочекао почетак Првог светског рата. У дневнику је признао да се „јежи од помисли на фронт” и да ратовање доживљава као „свињарију и стравичне патње”. Након што је у новинама објавио чланак „О, пријатељи, немојте те тонове”, у коме је осудио ширење мржње, напали су га да је кукавица, издајник, „тип без отаџбине”. Похвалио га је једино писац Ромен Ролан, који му је дошао у посету. Уз поруку „наклоњен сам Немачкој, али ми је човечанство изнад свега”, Хесе се окренуо добротворном раду: немачке ратне заробљенике снабдевао је „леком за душу” и слао им чак 12.000 књига месечно. Међутим, после вести да му је умро отац, запао је у велику кризу, па је морао да се повуче и потражи стручну помоћ. У мају 1916. године отишао је у приватни санаторијум „Kurhaus Zonmat” у Луцерну, где је поред терапије излагања Сунцу и масаже, добијао и благе електрошокове. Са доктором Јозефом Лангом, учеником славног Карла Густава Јунга, а касније и са самим Јунгом, прошао је сеансе психоанализе и разјаснио многе недоумице.
   Према дневнику својих снова 1919. године написао је књигу „Демијан”, коју је објавио под именом Емил Синклер (што није заварало новинаре). На прво место ставио је жељу да се оствари као писац, а на друго да слуша само унутрашњи глас, своје „ја”. После четрнаест година брака затражио је развод и држао се те одлуке, без обзира што му је жена доживела нервни слом. Нови живот почео је у Монтањоли, малом селу кантона Тичино у Швајцарској, где се уселио у оронули замак са кулама, окружен дивном баштом. Једва је спајао крај са крајем, па је почео да се бави сликањем предела због зараде.
   Током дана боравио је у природи, док је увече уз вино проучавао источњачку религију и писао „Сидарту”, есеје, бајке... Иако га је ћуд степског вука терала ка самоћи, оженио се певачицом Рут Венгер, кћерком пријатеља. Недуго затим супругу је остављао у хотелу и склањао се у изнајмљену собу у Базелу. Пошто је покушавао да се уклопи у друштво, готово на силу узео је часове плеса како би учествовао у балу под маскама. Није ни слутио да ће га тамо завести лепотица у костиму Пјероа и да ће у пуном светлу видети своју двоструку природу. У исто време развратна страна терала га је да настави са „ждрањем, локањем и уживањем”, а света да се уздигне од порока и „не буде стока”!

  Песма одбијања

   Почетком 1927. године, када је завршио „Степског вука”, од издавачке куће добио је похвалу за рад, уз најаву штампање биографије. У ту сврху са писцем Хугом Балом водио је дубоке разговоре који су му много значили. Његова изненадна смрт веома га је потресла, а тугу и бол изразио је у књизи „Нарцис и Златоусти”. У то време осећао се као да је сам на свету, иако су му обожаваоци писали писма, сликали портрете, слали поклоне... Када се после развода од друге жене вратио у Монтањолу, за њим је дошла и Нинон Долбин, верна читатељка која га је гледала као „далеког бога”.  Прихватио је предлог да му у поподневним часовима чита новине и књиге, а затим и да се са њом ожени. У пролеће 1930. године од имућног пријатеља Ханса Бодмера добио је великодушну понуду да сазида лепу, удобну кућу и у њој борави доживотно. Наредне године никла је Casa Rossa (црвена кућа) и Хесе је у њу пренео своје највеће благо – библиотеку од неколико хиљада књига.
   У годинама пре Другог светског рата препознао је зло нацизма, а Хитлера је у писму сестри оценио као „пајаца” и „театралног Тевтонца без мозга”. Пошто је у новинама хвалио јеврејске писце, напали су га да је „свиња” и „изрод који пише неморалне књиге”. Као следећи корак очекивао је појављивање свог имена на листи забрањених писаца, што се није догодило. Како? Сазнао је да његов некадашњи пријатељ Лудвиг Угел Финк одређује које су књиге „добре”, а које „изопачене”, али да га нигде није споменуо. Такође и да је улица у Констанци, која је носила назив Хесеова, неким чудом преименована у Финкову!
   Са забраном доштампавања књига, некако је преживљавао од писања критика, али упркос томе врата дома отворио је за избеглице, који су пред насиљем напуштали Немачку. У време рата приводио је крају „Игру стаклених перли”, на којој је радио пуних једанаест година.   Избегавао је да се изјашњава о политици, јер је имао отпор према партијама које „личност гуше у корист масе”. Написао је „Песму одбијања”: „Боље да ме умлате фашисти него да будем фашиста! / Боље да ме умлате комунисти него да будем комуниста!”

Вођа хипика

   После рата замерили су му што није нападао нацисте: називали су га „швајцарским дембелом” и „ждероњом медењака”, који је сит седео у топлом и ћутао, док су се многи борили. Хесе им је одговорио да признаје само појединачну помоћ и да је учинио колико је могао. Није очекивао никакве добре вести и изненадио се када су му 1946. године јавили да је добио Нобелову награду за књижевност! Бројна писма, телефонске разговоре и посете доживео је као „каменовање до смрти”, па је уместо одласка у Стокхолм послао текст захвалности. Од тада није могао да се ослободи обожавалаца, који су му опседали двориште, куцали на врата, фотографисали кућу, кроз прозор упадали у собу...  Временом је сузио избор гостију и окренуо се само оним одабаним, попут Томаса Мана, Андреа Жида, Мартина Бубера... На капију је ставио натпис: „Молим без посета''.

                  

   У наредним годинама уживао је у плодовима свог рада: добио је сабрана дела, преводе књига, велике тираже, орден и награду за мир Удружења немачких књижара... Већ се уплашио да ће постати „живи споменик”, па је са занимањем пратио поједине критичаре који су га описивали као трећеразредног писца који се дави у „кичерском сирупу” и не може да одмакне од „пубертетских душевних патњи”. Чуо је и да су студенти на америчком унивезитету Беркли свој кафе крстили „Степски вук”, али није веровао да са њима има неке сличности. За свој 85. рођендан постао је почасни грађанин Монтањоле, а умро је убрзо затим, 9. августа 1962. године.
   Од тада је легенда о њему незадрживо расла: за мудраца и вођу прогласили су га битници, деца цвећа, противници рата у Вијетнаму... И други кафеи и пабови добили су називе „Степски вук”, „Демијан”, „Маџик театар кафе”, „Сидарта”. Песма рок групе „Степски вук” из филма „Голи у седлу”, „Born to be wild” постала је права химна хипи-покрета. Чак је и Снупи, пас Чарлија Брауна, у стрипу проговорио: „Вратимо се на Хермана Хесеа!” И данас књиге овог нобеловца настављају да плене пажњу читалаца и шире важну поруку – да се без познавања сопствене душе не може наћи кључ за разумевање живота и света.



Аутор: 
Весна Живковић
број: