Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

„Забавникова” школа живота – ЦЕЛИБАТ


НЕ, НЕМОЈ МИ ПРИЋИ

Током историје много је људи живело у целибату па привремено или доживотно, присилно или добровољно, нису упражњавали телесну љубав. Шта су закључили кроз то искуство? Да ли је целибат, преко чистоте и чувања снаге, пут до духовног савршенства и јединства с богом или је чудна и неприродна ствар, штетна за потомство?

Многе хришанске секте вођене љубави сматрале су ђавољим изумом
    У старогрчким митовима три богиње, Атина – богиња рата, мудрости и заната, Артемида – богиња лова и животиња, и Хестија – богиња огњишта, заклеле су се на чување свог девичанства. Према предању, у строгој чедности живеле су и храбре ратнице Амазонке, које су презирале мушкарце и користиле их само ради рађања деце. Али, у стварном животу код старих Грка девичанство је захтевано само од девојака за удају, јер се на тај начин осигуравало очинство првог детета. Ако би се открило да је невеста „уништена”, тако што је пре брака изгубила невиност, кажњавали су је ропством или смрћу. Пошто се на брак гледало као на обавезу, девојке које су после четрнаесте године остале неудате, морале су да трпе подсмевања очева и браће. Чувени филозоф  Сократ смислио је начин да се уседелице опамете: предлагао је члановима породице да их терају да раде попут робова!
    Међутим, у исто време бројни други филозофи говорили су да је полна љубав најнижи облик љубави, због чега су препоручивали уздржавање и живот у врлини. Стари Грци су филозофске поуке укључили у прослављање празника Тесмофорије: овом обреду плодности присуствовале су само удате жене, које су се претходно три дана уздржавале од телесне љубави. Док је размишљао на ту тему, Аристофан је написао комедију „Лизистрата”. Испричао је како су се жене договориле да своје тело употребе као оружје и ускрате га мушкарцима све док се рат не заврши. И шта се догодило? После шест дана, мир између Атине и Спарте био је склопљен!
 У различитим религијама целибат је прихваћен као 'оруђе вере'. На фотографијама монаси са Свете горе
Ђавољи изум
 
   Приликом поштовања сличног култа Изиде, стари Римљани су својим женама продужили време целибата на десет дана. Међутим, од весталки – шест девица које су чувале свету ватру града – очекивали су много више... Верује се да су прве весталке биле краљеве кћерке, а касније су за ово угледно занимање биране лепе, здраве и паметне девојчице, од шест до десет година. Њих су одводили из родитељског дома у кућу у близини Вестиног храма, где су их шишали и облачили у бело. Након тога, морале су да дају завет да ће у целибату живети најмање тридесет година.        Иначе, весталке су, поред обавеза одржавања државне ватре и чувања светих реликвија и важних докумената, добијале многа права: могле су да сведоче на суду без заклетве, помилују затвореника осуђеног на смрт... О својој заштити нису морале да брину, јер ко би се усудио само да их гурне, осуђиван је на смрт! Али, све повластице и моћи губиле су ако би прекршиле завет – тада су их одводили у собицу, ћелију, где су их остављали да умру од глади.
    Пошто је у различитим религијама целибат прихваћен као „оруђе вере”, појавиле су се сличности у понашању њихових следбеника. Пре хришћана, есени су у оквиру јеврејског култа начинили мушке монашке заједнице у дивљини, у којима су живели строго, скромно и у целибату, презирући телесну љубав. И хришћанске секте енкратити, гностици и махинејци побунили су се против брака као „прљавог начина живота”. У вођењу љубави видели су ђавољи изум, по коме „човек није ништа бољи од стоке”, па им се невиност указала као једини исправан пут. Појединци су одлазили у пустињу, у пећине, у келије, на стубове, да би побегли од искушења и од изгладнелости и слабости изгубили полну жељу.     Међутим, догађало се да чак и после четрдесет година целибата, по повратку у заједницу, многи поклекну. Међу верницима који су се тешко борили са својим телесним жељама нашао се и свети Аугустин, који се молио: „Господе, дај ми чедност и уздржљивост, али не још!”


Папа и његова деца

    Након престанка прогона хришћана 313. године, настали су мушки и женски манастири у којима су верници тежили да живе, као и њихове духовне вође, „попут анђела”. Калуђери су у почетку често обедовали само хлеб и со, али нису се жалили јер им је изгладњивање, уз молитву, „храну за душу”, помагало да обуздају своје полне пориве. Духовно прочишћавање преко целибата давало је резултате све док су заједницама приступали појединци из уверења. Међутим, на Западу, где су манастири током времена постајали све попустљивији и богатији, долазило је до озбиљних кршења правила. Говорило се да калуђерима не треба ђаво да их искушава, кад у својој близини имају вино и дечаке...   Године 813. синод бискупа на састанку у Туру осудио је неморал у већини манастира!
       
 Леонардо је живео у целибату  Балазак није имао ништа против телесне љубави, али...  Толстој се трудио да се што више приближи духовним везама Тесла је телом и духом припадао науци
   Хришћанско учење, да је полни однос у браку прихватљив и да је његов основни циљ рађање деце, у првим годинама тицао се и свештеника, али је касније у римокатоличкој цркви дошло до промене. Борба око питања целибата трајала је више од хиљаду година, а у 13. веку одлучено је да ће управо то бити најважнија ствар по којој ће се црквени оци разликовати од обичног света. Онима који би се огрешили о правило, претила је казна бичевањем и затвор на хлебу и води. Али, и поред тога неки су целибат кршили јавно, а неки тајно. Зна се да је папа Јован XIII починио прељубу и инцест, да је поглавар опатије Свети Аугустин у Кентерберију (по документу из 12. века) добио седамнаесторо деце у једном селу, а бискуп из Лијежа у исто време стекао чак шездесет пет потомака! Док је бискуп после откривања скандала смењен, папи Иноћентију VIII, који је јавно признао сву своју „копилад”, грех је опроштен због искрености!
    Међутим, у једном немачком манастиру у 16. веку, Мартин Лутер закључио је да људи нису криви ако имају еротске снове, јер је полна љубав природна, дата од Бога. Пошто је предложио частан брак уместо нечасног целибата „с непрекидним жаром”, оженио се некадашњом калуђерицом, с којом је добио децу. Ипак, целибат је саветовао свима који то желе и могу, уз речи „тако је чинио Христ”. После реформације, католичка црква, иако умањена, постала је снажнија, а обавезу целибата за свештенике наметнула је још одлучније.

Христове невесте

   Преко живота у манастирском целибату жене су успевале да се образују (што је раније било резервисано само за мушкарце), избегну уговорене бракове и рађање деце, стекну склониште у старости, постану светице...   Дешавало се да родитељи оставе неудате кћерке у манастиру, да их не би даље издржавали или да би мираз њене сестре постао већи. Жене које су у манастир дошле принудно, проклињале су судбину, заточеништво и наметнути целибат, али све које су хтеле да постану „Христове невесте” осећале су се срећно, слободно и испуњено. Пошто су прихватиле захтев који каже: „Не сламај онај печат који те је целом начинио”, време су проводиле у молитвама, образовању и дружењу, а имале су чак и своју собу, келију. Друштво и црква су их за чедност награђивали поштовањем, а некад су их проглашавали за светице.
    Међутим, у 12. веку у Белгији се појавио покрет бегина, жена које нису желеле да проводе време изоловано и затворено у манастирима, већ су тежиле да попут апостола служе људима. Ове јаке и својеглаве „апостолске жене” путовале су земљом како би помагале губавцима, сирочићима, сиротињи... Иако су се мешале с мушкарцима, живеле су у чедности и сиромаштву, често у комунама. За разлику од монахиња, нису дале завет да ће бити чедне, већ су саме следиле тај пут. Чим је покрет почео да се шири и да му прилазе жене из имућних породица, црквене власти су се побуниле и успеле до 14. века да га ставе под свој утицај.
    У силној жељи да „попут анђела славе Бога”, поједине девице обреле су се на чудним местима: у мушким манастирима, пустињи, пећинама... У време раног хришћанства млада и лепа Кастисима пожелела је да се придружи часним сестрама, али суочила се с очевом забраном и уговореним браком. Чим се приближило време удаје, поверила се једном калуђеру, који је посаветовао да се преруши у евнуха и сакрије у мушки манастир, где је отац неће тражити. Исте вечери, обријана до главе, обучена у мушку одећу и с пет стотина солда у рукама, Кастисима је стигла у манастир. Настојник је примио под именом Емералд и због лепоте одмах издвојио у посебну ћелију. Иако је преврнуо целу Александрију да је нађе, Кастисимин отац морао је да призна пораз.   Једног дана дошао је у манастир да га у вери охрабри млади пустињак евнух и у „њему” није препознао своју кћерку, која се од поста и аскетског живота сасвим променила. Од тада је у тешким тренуцима често долазио на разговор, а страшну тајну открио је тек четрдесет година касније, кад је „Емералд” лежао на самрти. Зачуо је речи: „Оче мој, не тугуј за Кастисимом, кћери твојом. То сам ја!” У току припрема за сахрану доказала се права истина, а слепи калуђер који је случајно додирнуо њено тело, прогледао је на једно око. Због чуда излечења, Кастисима је, упркос кршењу библијског закона, проглашена за светицу.


После непријатних искустава у браку, Махатма Ганди одлучио  је да избегава жене, вино и месо.
Ход по оштрици мача

    Верује се да је на хиљаде жена на тај начин потражило духовни живот, а међу њима се нашла и бивша куртизана Пелагија Антиохијска, која се покајала због развратног живота, сличног „блатњавој каљузи”. Кад је доживела преображај, крстила се, а након што је сав иметак оставила цркви, отишла је на Маслинску гору, где је у келији живела као испосник. Међутим, нису све жене које су се због вере одрицале пола и облачиле мушку одећу, пролазиле исто. Јованка Орлеанка тврдила је да слуша божанске гласове, па је постала заповедник француске војске како би помогла француском краљу. Али, као бунтовна, храбра и пркосна девица, није се трудила да сакрије пол, због чега је сурово кажњена и спаљена на ломачи!
    До закључка да је боље чувати снагу, а не расипнички упражњавати телесну љубав, дошло се током времена у многим друштвима. Целибат су упражњавали ратници пре битке, ловци пре лова, шамани и вуду свештеници пре призивања духова, спортисти пре такмичења... И индијска вера хиндуизам закључила је да преко целибата може да се скупи стваралачка снага, сачува умна и физичка, задржи младост... Јер, очишћени од овоземаљске укаљаности, људи лакше могу да стигну до духовног ослобођења, спознају истину и остваре јединство с Богом.
    И будизам је у целибату, уз вегетаријанство и ненасиље, видео пут до спасења, а присталице су у манастирима морале да поштују на стотине правила у вези са чедношћу. Калуђери су сусрет са женом описивали као нешто горе „од тигра, медведа или злог духа”, док су као најопасније године за искушење наводили оне од четрдесет пете до шездесете, кад се тело невероватно буни. Веровање да треба одбацити све жеље за поседовањем, па и ону за поседовањем тела друге особе, усвојио је и Махатма Ганди. Њега је сексуалност мучила од младости, а након непријатних искустава у браку (кад му је слуга, баш док је водио љубав са женом, јавио да му је умро отац), одлучио је да избегава жене, вино и месо. Опасни „ход по оштрици мача” проживљавао је свакодневно, јер је задржао своја страсна осећања. Чак је вршио огледе из те области: тражио је да младе, лепе девојке спавају покрај њега „да га угреју”, како би видео да ли ће моћи да одоли изазову. И, захваљујући самосавладавању – одолевао је! Људима у озбиљним годинама саветовао је да се повуку у природу и једу биљке, корење, цвеће и воће (јер пост утиче на полни нагон), како би се без чулних жеља спојили с врховним бићем.


Бостонски бракови

    Од познатих личности, славу целибата проносила је и енглеска краљица Елизабета Тјудор. Пошто је мрзела брак, али не и удвараче, примала их је дотерана и нашминкана, а кад би се заситила забављања, редом их је одбацивала. Да ли је то радила зато што није хтела да власт и моћ дели с мужем или из неких других разлога, остала је тајна. У целибату је живео и генијални уметник Леонардо да Винчи, који је написао да је полни однос „толико одвратан да би људи изумрли кад вођење љубави не би био стари обичај и кад не би било лепих лица и заносних фигура”. Њиховом друштву чедних касније су се придружили и Луис Керол, писац „Алисе у земљи чуда”, који се заљубљивао у девојчице, Никола Тесла, који је телом и духом припадао науци, Џон Раскин, који је упорно избегавао брачне дужности... И писац Лав Толстој трудио се да се што више приближи духовним везама, јер му је вођење љубави изгледало као „нешто гадно, свињско, о чему је одвратно и стидно и говорити и сећати се”. Међутим, појединци нису имали ништа против телесне љубави, али им се ипак чинило да кроз њу нешто губе. Тако је француски писац Оноре де Балзак, после љубавне игре, завапио: „Оде још један роман!”
    Целибат је опет процветао крајем 19. века, кад се појавило све више „женских дечака” – девојака које су желеле да постану независне и слободне. Четвртина младих Британки остала је неудата, јер нису пристајале на „брак као трговину” и на то да очеву власт замене мужевљевом влашћу. Женске сродне душе одлучиле су да живе заједно у изнајмљеним становима у Лондону, где су радиле као новинарке, учитељице и уметнице. Тим такозваним „бостонским браковима” прилазиле су и удовице и старије неудате жене, ради сигурности и дељења трошкова. У оваквим блиским везама жене су једна другој пружале љубав, подршку, топлину, а некад су усвајале и децу. Међутим, убрзо су почели да их нападају и вређају ради „лезбијства и фригидности”, а чак су говорили и да су луде. Право „бостонског брака” ватрено су браниле књижевница Сара Орн Џует и песникиња Ени Филдс, које су се зближиле након што је Ени умро муж. Њих две су радиле, усавршавале се, путовале, беспрекорно водиле домаћинство, примале госте и уживале у својој чистој, романтичној љубави без еротике.


                                
    Од славних личности, славу целибата преносила је и енглеска краљица  Елизабета I                                    
Права љубав чека

    Али, поред добровољног целибата постојали су и они наметнути, па су у име чедности чињени злочини, од ношења појаса невиности, кастрације и сакаћења женских полних органа, до убијања због „заштите части”. Рецимо, љубоморни мужеви су, пре одласка на пут, женама стављали скаламерије око појаса, у Кини девојкама везивали стопала како би спречили „скитњу”, у Африци девојке зашивали и поредили с лубеницама „у које се не може ући”... Такође, током векова дечаци из сиромашних породица постајали су евнуси, јер су тако добијали прилику за запослење. Рецимо, 1644. године, пред крај династије Минг, двадесет хиљада кастрираних мушкараца пријавило се за посао на три хиљаде радних места.
    Док су успешни појединци радили на двору као инжењери, кувари, баштовани, собари и музичари, већина је остајала на улици. И поред забране кастрације, евнуси су постојали и у Византији на високим државним и војним положајима, у Османском царству, где су чували царске хареме, у Италији у 18. веку, где су као школовани певачи с прелепим гласовима блистали у опери... Кастрација која је у средњем веку коришћена као казна за силовање, данас је замењена убризгавањем лекова којима се смањује полна жеља.
    Данас у друштву које је оптерећено и преплављено хедонизмом – учењем по коме су задовољство и физичка уживања највеће добро – појавила су се супротна мишљења. На пример, у организацији „Права љубав чека” на стотине хиљада младића и девојака заклињу се да ће остати чедни до брака, „Спортисти за апстиненцију” чувају снагу као некад ратници и ловци, „Моћне девице” привлаче пажњу модерним изгледом... И певач Мориси 1994. године изјавио је да живи у целибату јер је асексуалан, а певачица Леди Гага недавно се похвалила својим бурним животом који је ослобођен полних односа... Те речи и даље звуче чудно у свету где се – кроз рекламу, штампу, филмове и музичке спотове – телесна љубав у већини случајева намеће као обавеза, без помињања блискости, нежности и љубави. Пошто је свако „свога тела господар”, неки људи, привремено или трајно, бирају чедан живот као уточиште и окрећу се пријатељствима у којима налазе радост и подршку.



Аутор: 
Весна Живковић
број: